Mihael Zen je imao samo osamnaest godina kada se dogodila saobraćajna nesreća koja je obeležila njegov dalji životni put. U lajvu „I am (a)live“ sa Jasminom Stojanović, podelio je ova svoja iskustva ali i sve ostalo kroz šta je prošao da bi našao lek za svoju slomljenu dušu

Svoj celoživotni istraživački put Mihael Zen posvetio je razotkrivanju matrice postojanja kroz proučavanje različitih znanja i tehnika na koje je nailazio, a koje uključuju različite vrste meditacija i joge, Theta healinga, Ho’oponopono, bioenergiju, numerologiju, religijske zapise, naučne i istraživačke radove. Znanje prikupljeno višegodišnjim istraživanjem primenio je u radu s klijentima Zen Your Life centra gde svima asistira u kreiranju željenog života.

„Ja istražujem duhovnost, istražujem ljudsku podsvest, duše, ko smo, što smo, otkud dolazimo, šta radimo ovde i šta možemo da učinimo da nam bude mnogo bolje u životu, a da se to ne svodi na onaj čisti, puki, fizički rad. Znaš ono – što više radiš, to ti je bolje“, izjavio je Mihael u razgovoru. „Nisam ja baš sa tim okej, jer ako baš puno radiš, puno se i umoriš. Treba imati neko vreme za zabavu i neke životne lepote koje ti se pružaju. Bio sam u nekim korporacijama, u banci, nešto potpuno drugačije od svega ovoga i onda ti to nešto puno rada oduzme mnogo vremena, gde na kraju više nemaš prostora za uživanje i za konzumiranje tim radom stečenih nekih dobrobiti, pa i novca. Na kraju krajeva taj novac je retko baš toliko veliki da možeš da se opustiš.“

Izvesni događaj u tvom životu te je stavio na veliko iskušenje i preusmerio tvoj životni put. Hoćes li nam reći nekoliko rečenica o tome?

Da, to je dobra motivišuća priča za ljude, a nije više tako bolna kao što je bila. Ali, kako je to krenulo… Već kao malog su me zanimale neke alternativne i duhovne stvari, štiva i knjige, od trećeg razreda osnovne škole. U to vreme, tad je još bila Jugoslavija, postojao je Svet knjige gde su se naručivale knjige svaka tri meseca, bar je moja majka to tako radila. Neka prva štiva koja sam uzeo i imam i danas zovu se „Kad stolovi lebde“, „Snaga i moć vere“, „O vešticama, vračevima i alhemičarima“.

Međutim, ono što je kreiralo hipermotivaciju za istraživanje svega toga je saobraćajna nezgoda koja mi se dogodila kada sam imao 18 godina, kada sam ja vozio automobil kojim smo se moja dva najbolja prijatelja i ja zaputili na put. Desila se nezgoda i nakon dvadeset i jednog dana sam tek došao k sebi, ničega se nisam sećao jer sam pao u komu, a nekim čudom sam preživeo. Sećam se prve scene, da me voze u bolničkom krevetu na drugo odeljenje gde sam ležao. Rekli su mi da su moji prijatelji dobro, ali, tog trideset i nekog dana po izlasku iz bolnice su mi rekli da je jedan od prijatelja odmah preminuo, na licu mesta, što mi je bio potpuni šok. Nisam se sećao ničega, niti znao ništa o toj saobraćanoj nesreći, ali je drugi prijatelj bio živ i dalje. Bio je još neko vreme u komi, međutim, nakon nepuna tri meseca i on je preminuo i to me doslovno pokopalo. Slomio sam se, nisam znao zašto se to dešava nekom mladom čoveku poput mene, koji je tada imao 18 godina, ali sam osećao da tu mora da bude nešto više, da se stvari ne događaju slučajno u našim životima, jer mi je to bilo malo preveliko za nekakvu slučajnost.

Stvari se događaju sa razlogom. I zapravo je ta saobraćajna nesreća i moje teško fizičko i mentalno stanje u kojem sam se našao bila motivacija za istraživanje tih uzroka pojavnosti i toga ko smo mi zapravo.

Slomio sam se, nisam znao zašto se to dešava nekom mladom čoveku poput mene, koji je tada imao 18 godina, ali sam osećao da tu mora da bude nešto više, da se stvari ne događaju slučajno u našim životima

Ogromna krivica me je proganjala neprestano i uzrokovala je još mnogo autodestruktivnih obrazaca, usled kojih čovek sebi niti dopušta isceljenje, niti ozdravljenje, da mu bude dobro u životu. Jer, kada nosimo veliku količinu krivice u sebi, bilo da je to zbog neke tako ekstremne situacije ili neke manjeg obima, onda sebi ne želimo dobre stvari i ne dopuštamo ih sebi. Tada sebi dajemo ono što bismo dali nekome koga krivimo. A onome koga krivimo nećemo davati neke baš velike i dobre stvari, pa tako se i naš podsvesni um zatvori i ne dopuštamo sebi da uživamo u tim balgodetima života.

