Jedna od značajnijih tački preloma iliti prosvetljujućih momenata za mene bilo je saznanje da mi sebe ne tražimo, već sebe kreiramo

Iznova i iznova, radovi su uvek toku.

Za onog ko želi da radi na sebi, kažu, posla uvek ima.

I dobro je raditi na sebi, tako najviše činimo i za druge.  Važi i obrnuto.

Sve je to proces sa doživotnim trajanjem, a onda nas oni koji ostaju posle nas dalje kreiraju kroz sopstvena sećanja ili kroz nadogradnju naših dela. Zato je važno ako želimo da trajemo da kreiramo kroz svetlost, jer je imuna na mrak i putuje transgeneracijski. U tom smislu, ljudski život je meriv svetlosnim godinama. Ako je utemeljen na dobrim delima njegovo se trajanje produžava u granicama nepojmljivog.

Živimo iluziju da smo celoviti, završeni, određeni, dokazani, eksplicitni. I sve više se pitam, baš kao Kerolova Alisa, – da li sam se možda promenila preko noći, i razmišljam, jesam li ona ista koja se probudila ovog jutra?

Ne prestaje da me opseda misao o promeni, o mogućnosti prelaska iz gusenice u leptira, iz semena u plod, iz vatre u prah. Miljković je bio genijalan u svojoj misli „Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto“.

Ostane pepeo ali kao trag da smo nekada bili vatra.

Vatra isijava i kali, i od materijala zavisi krajnji rezultat. Zato je važno biti plemenit. Kreirati sebe kroz dela dobrote. Nek nas ne plaši misao o prolaznosti koju pepeo nosi, lepše je misliti o njemu kao o sažetku vatre, kao o dokazu da je gorelo i palilo, i svetlilo i sjajilo.

Živećemo onoliko koliko svesno odlučimo da trajemo kroz druge. Dajući od sebe.

Naša vrednost se zaista meri svetlošću, i što smo čistiji u tom sjaju, više ćemo trajati.

Dajem reč da ću paziti na svako svoje delo, da ne ostane prazno slovo, da ne ostane pusti san, da ne ostane tek varka da sam mogla a nisam….

I ako jesam, za koga sam?

Pročitaj i: Prisutna

Tekst. Irena Rangelov / Foto: Freepik