Oproštaj je jedna od onih reči koje gotovo svi koristimo, a retko ko zaista zastane da se zapita da li je zaista sposoban za to

Za neke je znak slabosti, za druge moralna obaveza, a za treće nemoguć zahtev kada su rane previše duboke. U savremenoj kulturi često se poistovećuje sa zaboravom, opravdavanjem ili pomirenjem, zbog čega mnogi od njega odustaju i pre nego što pokušaju da razumeju njegovu pravu prirodu.

Francuski pisac, prevodilac i osnivač međunarodnih “Krugova oproštaja”, Olivije Kler, već gotovo dve decenije istražuje upravo to pitanje. Njegov odgovor razlikuje se od većine: oproštaj, kaže, nije odluka, nije čin volje i ne znači pomirenje sa onim ko nas je povredio. On je proces isceljenja koji se odvija u nama i koji nam vraća sposobnost da živimo bez tereta besa, ogorčenosti i mržnje.

Autor dvadeset šest knjiga, prevodilac dela Dona Miguela Ruiza, Maršala Rozenberga, Deepaka Čopre, Stana Grofa i mnogih drugih autora koji su oblikovali savremeni pokret ličnog razvoja, Olivije Kler je kroz svoj rad susreo hiljade ljudi koji su oproštaj pronašli posle ratova, genocida, porodičnog nasilja i najtežih životnih gubitaka. Upravo su ta iskustva oblikovala njegovo razumevanje oproštaja kao jednog od najdubljih puteva unutrašnje transformacije.

U razgovoru za VremeZa, govori o tome zašto ljudi zapravo ne opraštaju svojom voljom, kako prestajemo da gradimo identitet oko sopstvene patnje, zbog čega prihvatanje nije isto što i rezignacija i zašto veruje da će sledeći korak evolucije čovečanstva biti povratak iz glave u srce. Ovo je razgovor o ranama koje ne moraju zauvek da ostanu naše, o prihvatanju koje nije odustajanje i o oproštaju kao iskustvu koje nas povezuje sa nečim većim od nas samih.

Mnogi ljudi i dalje veruju da oproštaj znači opravdavanje štetnog ponašanja. Zašto ističete da su oproštaj i pomirenje dve potpuno različite stvari?

Moja najjednostavnija definicija oproštaja danas glasi: isceljenje rana srca. Oprostiti je, pre svega, nešto što činite zbog sebe. Bili ste povređeni, boli vas, želite da se oslobodite tog bola, želite da ponovo iskusite radost, ljubav i sreću. Oproštaj to omogućava. I to je nešto što možete učiniti sami, bez obzira na to da li druga osoba traži oproštaj, da li razume šta je učinila, da li se menja i slično.

Ali vi nemate samo srce, već i glavu. A um služi rasuđivanju. Kada vaše srce zaceli, možete odlučiti da osobu koja vas je povredila izvedete pred sud, jer ono što je učinila ne bi smelo da se ponovi. Ali to ćete učiniti sa srcem koje je u miru. Na sudu ćete tražiti pravdu, a ne osvetu. A to menja sve.

Iako ovaj proces oproštaja možete proći sami, za pomirenje je potrebno dvoje. Ako se druga osoba nije promenila, nije svesna štete koju je nanela ili bi vas sutra mogla povrediti još više nego juče, pomirenje nije moguće. Barem ne u trenutku. Ali vi ipak možete imati mir u svom srcu, oslobođeni besa, ogorčenosti i mržnje.

Vaši “Krugovi oproštaja” proširili su se u mnoge zemlje. Šta ste, posmatrajući hiljade ljudi koji prolaze kroz ovaj proces, naučili o ljudskoj prirodi? Postoji li rana koja se pojavljuje gotovo svuda, bez obzira na kulturu, religiju ili nacionalnost?

Velika vrednost “Krugova oproštaja” jeste u tome što ljudi ne pričaju svoju priču i ne govore o svojim ranama. Proces je osmišljen tako da omogući da se dogodi istinsko isceljenje. Zato ne znam sa kakvim ranama ljudi dolaze niti je to važno. Važno je da se isceljenje dogodi.

Ono što danas znam jeste da ljudi uspevaju da se iscele čak i posle najvećih tragedija, stvari koje ne biste poželeli ni svom najgorem neprijatelju. Video sam ljude koji su oprostili posle genocida u Ruandi, nakon što im je muž izvršio samoubistvo i ubio njihovo dvoje dece, posle zlostavljanja u detinjstvu i mnogih drugih strašnih iskustava. Zato kažem da se iza reči „oproštaj“ krije reč „nada“: kada delimo priče o oproštaju, ljudima dajemo nadu da će i oni jednog dana moći da se iscele. Možda će za to biti potrebno vreme, ali postoji put kojim svako može da ide svojim tempom.