S obzirom na tu ogromnu krivicu, bio sam i u depresiji. Nisam hteo u to vreme da se lečim na konvencionalan način klasičnom psihoterapijom, zato što koliko sam tada verovao, a vidim i danas da je to tako, da redovno uključuju lekove, antidepresive, nešto što će nas izvući iz tog mrtvila i onda nas naučiti da živimo, a da ta bol bude tako jako prisutna.

Međutim, kada pijemo antidepresive, oni nas uvedu u nekakvo stanje sivila, tako bih ja to rekao. Dakle, ako smo mi na vibraciji tuge, bola, depresije, krivice, a na sredini su negde sreća i radost, onda nas ti antidepresivi dovedu do toga da nema ni gore ni dole. Onda sam počeo da istražujem…

Najpre me zanimalo ko je taj neki Bog, ako on  postoji i zašto dopušta da se tako nešto uopšte dogodi nekom mladom čoveku, nebitno da li sam to ja ili neko drugi, mnogo nas je imalo teških iskustava. Zašto on to dopušta i šta se dogodilo sa tim mojim prijateljima, da li oni postoje ili ne, da li te duše postoje? Na putu tog istraživanja zapravo sam proučavao sve na šta sam naišao, od religijskih zapisa, nekakvih meditacija, od različitih stranih učenja, od filozofskih promišljanja, kvantne fizike, ne bih li nekako pronašao nešto i upotpunio sliku. U međuvremenu sam osvestio da smo mi duše koje imaju zemaljsko i fizičko iskustvo i da kao takve mi ne možemo umreti.

Ovo naše telo čije mi iskustvo imamo jeste jedan avatar. Kada to osvestimo, onda zašto se ja brinem? Ovaj život je samo kap u moru života

Znači, naša svest ne može da prestane da postoji. I to je bilo tako olakšavajuće – da se ne krivim više toliko i ne budem tužan jer moji prijatelji i dalje postoje, samo ne u tom obliku, i na nekom drugom mestu. A to su oni reinkarnacijski ciklusi o kojima priča istočnjačka tradicija gde se ljudi i duše puno puta rađaju i umiru, menjajući telo. I zapravo, ovo naše telo čije mi iskustvo imamo jeste jedan avatar. Kada to osvestimo, onda zašto se ja brinem? Ovaj život je samo kap u moru života. Možemo ga proživeti tako da nam bude super, da odlučimo da budemo srećni, veseli i sve će nam ići u životu.

To nije baš tako lak neki put – mi odlučimo: „Danas hoću da mi sve ide!“ – pa to odmah tako i krene. Nažalost, ne ide baš tako kod većine ljudi. Čim smo doneli tu odluku da nam ide, već sama ta namera otvara taj put polja života, da stvari kreću. I zapravo mi tim našim mislima, stavovima, nagonima, kreiramo našu stvarnost. Pa, ako verujemo da nešto možemo, onda to sigurno i možemo. Kao što, nažalost, ako verujemo da nešto ne možemo, onda to i ne možemo.

Moj put istraživanja me je proveo kroz različite tehnike i učenja, najpre da bih sebi pomogao, da bih naučio da živim ovde, da bih izašao iz te depresije i suicidalnosti i vrlo, vrlo niskog nivoa i kvaliteta života i življenja. Kada sam shvatio koliko je to super priča, počeo sam time da se bavim i profesionalno i da pomažem drugim ljudima, da im asistiram. Onome ko želi da mu bude bolje, mogao sam da pokažem te neke prečice istraživanja pa da onda ne mora da prolazi pet-deset godina istraživanja, nego da za nekoliko sati postigne nešto za šta je meni trebalo dugo vremena. To je neka klasična priča, na žalost, gde te lična priča, trauma motiviše da napreduješ i rasteš u životu, a bez toga, da mi je sve bilo lepo i ugodno u životu i da mi je bilo pruženo, ne bismo mi danas pričali ovde.

Definitivno, mi imamo tu mogućnost izbora kada nam se događaju takve stvari, gde idemo i kako idemo. Sve vreme dok pričaš, razmišljam o tome, a čula sam sinoć i pratila sam Icemana. Ja sam sinoć prvi put čula tu priču. Jel znaš zašto je on uopšte počeo da se bavi time i zašto je prvi put ušao u ledenu vodu?

