Bilo koje osećanje, pa tako i bes, iza sebe može da sakriva neko drugo. To se dešava, jer smo u detinjstvu naučili da su neka osećanja poželjna i korisna, a druga zabranjena i štetna i ona postaju „sakrivena“. Kod nekoga je bes je „na površini“ – onaj koji sakriva, a kod drugoga je „unutra“ – ono što je sakriveno. U oba slučaja doživljaj besa ne ispunjava svoju izvornu svrhu i nešto je na čemu treba raditi. Ana Petrović je diplomirani psiholog i telesni psihoterapeut pod supervizijom nam otkriva kada bes može da bude zdrav
Zdrav bes, prirodom predviđen, je jedan od odgovora na doživljaj ugroženosti. Kad god osećamo bes (ljutnju, prezir, gađenje, mržnju, pasivnu agresiju i sl.) znači da nas nešto ugrožava; i da ujedno osećamo da smo dovoljno jaki da se na neki način suprotstavimo. To je izlaženje, istupanje, širenje zarad sopstvene odbrane (za razliku od straha koji predstavlja skupljanje). Pitanje je samo da li pretnja dolazi od spolja (odgovara sadašnjem trenutku) ili je pounutreni deo prošlosti kog nismo svesni. U prvom slučaju bes je odbrana, u drugom napad. U prvom je koristan, u drugom štetan.
Bes je opravdan i poželjan odgovor kada se osoba nalazi u okolnostima koje joj ugrožavaju i ruše granice. Psihološke granice su mesto do koga se ja prostirem i od koga počinje ostatak sveta. One zavise od načina na koji smo vaspitani da doživljavamo sebe. Nekim ljudima (ili u nekim prilikama) granice teže da se pomere ka unutra. Oni tada nevoljno i lako ustupaju drugima deo svog psihološkog prostora – drugi raspolažu njihovim pravima i potrebama. Suprotno ovome, granice mogu da teže pomeranju ka spolja. Tada osoba ulazi u tuđi prostor kao u svoj, bez svesti da čini nešto pogrešno.
Bes je opravdan i poželjan odgovor kada se osoba nalazi u okolnostima koje joj ugrožavaju i ruše granice
Bes je ono osećanje koje osobu obaveštava da je neko prekoračio njene granice i ulazi u njen prostor – meša se u njenu volju, oduzima joj nešto njeno i nameće svoje. Zbog toga je vrlo važan jer služi da se zaštiti sopstveni prostor. Međutim, nije uvek moguće ili poželjno ponašati se u skladu sa njim. Kroz odrastanje učimo kako da se ponašamo nezavisno od toga šta osećamo. To ne znači da ne obraćamo pažnju na svoja osećanja, nego da u datom trenutku možemo da procenimo da li ćemo od ispoljavanja osećanja dugoročno imati korist ili štetu, i da se ponašamo u skladu sa tim.
Šta pokreće bes?
Važno je praviti razliku među pokretačima besa. Postoji čitav lanac karika između neposrednog povoda i izvornog uzroka (dete koje plače – umor – naporan dan na poslu – povećan obim posla – loše osmišljen način poslovanja…). Svaki od ovih činilaca je izvor frustracije (potencijalno i besa) i traži posebno rešavanje. Često na neke činioce ne možemo trenutno da utičemo. Ono što možemo i što je poželjno jeste da budemo svesni što je moguće više karika u lancu, i da snagu (besa) rasporedimo. Ako je potrošimo samo na jednu, neprilike rešavamo kratkoročno. Što je više rasporedimo, naši postupci imaju širi i duži domet.
Šta da radimo? Onda kada nismo besni dobro je ustanoviti šta nas sve ugrožava, i šta iz čega proizilazi. Nakon toga treba proceniti trenutne mogućnosti i snage za suočavanje. U okolnostima koje prevazilaze trenutne moći, opšte i brzo rešenje ne postoji. Tada u službu stavljamo svoju moć (s)trpljenja uz zadržavanje svesti o tome šta nam smeta; i čekamo trenutak u kojem će odbrana svojih granica, svog psihološkog prostora, imati veće šanse za uspeh. Kao kada mačka lovi. Pre nego što napadne, ona vreba (procenjuje), čeka pogodan trenutak (strpljenje) i napada (osigurava svoj opstanak).
U međuvremenu, privremena pomoć mogu da budu svesna površinska pražnjenja kao što je fizička aktivnost ili bilo koja vrsta izražajne radnje – izbacivanja napolje onoga što je unutra (crtanje, pisanje, pevanje, šivenje…).
Ispoljavanje besa u zdravom obliku
Kada govorimo o ispoljavanju besa u zdravom obliku, važno je imati na umu da odbrana sopstvenog prostora nikako ne opravdava napad na drugo ljudsko biće ili bilo kakvo nanošenje štete. Zdrav doživljaj besa podrazumeva doživljaj prava na svoje i njegovu odbranu.
Ljudi nikada nisu istinski problem jedni drugima. Mi smo društvena bića stvorena za saradnju i podržavanje. Nezgoda je u tome što nas savremeno društvo usmerava na sticanje materijalnih dobara koja su ograničena, pa samim tim i na suparništvo. Nameće nam se doživljaj da nema dovoljno svega za sve i da moramo da se borimo među sobom. Ipak, beba se ne rađa sa potrebom za garderobom određenog brenda nego sa potrebom za bliskošću i povezivanjem. Čovek je podjednako biće materijalnog i nematerijalnog sveta, ograničenog i neograničenog. I iz oba treba da crpi svoju snagu.
Tekst: Ana Petrović / Foto: VremeZa / MUA: Svetlana Sremčević