Može li čovek zaista da oprosti ako prethodno nije u potpunosti proživeo bes, tugu ili razočaranje? Ili isceljenje zahteva da te emocije u potpunosti proživimo?

Kada je reč o emocijama, postoje dve zamke koje treba izbeći: jedna je da ih poričemo i pretvaramo se da ne postoje, a druga da u njima ostanemo zauvek, da ih negujemo umesto da im dozvolimo da prođu kroz nas i rasprše se. Ako postoje osećanja besa, ogorčenosti ili bilo šta slično, prirodno je pustiti ih da prođu kroz nas poput talasa u okeanu koji se pre ili kasnije razbije o obalu. Kada se taj proces odigra, oproštaj može doći lakše.

Istovremeno, poseban ritual koji koristimo u “Krugovima oproštaja” stvara otvorenost koja omogućava lakše oslobađanje potisnutih emocija u nama. Dakle, može da funkcioniše u oba smera. Oproštaj oslobađa zaleđene emocije, a izražene emocije otvaraju put oproštaju.

Kao prevodilac i autor, kako je prevođenje velikih učitelja uticalo na vaš sopstveni glas? U kom trenutku je Olivije Kler prestao da bude „prevodilac“, a postao autentičan učitelj?

Zapravo sam počeo kao pisac, napisavši svoju prvu knjigu (o lucidnom sanjanju) sa 21 godinom. Ali to što sam bio prevodilac i imao veliku sreću da prevodim brojne značajne autore (Don Miguela Ruiza, Dipaka Čopru, Stana Grofa, Merijen Vilijamson, Bajron Kejti, Nila Donalda Volša… da pomenem samo neke) omogućilo mi je da veoma duboko uronim u njihova učenja, jer kao prevodilac morate pažljivo pročitati i prevesti svaku reč i svaku rečenicu knjige. Pored toga, upoznao sam mnoge od njih i pohađao njihove radionice, što me je mnogo naučilo. Tako su se pisanje i prevođenje u mom životu odvijali istovremeno.

Često govorite o isceljenju srca. Kako izgleda isceljeno srce u svakodnevnom životu? Kako ono menja naše odnose, naš posao i način na koji pristupamo sukobima?

Istina je da svi imamo ranjeno srce, bili toga svesni ili ne. Ranjena srca stoje iza svih drama o kojima svakodnevno čitamo u medijima. Kada u nama postoje unutrašnji ratovi, postojaće i spoljašnji ratovi u svetu. Unutrašnja podeljenost stvara spoljašnju podeljenost.

Kada vaše srce, makar delimično, zaceli, sve ste manje skloni da sudite drugima, da na njih projektujete sopstvenu senku ili da tražite nekoga koga ćete okriviti za ovo ili ono. Što ste bliži jedinstvu, rešenja koja pokušavate da ponudite kako biste svet učinili boljim više ne nose u sebi seme novih podela. Više sebe ne doživljavate kao „ratnika“ bilo koje vrste, čak ni kao „ratnika svetlosti“. Umesto toga, nastojite da postanete alhemičar, sposoban da olovo pretvara u zlato, odnosno probleme u rešenja, a drame i tragedije u prilike za rast i razumevanje. Mnogi koje sam upoznao, a koji su uspeli da oproste nakon najtežih životnih iskušenja, za mene su upravo takvi alhemičari: oni dele iskrice zlata sa svima oko sebe.

Šta biste rekli nekome ko veruje da je oproštaj nemoguć zato što je bol jednostavno bio prevelik?

Rekao bih nekoliko stvari. Pre svega, rekao bih da njegov bol mora biti priznat. Zatim, da je, baš kao i kod fizičkog bola, i emocionalnom bolu potrebno vreme da prođe. To nije nešto što možete odlučiti umom.

Ali, najviše od svega – i ovo će možda zvučati iznenađujuće, naročito kada dolazi od mene – rekao bih da ne verujem da ljudi mogu da oproste. Ali – i to je jedno veliko „ali“ – verujem da možemo stvoriti uslove da oproštaj protekne kroz nas.