Da, da, on je izgubio suprugu, pa mu je jako teško bilo. Njegova ljubavna priča koja ga je motivisala.

Sinoć sam gledala čitavo to opisivanje, njegov niz vratolomija koje je radio ali to ništa ne može da se poredi sa slomljenim srcem. Kada sam to čula, tako sam se naježila i došla mi je ta rečenica da nas ništa ne isceljuje, koliko slomljeno srce. Toliko je sve to kontradiktorno, da dođemo do toga. Traumatična iskustva nam nude neverovatnu moć isceljenja i celovitosti koju možemo da postignemo. On je takođe sada neko ko pomaže mnogim ljudima kao što ti sada pomažeš svojim terapijama, odnosno ti si prolazio kroz razna iskustva i sada si negde osmislio svoj program koji je meni jako zanimljiv i volela bih da i to sada predstaviš kroz ovaj razgovor. Zato što je dosta drugačiji i od onoga sa čim sam se ja susretala i unosi neku novinu koji imaju ljudi sa takvim hartbreakom. Ono što si ti doživeo bio je izvestan body i hartbreak.

Da kažem, dugo je trajao taj moj oporavak. Faktički mi je to trajalo deset godina, a u tih deset godina bilo je jedanaest operacija. Svako malo sam bio nepokretan ili polupokretan. Dosta sam vremena provodio u krevetu. To je isto dobar momenat, bez obzira na to kako zvuči. U svemu ima dobrih stvari. Ja sam se navikao da u tim svojim teškim životnim situacijama sagledam život iz bolje perspektive. Kada mi je bilo izazovno, a bilo je, samo sam sebi govorio: „Moj svet je u mojoj glavi, moj svet je u mojoj glavi“. Zatvorio bih oči i tamo bih sam sebi gradio bajke, samo da se odmaknem od te teške i surove stvarnosti u kojoj sam se našao, od te neke nepokretnosti i krivice i svega što mi se događalo. Tu sam naučio da razmišljam, što je dobro, zato što mi u ovom svetu nismo odgajani da učimo da razmišljamo. Svet je takav da suzbija kreativno, pa i kritično razmišljanje. Školstvo uči decu samo kako da prati autoritete. U tim stanjima teških trenutaka ja sam naučio da zatvorim oči, da razmišljam, promišljam šta se u stvari može raditi sa svim tim mislima. I tu se pojavljivalo sve više i više pitanja na koja su dolazili odgovori. Proučavao sam razne tradicije, molitve, meditacije i sve to primenjivao na sebi da vidim od čega se ja to bolje osećam.

U 2011. godini, u nizu tih istraživanja naišao sam na tehniku Theta healing. To je tehnika kojom se menjaju podsvesni programi koji kreiraju čovekovu stvarnost. To mi je bila senzacija, kada sam shvatio da mi u podsvesti imamo programe koji nas oblikuju, ali i naše cele životne događaje. U njima je zapisano i kako ćemo izgledati i kako ćemo se ponašati. Kakvi će nam biti odnosi, zaposlenja, uspeh, neuspeh, zdravlje, bolesti i sve ostalo. Pogledom na to kvantno polje od kojega je sve sačinjeno i kog mi živimo, koje se REkreira na osnovu tih podsvesnih programa koje mi nosimo. Ja sam sklon krajnostima, kod mene nema između. Ili sam potpuno u tome ili nisam uopšte. Ili me zanima ili ne zanima. I sva ta istraživanja drugih tehnika, verske i religijske zapise i molitve na isti način sam proučavao. I tako sam zaronio u to, u 2011. godini.

Uz to sam onda nailazio i na neke druge tehnike izmene podsvesnih programa i shvatio da su to zapravo i molitve i meditacije i afirmacije i da sve služi tome i da je ta naša podsvest, podsvesni um ili ako hoćete paradoksalno čega nismo svesni i ne znamo da u njemu stoji – generator naše stvarnosti, da stvara našu stvarnost. U toj 2011. ja i dalje nisam bio dobro. I dalje je tu bila ogromna krivica u meni, autodestruktivnost, dosta je teško bilo. I radivši jedan tretman sa jednim polaznikom kursa, iscelili smo tu traumu i krivicu, kao da je nikada nije bilo. Mogao sam da pričam o tome kao što danas pričam, da nemam knedlu u grlu, bez da me ne steže u prsima, da ne plačem. Do tada, od 1997. do 2011. godine ja nisam mogao da progovorim o tome. Čim bih počeo, glas bi se stišao, suze bi mi krenule i počeo bih da plačem.

