Da li je moguće biti dovoljno dobra mama oslobođen(ij)a tereta krivice?

„Danas su vrlo rašireni određeni štetni društveni konstrukti koji otežavaju ulogu mame, provocirajući kod njih osećanje neadekvatnosti, usamljenosti, krivice, tuge“, kažu nam psihološkinje i psihoterapeutkinje u superviziji, Jovana Krotić Čelikić i Marija Radovanović, koje se bave individualnom, grupnom i partnerskom psihoterapijom. Osim konstruktivističke psihoterapije, u radu integrišu i elemente iz drugih humanističkih pravaca, telesne psihoterapije i koučinga u psihologiji, a kreirale su ciklus radionica „Mama u moru emocija“ koji se bavi temama kod majki: besom, krivicom i granicama.

„Ovi društveni konstrukti svode ženu samo na ulogu majke: vrednost žene kao osobe u celini se ocenjuje prema tome ima li dece i koliko je dobra majka po normama okoline. Smisao njenog postojanja vrednuje se prema tome kakva je majka ili nemajka“, kažu Jovana i Marija, odgovarajući nam na pitanje kako je to biti mama danas, baš u vremenu u kom živimo.

„Uloga mame sada je verovatno kompleksnija nego ikad: danas svako od nas, uključujući i mame, ima daleko više uloga, što usložnjava naše živote i pred nas stavlja više zahteva. Uloga medija je veća a sadržaji koji se plasiraju nekada su i štetni za mentalno zdravlje. Dostupnost i transparentnost informacija svima omogućava da budu „eksperti za sve“ i da se „svi pitamo za sve“ isl. Društvo je fokusirano na dete, sa vrlo malo pažnje posvećene mamama. Sužen je prostor posvećen psihološkim specifičnostima kroz koje žene prolaze prilikom donošenja odluke o trudnoći, borbi sa sterilitetom, rađanju dece i samom periodu majčinstva…

Predstave o trudnoći, porođaju i posebno majčinstvu su u potpunosti idealizovane, kreirajući kod žene pogrešno očekivanje da ona tu misiju mora ispuniti na upravo takav – savršen način.

Sve ove nerealne ili sužene slike direktno dovode do krivice i usamljenosti, osećaja izolovanosti i pogrešnih uverenja: “Šta sa mnom nije u redu kada nisam tako ushićena jer sam mama?” / “Šta sa mnom nije u redu kada sve nije tako savršeno kako bi trebalo da bude?”

U psihoterapiji se trudimo da osvestimo ove društvene narative sa mamama i da im pomognemo da ih automatski ne „pounutruju”, već da preispitaju koliko iste doživljavaju kao stvarne i kao svoje, koliko uzimaju obzir sopstvene potrebe, osećanja, uverenja i koliko su zaista ovi narativi primenjivi na njih.“

Društvo je fokusirano na dete, sa vrlo malo pažnje posvećene mamama

Jovana i Marija su studije psihologije završile na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Profesionalno iskustvo sticale su na različitim stranama: Jovana u nevladinom sektoru radeći na programu podrške žrtvama trgovine ljudima i rodnozasnovanog nasilja, a Marija u internacionalnim kompanijama u Srbiji i Velikoj Britaniji, baveći se istraživanjem potrošača i tržišta. Za svoje osnovno usmerenje odabrale su konstruktivističku psihoterapiju koja osobu posmatra kao proaktivno („agensno a ne reaktivno“) biće čija svest o slobodi izbora joj omogućava da ne bude „žrtva svoje biografije“, sredine ili okolnosti. Osim konstruktivističke psihoterapije, kao osnovnog pravca u kome su se edukovale, njihovo iskustvo obogatile su obukama iz drugih terapijskih pravaca (telesna psihoterapija, EMDR), a poseduju i licencu ISCP setifikovanog kouča. 

„U radu nas vode radoznalost i otvorenost da razumemo svakog pojedinačnog klijenta i njegovu/njenu životnu priču u zajedničkom terapijskom setingu. Verujemo da je dobro razumevanje klijenta uz adekvatan terapijski odnos osnov uspešne psihoterapije. U tom odnosu terapeut facilitira proces i pruža osnov za “korektivno iskustvo” klijenta, dok klijent preuzima odgovornost za sebe i aktivno se menja isprobavajući nove uloge, perspektive i značenja i opremajući se novim veštinama i rezilijencom.“ Odgovorile su nam na neka pitanja koja sigurno imaju mnogo žene, ali se ne usuđuju da ih postave glasno ili javno.

• 

• 

Da li mame imaju prava da budu besne u odnosu prema deci i partneru?

Skoro sve neprijatne emocije su gotovo pa tabuizirane kada je reč o mamama, a bes možda najviše. Zbog pogrešnih i idealizovanih očekivanja i društvenih koncepcija, teško nam je da zamislimo mamu koja se bori sa tugom, besom, bespomoćnošću, krivicom… U stvarnosti svaka, pa i srećna i ispunjena mama, nekad oseća neprijatne emocije, uključujući ljutnju i bes koji često završe na deci ili partneru.

Zašto je to tako i kako dolazi do besa?

Bes je iskustvo invalidacije – javlja se kada su naša viđenja i očekivanja opovrgnuta. Jasno je da u odnosima sa partnerom i decom, u situacijama koje često prevazilaze naše moći, kontrole i kapacitete, doživimo upravo opovrgavanje – i eto besa.

Bes je često samo “vrh ledenog brega” ispod koga se nalaze druge emocije i uverenja zaštićena besom (bespomoćnost, tuga, usamljenost, krivica, odbačenost…). Jer je lakše osećati bes nego biti u kontaktu sa ovim emocijama. “Radije” za odgovor biramo bes nego da se suočimo sa značajno težim osećanjima.