Istina je da svi imamo ranjeno srce, bili toga svesni ili ne

Isceljenje srca slično je isceljenju tela. Volja sa tim nema mnogo veze. Možemo dezinfikovati ranu kako bi brže zarasla, ali samo isceljenje dolazi iz tela, iz života, a ne iz naše volje. Na isti način, ono što radimo u “Krugovima oproštaja” jeste da stvaramo uslove da oproštaj dođe do nas, da prođe kroz nas, očisti nas i obnovi. Ali ne opraštamo sami, kao svesnu odluku ili čin volje.

Zato bih ih, na kraju, pozvao da to sami iskuse. Da prođu kroz proces i vide šta će se dogoditi. Bilo da čitaju moje knjige, gledaju besplatne video-snimke na YouTube-u (za sada na engleskom i francuskom), u kojima objašnjavam proces koji mogu da rade potpuno sami, ili da prisustvuju “Krugu oproštaja” ako se neki održava u njihovoj blizini.

Koliki deo naše patnje dolazi iz odbrane slike o sebi koja više ne postoji?

Ogroman! (osmeh) Upravo zato su “Četiri sporazuma” Dona Miguela Ruiza toliko dragocena knjiga. Drugi sporazum glasi: Ne shvataj ništa lično. Ali koliko ljudi poznajete koji su zaista sposobni za to? Za to je potrebno mnogo vežbe i discipline. U toltičkoj tradiciji govori se o „gubitku ljudskog oblika“. To znači gubitak ega, odnosno prestanak poistovećivanja sa njim.

I opet, oproštaj je izuzetno moćan način da se dostigne taj nivo svesti. Oproštaj je povezan sa puštanjem, sa prepuštanjem. Tada više ne branite ništa lično. Umesto toga, stičete jednu drugačiju unutrašnju snagu koja vam omogućava da služite svetu na mnogo snažniji način.

Neki ljudi provedu godine radeći na svom isceljenju, a i dalje se predstavljaju kroz ono što im se dogodilo. Zašto se vezujemo za svoju patnju?

Zato što to rade svi oko nas. To je primer koji svakodnevno primaćujemo. Sve dok možda ne otkrijemo neko duhovno ili filozofsko učenje koje nam omogućava da počnemo da uviđamo sopstveni unutrašnji zatvor i način da se iz njega oslobodimo. Dobra vest je da nikada u istoriji nije postojalo toliko mnogo učenja koja sva vode istoj unutrašnjoj slobodi. Don Miguel Ruiz, Krišnamurti, Bajron Kejti, dr Luis Mel-Madrona, Viktor Frankl i bezbroj drugih nude različite puteve koji vode toj unutrašnjoj slobodi.

Ali za to su potrebni rad i strpljenje, baš kao što je potrebno deset godina vežbanja klavira da biste svirali Šopenove sonate ili deset godina treninga da biste postali vrhunski majstor borilačkih veština. Opasnost današnjeg vremena, u kojem nam je sve dostupno, jeste da ostanemo na površini, da stalno menjamo metode i zato nikada ne postignemo stvarne rezultate. Ako iskopate dvadeset bunara dubokih po jedan metar, nikada nećete doći do vode. Ako iskopate jedan bunar dubok dvadeset metara, stići ćete do podzemne vode.

Koja je razlika između prihvatanja i rezignacije?

Prihvatanje znači ići tokom života, kretati se zajedno sa njim i mirno se predati onome što jeste. Rezignacija znači odustati sa tugom i razočaranjem, žaliti za onim što nismo uspeli da ostvarimo ili za nečim što smo izgubili. Istinsko prihvatanje vodi zahvalnosti, a ne rezignaciji. Prihvatanje nas čini istovremeno lakšima i snažnijima. Rezignacija nas čini slabijima i manjima.

Šta vas i danas predstavlja izazov, uprkos decenijama unutrašnjeg rada?

Odlično pitanje! I dalje imam unutrašnje rane koje se aktiviraju u svakodnevnim odnosima, naročito sa bliskim ljudima. Nekada sam mislio da će jednog dana sve te rane potpuno zaceliti. Danas sam skloniji da verujem da neke rane zapravo nikada u potpunosti ne zarastu i da nam upravo zato omogućavaju da postanemo poput Hirona iz grčke mitologije – „ranjenog iscelitelja“. One su deo našeg unutrašnjeg bogatstva. One nas čine ljudskijim i saosećajnijim. Danas prihvatam te rane i upravo to prihvatanje menja sve. Ne poričem ih, ne borim se protiv njih. Priznajem da postoje i uspevam da posmatram šta u meni pokreću, a da se ne poistovećujem sa tim emocijama i reakcijama.