Bio sam fasciniran tom tehnikom i onda sam išao na sve dostupne kurseve. U toj godini sam završio učiteljske kurseve i sledeće tri godine gotovo da nisam izlazio osim što sam radio. Moj posao je bio u banci, održavanje poslovnih odnosa sa partnerskim auto-kućama na području plasiranja kredita za kupovinu motornih vozila. Povukavši se, u to vreme sam se odvojio od standardnog puta učenja Theta Healinga koji se u međuvremenu već malo promenio u odnosu na ono što sam ja učio 2011. i 2012. godine. Ali se i moj način i pristup potpuno promenio od Theta Healinga do tada. Ja sam tražio neku veću delotvornost svega toga što radim i naišao na neke stvari koje nisu bile u tom standardnom delu učenja. To je zapravo i dobro, jer ja nisam bio sklon da pratim kroz život jednog učitelja.

Shvatio sam da kada pratimo jednog učitelja, možemo doći samo do njega ali ga ne možemo preskočiti, biti iznad njega. Onda sam, odmaknuvši se, dopustio sebi da ga prevaziđem. Nemojte baš pratiti striktno, uzimajte sa svih strana ono što vam se najviše sviđa, odgovara, zvoni kao istina, jer s time ćete u stvari najviše napredovati. Tako sam video da, kako radim na sebi, da se tako REkreira moja stvarnost.

Šta bi ti rekao, šta je ključ? Poverenje u životni proces?

Poverenje svakako u život i luda hrabrost. To je uvek dobro. I negde taj intelekt, koji će videti kroz životne situacije da se već nalazio u njima. Na primer, kada si bila u nekom odnosu sa jednim partnerom i onda se to uruši, bude bolno i u tim trenucima ne znaš ni ko će, ni kako, ni kada doći i žališ za time i onda nakon nekoliko nedelja, nekoliko meseci, dođe neko još mnogo bolji od tog drugoga. Znači, moralo se to staro urušiti. I ta faza urušavanja je nezgodna, vrlo je haotična, vrlo je dinamična.

Da, može doći do boljeg, ako radimo na sebi. Ali ako ne radimo, onda se vrtimo u istim obrascima, je li tako?

Da, to je imperativ, to je ključ. Ako ne radimo na sebi, vrtimo se u istim obrascima, ili čak možemo i nazadovati. Dobro je biti svestan u svakom trenutku toga šta radimo i delovati kroz vrline i onda će biti dobro.

Treba biti svestan da to nije pravolinijski put. Mislim da ljudi kada krenu na ovaj put razvoja, bar je to neko moje iskustvo, očekuju da će imati konkretne rezultate delovanja. A zapravo je to ciklus, sve su to spirale u koje ulazimo i dešava se da padnemo, ali onda opet idemo gore, i tako. Mnogo je važno da se shvati da i oni koji su mnogo radili na sebi i još uvek to čine da i oni i dalje imaju situacije u kojima će biti pred izazovima. Da nema garancije u tome, da ako radimo na sebi – moj život će biti sjajan.

Nikome se, bar ja to ne znam, nije to dogodilo preko noći. Znači, evo, ja sam sad pre dvadeset godina odlučio da radim na sebi, jednog petka i u ponedeljak je meni bilo super. E, ne ide to baš tako. Putem tog istraživanja, rada na sebi, otkrivamo gomilu nekog smeća u sebi.

Nema lošeg iskustva. Samo je na nama da li ćemo iz svakog iskustva izvući neko znanje. Da li ćemo naučiti nešto

Najčešće zapravo ne bude. Verovatno će biti mnogo gore, pre nego što postane bolje… Najčešće dolazi do jednog kompletnog urušavanja, gde ljudi nekako toga nisu svesni. Kao što si rekao na početku, mora da se uruši da bi moglo da se izgradi novo. A nekako kada dođe do tog urušavanja, onda nastane panika neviđena, jer se ljudima zaista događaju otkazi, promene, razvodi ili sve zajedno. To je jednostavno put da bi se izgradilo nešto drugo.