Moramo da razumemo da i mame, kao i svi drugi, imaju prava na sva osećanja koja doživljavaju, kao i da ne postoje negativna tj. loša osećanja. Emocije su naš prirodni odgovor na određenu situaciju i one mogu biti neprijatne, ali same po sebi nisu loše (dok ponašanja to mogu biti). Otud je važno osvestiti i razumeti emocije koje doživljavamo kao i uzroke njihovog javljanja.

Mame, kao i svi drugi, imaju prava na sva osećanja koja doživljavaju

Rad na besu u psihoterapiji počinje razumevanjem njegove funkcije. Koji „posao“ bes radi za nas? Da nema besa, kako bismo se osećali i šta bi to za nas značilo?

Da li postoji „savršena mama“ tj. da li moramo tome da težimo? Šta znači biti savršena mama?

Kada govorimo o roditeljstvu, u psihologiji su veoma važna dva koncepta: „dovoljno dobre majke“ i „optimalne frustracije“.

Koncept „dovoljno dobre majke“ uveden je kao antiteza u stvarnosti nepostojećoj ideji „savršene majke“. Najbolja majka je zapravo „dovoljno dobra majka“. To znači da majka polazi od gotovo potpunog prilagođavanja potrebama svoje bebe i kako vreme protiče, ona se sve manje i manje potpuno prilagođava, paralelno sa detetovom rastućom sposobnošću da se nosi sa majčinim propustima. Ako razvojno sve teče kako treba, dete iz ovog iskustva frustracije postepeno stiče samostalnost i sve više funkcija preuzima sa majke na sebe.

„Dovoljno dobra mama“ je trodimenzionalno biće. Ona voli svoje dete, pruža podržavajuće okruženje, ljubav, fizičku i emotivnu negu i sigurnost detetu, ali ga takođe frustrira. Nesebična je, ali istovremeno i zainteresovana za svoje potrebe. Ona nije bezgranična, već stvarna.

Potrebna je nesavršena majka da dobro podigne dete. Deci je potrebno da uče o životu kroz iskustva, da se nose sa razočaranjima i frustracijama; da uviđaju razlike između sebe i drugih,  poštuju potrebe i granice drugih, uključujući i svoje majke, kao i da se osamostaljuju.

Biti majka znači plivati u moru emocija, od ljubavi i sreće, do tuge, krivice, besa, straha. Umesto da idealizujemo majčinstvo, treba da poštujemo kompleksnost koja ona sobom nosi; da oprostimo sebi i drugim majkama neuspehe i greške i da iskoristimo razočarenja za lični rast.

Kako postaviti granice prema drugima i kako zaštiti sebe?

Ovo je veoma složeno pitanje o kome može dosta da se govori. Za početak važno je da znamo da svi imamo granice, samo su kod nekih ljudi one propustljivije, labavije, kod drugih rigidnije. Granice oivičavaju psihološki prostor svakog od nas i bez njih nas psihološki život ne bi bio moguć. One se definišu kao doživljaj psihološkog i fizičkog prostora između nas i drugih koji označava gde prestajemo mi, a počinju drugi.

Postoje, naravno, različite vrste granica: psihološke, fizičke, seksualne, emocionalne, materijalne i sl. Različite su u odnosu sa različitim ljudima, ali i sa istim ljudima u različitim situacijama. Što smo sa nekim bliži, to granice umeju da budu „propustljivije“.

Način na koji postavljamo granice i kakve su ima veze i sa našom životnom filozofijom, našim stavovima i vrednostima generalno. Ključ za postavljanje granica je znati šta je za nas okej i šta nije okej, šta možemo/želimo da prihvatimo od drugih a šta ne možemo/ne želimo. Važno je da promislimo o njima i da se zapitamo: „Zašto mi je ova granica važna? Šta bi za mene značilo kada ove granice ne bi bilo ili kada bi ona bila drugačija?“.

Biti majka znači plivati u moru emocija, od ljubavi i sreće, do tuge, krivice, besa, straha

Zatim, važno je da prepoznamo kada su granice narušene, a česti znaci su: osećaj preplavljenosti, ljutnja, anksioznost, defanzivnost u određenoj situaciji, „sindrom sagorevanja“ („burn out“), krivica ili strah kad nešto ne uradimo za drugog, kada često govorimo „da“ a mislimo „ne“, osećamo se odgovornim za tuđu sreću itd.

Osim razumevanja, značajna je i jasna i nedvosmislena komunikacija granica za njihovo očuvanje. Zatim postojanje pravila koja ih čuvaju i sa kojima ćemo upoznati druge (posebno kada mogu da budu narušene), prihvatanje da „Ne“ može biti kompletna rečenica i da počnemo od postavljanja „malih“ ali realističnih granica.

Česti su i mitovi o granicama: da je OK da one ne postoje u nekim odnosima, što je netačno – granice uvek postoje, samo su drugačije; ili da procenjujemo efektivnost granica na osnovu toga kako drugi ljudi reaguju na njih. Slaganje drugih apsolutno ne mora biti kriterijum efektivnosti naših granica i ne govori ništa drugo do toga kakva je njihova percepcija.

Neretko se postavljanje granica tumači kao sebičnost i nesaosećajnost. Međutim, dobre psihološke granice pomažu ne samo našoj samoregulaciji, već čuvaju i odnose sa drugim ljudima. One su „gatekeeper“, određuju koga (i kada) puštamo blizu, a koga ne. Čine nas bližima drugim ljudima jer kada ih jasno iskomuniciramo i pridržavamo ih se, i isto to radimo spram tuđih granica te odnosi sa drugim ljudima postaju kvalitetniji.

Tekst: Jovana Radonjić / Foto: VremeZa, Pexels, Unsplash / IG: @psiholoskicentar