Prihvatanje nas čini istovremeno lakšima i snažnijima

Moja poslednja knjiga, objavljena ove godine, govori o samoopraštanju. Napisao sam je sa 64 godine, jer mi je bilo potrebno sve to vreme da zaista prihvatim sebe, da odustanem od ideje savršenstva i zamenim je idejom ispunjenosti – težnjom da svoj potencijal izrazim što potpunije. U mojoj bašti, na primer, raste jedno drvo trešnje. Ono nije savršeno. Neke grane su mu iskrivljene ili polomljene. Ali svake godine daje desetine kilograma trešanja. Ono je ostvarilo svoj puni potencijal i upravo tome bi trebalo da težimo: da prihvatimo svoje mane i ograničenja kao sastavni deo života.

Da li ljudi opraštaju zato što postaju snažniji ili postaju snažniji zato što opraštaju?

Pretpostavljam da može biti i jedno i drugo, kao što je često slučaj u životu. Ali zbog prirode svog rada češće viđam ovaj drugi slučaj: ljudi postaju snažniji upravo zato što se oslobađaju svega onoga što im je bilo toliko teško na plećima da im je polako oduzimalo svu snagu.

Šta verujete da je sledeći korak u evoluciji čovečanstva, ne biološki, već unutrašnji?

Tokom proteklih nekoliko vekova svu svoju energiju usmerili smo na um, intelekt, mentalne sposobnosti, nauku i objektivnost. Sve ostalo je nestalo. Ako nešto nije objektivno, ako ne može da se izmeri ili stavi na vagu, kao da ne postoji. Današnje stanje sveta posledica je upravo toga, jer nas je um odvojio od svega – od našeg srca, tela, Zemlje i neba. To je verovatno bila neophodna faza naše evolucije. Donela nam je dragocena znanja i tehnološki napredak. Ali to je faza koju sada moramo što pre da prevaziđemo. Srce je ono što povezuje um sa telom, ali i sa našom dušom. Zato će svaki rad koji nam pomaže da pređemo iz glave u srce stvoriti uslove za novi evolutivni iskorak.

Ljudi postaju snažniji upravo zato što se oslobađaju svega onoga što im je bilo toliko teško na plećima da im je polako oduzimalo svu snagu

Ako sam poslednjih sedamnaest godina posvetio oproštaju, to je zato što za četrdeset sedam godina istraživanja ličnog razvoja i duhovnosti nisam video ništa drugo što stvara tako duboke i trajne promene (da, oba) – i na ličnom i na društvenom nivou. I sam sam bio zarobljen u sopstvenoj glavi, a ovaj jednostavan i snažan proces – koji nazivam i „tušem za srce“ – omogućio mi je da ne samo „otvorim“, već zaista iscelim svoje srce i dozvolim mu da procveta. I iskreno, ako je to bilo moguće za mene, onda je moguće za svakoga.

Zamislite čovečanstvo za sto godina. Šta se nadate da će ljudi tada naučiti o oproštaju, a što mi danas još uvek nismo razumeli?

Nadam se da će iz ličnog iskustva znati da je oproštaj, baš kao i isceljenje – kao što sam već rekao – nešto mnogo veće od nas. Oproštaj je poput ljubavi, poput života. Mi ne odlučujemo da volimo. Zaljubimo se, ljubav nam se dogodi, a zatim odlučujemo kako želimo da tu ljubav iskusimo, živimo i delimo. Ne odlučujemo ni da živimo. Živi smo i možemo da biramo šta ćemo učiniti sa životom koji teče našim venama.

Isto tako, oproštaj nema nikakve veze sa našom voljom, umom ili odlukama. Možemo stvoriti uslove koji će mu omogućiti da protekne kroz nas, ali on je mnogo veći od nas. Zato zahteva poniznost, puštanje, prihvatanje i otvaranje. Na kraju, oproštaj je uvek čin milosti, jer nas ponovo povezuje sa nečim većim od nas, kako god odlučili da to nazovemo.

Nadam se da će se jednog dana, možda za sto godina, ljudi setiti da smo svi deo nečega mnogo većeg od nas i da nam upravo oproštaj može pružiti neposredno iskustvo toga i ponovo nas povezati sa tom višom silom.

Pročitaj i: Kroz tugu do celovitosti: O rani majke, nežnosti i duhovnoj hrabrosti žena

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Virginie Varon