Pesma o bolu koju će svako razumeti i o tome zašto vaša priča nije samo vaša

Prvi put kada sam ispričala svoju priču,
Osećala sam samo bol.
„Kako je to moglo da mi se dogodi?“, pitala sam se.

Drugi put kad sam ispričala svoju priču,
Osećala sam samo tugu.
„Kako je to uopšte moguće da se desi?“, razmišljala sam.

Treći put kad sam ispričala svoju priču,
Osećala sam samo bes.
„Kako je život mogao da bude tako surov i nepravedan prema meni?“, čudila sam se.

Četvrti put kada sam ispričala svoju priču,
Osetila sam samo slomljeno srce.
„Kako je život mogao da mi oduzme ono što volim?“, nisam prestajala da ponavljam.

Peti put kad sam ispričala svoju priču,
Osećala sam samo zbunjenost.
„Kako je sve ovo imalo smisla za mene i moj život?“, reflektovala sam.

Šesti put kada sam ispričala svoju priču,
Osećala sam samo beznačajnost.
„Možda moj život i ono ko sam ja – nema smisla“, rekla sam sebi.

Sedmi put kad sam ispričala svoju priču,
na moje iznenađenje,
čula sam glas u sebi,
šaputanje:
„Ja sam tvoja priča.
Ali još uvek ne možeš tačno da me ispričaš
jer nisi videla kraj.
Još nisi sagledala
sve što će biti omogućeno
kroz sve ono što si prethodno videla, naučila, postala i postigla,
i još nisi videla
kako tvoja priča
jednog dana inspiriše
mnoge druge
i kako će i njihove priče inspirisati druge
na način daleko veći nego što bi sama ikada mogla da shvatiš ili zamisliš. Jer tvoja priča nije samo tvoja, već je sastavni deo velike životne priče.

Ali to neće biti moguće
ako ostaneš fokusirana
na ono što se dogodilo
više nego ono što se još uvek odvija,
i zato nemoj dozvoliti da te poglavlja prošlosti
odvrate od poglavlja koja tek treba da budu napisana.

I osmi i poslednji put kada sam ispričala svoju priču,
to više nije bila priča
jer je bila preobražna u mudrost, isceljenje i lepotu.
Jer moja priča više nije bila samo od reči,
već je postala deo mene.

Pročitaj i: Poruke kosmičke glasnice

Tekst: Thalia Hunter, izvor Blog / Foto: Pexels