Znate onaj osećaj kada vam se čini da dobijate potvrdu onoga što pričate? Desi vam se baš ono što ste danima unazad pomišljali, pričali na kafi sa prijateljima, vama bliskim ljudima, poslovnim partnerima, u okruženju porodice…

Onaj trenutak kada čujete sebe da izgovarate „Znala sam“ ili „Je l’ sam rekla“? Čak pomalo i likujete što ste bili u pravu, jer znali ste da će tako biti. Verovali ste i te priče su postale vaša realnost koju živite. Ovo je super ako su te priče korisne za vas, ako vas ohrabruju, pokreću i motivišu da budete bolja verzija sebe. Čine da radite stvari za svoje odluke, želje i ciljeve. Međutim, sve dok je ton: nikada neću, uvek mi se desi, svaki put baš meni… nešto što pripisujete okolnostima, sudbini, lošoj sreći, moraću da vas razočaram: do vas je.

Reč je o vašim uverenjima, kojih možda niste ni svesni da imate i da vas ograničavaju, ali se slepo držite za njih i (do)puštate da vas vuku kroz život. Koliko puta nista pokušali ili uradili nešto jer ste bili vođeni strahom od neuspeha i da je to nemoguće, ali samo za vas? I kako ste se osetili?

Da je život meni u restoranu…

Meni se dešavalo da mi život, kao na tacni, servira moje priče „evo, posluži se, prijatno“. U nekim sam uživala, druge sam jedva žvakala, ali sam ih gutala, nisam htela da odustanem od njih, uverena da su moja istina. I bile su. Za sve što sam mislila da ne mogu vođena strahom, da neću uspeti, da je svaki put promašaj, nisam mogla i dobijala sam dokaz. Dokaz koji me je vodio u cenkanje sa sobom, u borbu identiteta ko sam, a ko želim da budem, na kraju u odricanje mnogih iskustava.

Taj strah često nije bio ni iracionalan, čak ni moj, ali me je i te kako sabotirao. Toliko da sam čekala na neka bolja vremena, na pronalazak faktora kojem bih mogla da pripišem odgovornost za sva svoja (ne)činjenja. Lakše je bilo tako, dok nisam spoznala snagu uverenja. Možete da odahnete, ako ste pomislili da iako moćna i jaka uverenja ne mogu da se otkriju i menjaju. Mogu.

Kako funkcionišu uverenja?

Mi se ne rađamo sa njima. Tokom života ih usvajamo, nasledimo, modelujemo, implementiramo, iskopiramo od porodice, prijatelja, društva, partnera… Tuđa iskustva uzimamo kao sopstvenu istinu, verujemo da je to istinito i da važi i za nas. Poverujemo u priče koje pričamo sebi o sebi, sebi o drugima i koje drugi pričaju o nama. Jer, uverenja crpimo upravo iz tih priča. Priča koje pričamo u svakodnevnim situacijama o ljubavi, novcu, poslu, zdravlju, svojim sposobnostima… I ovo je okej, kao što sam napomenula, ako su te priče korisne za nas, ali ako nisu, zaista mogu da nas ograniče i ostave bespomičnim. Ili se dese stvari ili ne, kao posledica naših uverenja.

Zastanite na trenutak i zapitajte se koje priče vi pričate. Zapišite ih jer to je ono u šta verujete. Slika i prilika vašeg života. Opet napominjem, pratite kako se osećate u vezi sa tim pričama, šta izazivaju u vama. Da li vam donose mir ili stres. Verujem da se nećete iznenaditi ako vam kažem da svet posmatramo kroz prizmu naših uverenja.

Ako ste uvereni da na ovom svetu za vas ne postoji “mesto pod suncem”, neće ni postojati. Sa druge strane, ako ste uvereni da postoji, budite sigurni da ćete ga pronaći. Mi ćemo sve uraditi da dokažemo da su naša uverenja apsolutna istina i teško da ćemo odustati od njih. Koliko puta smo branili naša verovanja i činili stvari koje ne umemo ni da objasnimo zašto radimo? Mi da objasnimo, a drugi da razumeju. Za nas je to tačno i tako, bez pogovora. Na osnovu čega?

Mi ćemo sve uraditi da dokažemo da su naša uverenja apsolutna istina

Prvi uslov za uočavanje uverenja jeste naša odluka da saznamo koja uverenja imamo i da li su ona korisna za nas. Volja za osluškivanjem priča koje pričamo, da ne kažem “lovljenjem” reči: nikad, uvek, svaki put, zauvek,  jer se tu kriju barijere koje nas sprečavaju. Preispitivanje svih priča koje smo slušali od drugih još od najranijeg doba, tokom odrastanja, a koje nam ne koriste. Priča koje pričamo po pitanju raznih životnih sfera, pa i o sebi drugima. Kako doživljavamo i predstavljamo sebe, jer mi smo ono što pričam. Dovedite ih u pitanje: da li su one tačne i istinite za vas, da li su ti strahovi vaši, koliko su stvarni, a koliko iracionalni.

Ko ste vi kada verujete u to što pričate?

Ranije sam pisala o tome kako um voli jasnoću, što je i u ovom slučaju neophodno. Kada pronađete uverenje koje vas ograničava, važno je da jasno znate šta želite umesto tog uverenja, kao i ko želite da budete. Na taj način stvarate novo uverenje, vaše. Neka ono bude nova priča koju ćete da pričate i u koju ćete (po)verovati, na kraju i živeti. Ako odbacite stege ograničavajućih uverenja, setićete se ko ste uistinu i hrlićete ka tome oslobođeni straha. Jednom rečju-bićete srećniji. Drugi razlog vam ne treba.

Pročitaj i: PR i svrha nisu luksuz, već neophodnost

Tekst: Vesna Kragulj / Foto: Pexels