Mirisalo je na kišu, a ništa tužnije ne skida osmehe od leta koje se završava.
Ostavila sam iza sebe četiri do pola pročitane knjige i jednu svilenu suknju sa cvećem koju je vetar pomerao kad smo se sastali.
Gađala sam te peškirom i polupala čašu sa vinom, pa nismo hodali po tom delu sobe dva dana. Ja jer sam bila ljuta, ti jer si želeo da se smeješ mojoj ljutnji.
Od svih priča u kojima smo zajedno učestvovali samo za jednu znamo kako se završila.
Za tu je samo i bilo važno.
Stvari ponekad moraju da se završe da bismo umeli da ih zaboravimo.
Pročitaj i: Lekcije koje ponavljamo
Tekst: Jelena Drekić / Video: Jelena Drekić, foto: Pexels, privatna arhiva
