Koliko puta ste imali osećaj da radite mnogo ni za šta? Znate gde želite da stignete, ali ne rezonirate sa tim i kako do tamo. Imate osećaj tapkanja u mestu, iako vam se čini da preduzimate sve što mislite da će vas odvesti do željene destinacije. Marljivo se pridržavate usvojenog šablona za napredovanje, ali vas to ipak dezorijentiše i vaš unutrašnji kompas gubi sposobnost identifikovanja ko ste i koliko možete. Dok uspeha nema, ni na vidiku. Prepoznajete ovaj osećaj kod sebe ili kod nekog koga znate?
Osećaj da vas nešto nesvesno zadržava u napredovanju, zakucava za tlo. S obzirom na to da svako od nas sam kreira vlastit život, ovi trenuci stvaranja ubeđenja koja vam onemogućavaju da igrate na veliko su česta pojava. I to je upravo ono kako sa kojim ne rezonirate jer upadate u igru zvanu skrivanje.
Iza čega se krijemo?
U svakodnevnoj komunikaciji mi se dešava da čujem, što od drugih ljudi što od sebe, sjajne ideje, planove, odluke, želje, koje zvuče i te kako realno i ostvarivo. Jedini problem je što dolaze u paketu zajedno sa onim „Ali“. Prvo moramo ovo, pa onda ono, nabrajanje niza činilaca starih i novih, komplikovanje, koje nas polako i prefinjeno uvlači u smišljanje izgovora i uljuljkivanje u iste. Zvuči poznato?
Evo jedne istine…
Ovo lažno verovanje postojanja izvesnog redosleda po kojem mislimo da stvari treba da se odvijaju nije ništa drugo do odugovlačenje, odlaganje ili naše skrivanje i usklađivanje sa odlukom da iskoračimo. Razlog obično leži u strahu i našoj igri na sigurno, prostoru koji nam pruža širinu da u svojoj glavi utišamo ideje, ambicije i snove.
Razmislite šta je to od čega se skrivate. Proniknite u sebe i uhvatite se ukoštac sa odlukama
Baš kao što je Niče govorio, dok je laganje drugih relativno bezazleno, samozavaravanje je mnogo opasnije. A to je upravo ono što radimo, nesvesno obmanjujemo i sabotiramo sebe, ukopavamo u mestu, ostajući praznih ruku i srca. Jer se nama čini da ima smisla ispunjavati imaginarne uslove koje nas (ne) vode do cilja. Iz toga proizilazi drama mnogih ljudi, život pun nezadovoljstva i neispunjenosti, poput rane koje pulsira, boli i na kraju se inficira.
Mel Robbins u okviru svog TedEx govora karakteriše odugovlačenje kao naš odgovor na stres. U većini slučajeva, ako proniknemo u sebe, u ovome leži odgovor na pitanje zašto se skrivamo. Međutim, isto tako nam nudi novu percepciju posmatranja odugovlačenja, što je dobra vest, kao naviku koju možemo da promenimo. Dobar početak za to je svakako identifikovanje uzroka stresa kao i njegovo priznavanje.
Sa druge strane, sjajna spisateljica Tara Mor, bavi se tematikom takozvanih uobičajenih načina strategija skrivanja i nesvesnih izgovora koje upotrebljavamo kako bismo odugovlačili sa idejama, prilikama i odlukama. Prema njenim rečima, najčešće strategije skrivanja koje upotrebljavamo su: ograničavajuće priče o redosledu; preterano komplikovanje; beskrajno doterivanje ideja; izostavljanje sopstvene priče; sticanje sve više i više obrazovanja, obuka sertifikata umesto oslanjanja na sopstveno životno iskustvo, skupljanje onog što drugi imaju da kažu umesto iznošenja sopstvene perspektive.
Svaka od navedenih strategija nas i te kako udaljava od napredovanja. Ukoliko ste primetili i razvili slične strategije skrivanja kod sebe, a želite da vidite napredak, pokušajte da date odgovor na pitanja, zapišite ih na papir i budite iskreni u promišljanju:
Koja su prva tri problema koja vas zadržavaju u napredovanju?
Na koji način se oni u ovom trenutku pojavljuju u vašem životu?
Sada, kada ste ih svesni, da li biste možda svemu drugačije pristupili?
Razmislite šta je to od čega se skrivate. Proniknite u sebe i uhvatite se ukoštac sa odlukama. Šta god to bilo, važno je da znate da vas ne određuje, kao ni vaše sposobnosti. Na kraju, podsećam vas na reči američkog preduzetnika, Henri Forda, da ne postoji osoba koja nije sposbna da uradi više od onog što misli da može. Pitanje je samo koliko ste spremni da se odvažite i ostavite mnogo pozitivniji trag u ovom svetu.
Pročitaj i: Idealno – dosta
Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels, Unsplash