Ima na tom putu u današnje vreme mnogo učenja koja ne omogućavaju napredak. Ali nema lošeg iskustva. Samo je na nama da li ćemo iz svakog iskustva izvući neko znanje. Da li ćemo naučiti nešto. Mi se nalazimo u polju beskonačnih mogućnosti, to je kvantno polje u kome istovremeno postoji i biće koje živi u trećoj dimenziji, četvrtoj dimenziji pa i u ona koja su u petoj dimenziji. Razlika u prebivanju i obitavanju u tim dimenzijama je u osećaju koje oni pružaju čoveku. Treća dimenzija koja je veličina sveta je ispunjena brigom, strahom, ljutnjom, srdžbom, besom, ratovima, zameranjem, i slično. Takav je svet danas. Kad te nešto naljuti pa te drži ljutim celi dan, ili dva dana ili tri dana. Nekad se prepadneš ili imaš neku brigu, pa ti ta briga stalno tu negde zvoni iza i ne možeš da je se oslobodiš.

Sada, po učinjenom Zenlife tretmanu koji sam kreirao, izlazimo iz te treće, teške dimenzije i ulazimo u četvrtu gde te brige nisu više dugotrajne. Gde ljutnja nije dugotrajna, gde se mi možemo kroz dan naljutiti ali to nas drži minut, najviše dva, i nakon toga nastavljamo da radimo to što smo radili a da tu ljutnju ne nosimo dalje u sebi. Dakle, u tome je razlika između te treće i četvrte dimenzije. Iskustvena i osećajna razlika. Sve je vrlo slično samo je razlika u tome što nema tih dugotrajnih niskovibrirajućih osećaja. A time se utiče i na pojavnost negativnih životnih situacija, pa se one u manjoj meri pojavljuju. Kada se uzdignemo u tu višu dimenziju, sferu postojanja to znači i da se događa manje takvih situacija.

Znači, ne može se čovek više vratiti u onu kutiju u kojoj je bio spakovan. Izašao je i sada ide samo dalje.

Da, da, nema nazad. Niti ne može se vratiti nazad.

Neke stvari ostanu, ti si rekao da je to mana straha i spomenuo si tugu, da tuga dosta dugo zna da se zadrži. Mene zanima kako da se ljudi lakše reše straha i tugovanja i nakon što su uradili tretman.

Zenlifeom se uklanjaju ti niskovibrirajući programi, izuzev tuge. Zašto tuga ponekad da, a ponekad ne? Zašto što duša može biti tužna. Duša je svesna i kada doživi veliku traumu, šok, gubitak voljene osobe, bude tužna. Ona je inače ljubav i radost, a na suprotnom kraju je tuga. I zbog toga Zenlife tretmanom ne dotiču te programe uvek i zbog toga se i dalje može nositi tuga. Koja i bude nešto manja a ponekad čak ostane ista. Jer duša se baš može slomiti. Zenlife ima namenu da otpusti one destruktivne programe i autodestruktivne, ali da bi se iscelila tuga, potrebno je isceliti dušu.

Duša je svesna i kada doživi veliku traumu, šok, gubitak voljene osobe, bude tužna. Ona je inače ljubav i radost, a na suprotnom kraju je tuga

Opšte je poznato da duhovnost, zahteva i istrajnost. Mislim, ja sam rekla duhovnost, pod time mislim apsolutno taj put, lični, razvojni, rad na sebi, prevazilaženje trauma i svih tih nekih harthealing, bodyhealinga. Ta duhovnost je zapravo duh. Odnosno vezana je za onu esenciju što mi jesmo. Ne možemo biti samo zainteresovani nego je potrebna i ta posvećenost.

Znaš šta je dobro u vezi sa tom duhovnošću? Što mi imamo tu neku informaciju na nekom papiru, gde čitamo neke knjige i onda tu piše nešto je ovako ili onako… I mi to čitamo, kao informaciju ali ne doživljavamo. Dobro je to sve osvestiti i proživeti svojim celim bićem. Jer tek kad mi to osvestimo, onda smo to i spoznali. To je taj momenat kad sam ja osvestio da moji prijatelji nisu umrli, prestali da postoje, jer su duše večne i bezvremene. Jer sam to tek kad osvetio i prihvatio i lišio se osećaja krivice i omogućio sebi da dalje živim i rastem.

Hvala ti na svim ovim divnim informacijama koje si podelio sa nama, hvala ti na tome što si nam vratio veru, da bez obzira na to koliko smo slomljeni, i telesno i duhovno, i koliko nam neko da i neku lošu prognozu i koliko nekada ne možemo da krenemo ni napred ni nazad, ipak postoji mogućnost da to prevaziđemo i ipak možemo da dišemo punim plućima, da nemamo bol u srcu, da nemamo knedlu u grlu, da možemo da živimo ispunjen život i da možemo da budemo srećni.

Pročitaj i: Otkrivanjem sebe, otkrivamo stvarnost

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels