Od takmičenja iz fizike i hemije na kojima je osvajao uspehe, preko geologije do muzike koja dolazi iz srca, mladog muzičara Ivana Judaša vodila je emocija, osećaj da postoji nešto više od onoga što nam nudi ova realnost, potreba da istražuje i upoznaje sebe i dubine koje zvuk nosi
„Starom nije bilo svejedno kada sam napustio fakultet“, priča mi Ivan Judaš na obali Ada Bojane, dok su u pozadini talasi kreirali svoju muziku a u njegovim rukama handpan pri svakom nežnom dodiru ispuštao mile vibracije i zvukove, poput pljuska, udara vetra, šuštanja lišća, otkucaja srca. „Stari je prorektor i upravnik Hrvatskog instituta za istraživanje mozga, a ja sam bio dobar u školi, išao na takmičenja. Bilo je iznenađenje svima da počnem da se bavim muzikom i sve ostavim.“ Takve promene i odluke donose samo oni koji toliko snažno osećaju svoj duhovni put da nema kompromisa, nema prilagođavanja, nema mesta za sredinu. Ide se samo tamo gde se dobija punoća izraza ličnosti.
Ivan Judaš je počeo kasno da se bavi muzikom. Sa 15 godina je krenuo da svira gitaru, ali usput i neobavezno. Zatim je krenuo na kurs đembea, a onda je shvatio da će najbolje razmrdati prste ako svira klavir i tako je time počeo najozbiljnije da se bavi. „Na moru sam svirao sa prijateljem i usnu harmoniku i shvatio sam da želim da sviram i usnu harmoniku. Da baš želim da se bavim muzikom shvatio sam nakon odlaska u Irsku. Tamo sam upoznao mnogo muzičara i prvi put bio sam sa sobom nekako i to još u drugoj zemlji. I bio sam iznenađen koliko sam se brzo i lako snašao unaokolo zbog muzike i koliko sam zapravo uspeo da uhvatim ritmove za koje nisam ni znao da mogu da sviram! Upisao sam po povratku u Zagreb muzičku školu za kontrabas, pripremni razred i geologiju na PMFu u Zagrebu. Voleo sam taj fakultet ali sam se u jednom trenutku ispisao sa faksa jer sam bio depresivan. Osetio sam da moram da se bavim muzikom.“
Handpan – instrument nežnosti
Za veoma kratko vreme koliko postoji, handpan je osvojio srca ljudi širom sveta. Zvuk je prirodan i nežan i koristi se za muzikoterapiju, jogu, relaksacione tretmane i sjajno povezuje telo, um i dušu. Naizgled lagan za sviranje, od osobe koja ga drži u rukama traži nežnost, posvećenost, opuštenost i otvorenost da emocija teče.
U jednom trenutku sam ispisao sa faksa jer sam bio depresivan. Osetio sam da moram da se bavim muzikom.
„Instrument ima osnovni ton i ostale tonove koji idu u krug ali cik-cak. Veličina rupe utiče na zvuk“, priča Ivan. „Što je veća rupa, veći je talas koji pravi i to je dublji zvuk. Što je manja rupa, talasna dužina zvuka je manja i onda je zvuk viši. Funkcioniše na jako kratak i nežan dodir. Aktivira se dodirom na određeno mesto i ta vibracija daje određeni zvuk. Na jednoj površini postoje izolovane manje površine koje vibriraju i potrebna je velika veština da se napravi instrument tako da se ne šire vibracije s jedne površine na drugu.“
Poriv za muzikom
Ivan je handpan prvi put video na internetu pre deset godina, ali nije mogao odmah da ga nabavi jer je bio preskup i čekalo se po dve godine da se napravi. „Ja sam naručio instrument odmah nakon što sam upoznao prijatelja koji ga svira, pre oko pet godina, nakon što mi je rekao gde ga zapravo mogu nabaviti i otkrio da ima još novijih proizvođača u svetu.“ Da bi došao do njega, bila mu je potrebna pozajmica, ali taj poriv da ga mora imati i da se mora time baviti bio je jači od svega ostalog i uspeo je da dođe do svog prvog instrumenta.
„Prvi instrument koji sam imao mi je dao slobodu da sviram, da upoznajem ljude. Svirao sam u početku na ulici i kako god bi neko došao, oduševio bi se i ponudio mi saradnju. Povezao sam se sa instrumentom i nazvao sam ga Freedom i ugravirao ga je majstor koji ga pravi. Tako sam ga nazvao jer sam pre toga učio da sviram đembe i učitelj mi je rekao da je Africi tradicija da se instrumentu daje ime. Kada sam počeo da sviram, jer to baš volim, filozofija mi je bila da uvek bude iz čiste ljubavi i da tu ljubav ljudi osete. Tako sam đembe nazvao ljubav, odnosno Love, a ovaj handpan Freedom jer sam dobio slobodu“.
Ruke su produžetak srca
„Prvu lestvicu nisam sam odabrao, jer svaki instrument ima drugačiju lestvicu“, nastavlja Ivan da nam dočarava svoj razvoj. „Drugi instrument sam naručio baš kako meni odgovara. Svirao sam satima svaki dan, putovao, upoznavao ljude i vremenom sam napravio kompozicije od improvizacije na ulici. Zalazak sunca, let ptica, nešto bi me inspirisalo. Sada postoji nekoliko kompozicija i radim na albumu koji se zove „From the heart“ odnosno „Iz srca“ jer tako radim“.
Do Ivana me je doveo put ka Ada Divine Awakening festivala i prvi put kada sam čula kako svira, ostala sam bez teksta. Videlo se, čulo, osetilo, da kroz njegove ruke teče ljubav i ritam kosmosa i bilo je tako lako postati deo te celine. Otišla sam odmah na radionicu, misleći kako će i meni biti lako da zasviram. Međutim…
Zalazak sunca, let ptica, nešto bi me inspirisalo. Sada postoji nekoliko kompozicija
„Ruka i telo su kanal za ono što dolazi iz srca“, kaže Ivan. „Ako sam u grču, ili je neki deo ruke stegnut, taj kanal je sprečen. Što sam opušteniji, ta emocija, osećaj izlazi van. Ovaj instrument mi je omogućio da sebe raznežim i da dosegnem dubinu osećaja koji me je privlačio. Kažu za ovaj instrument da je jako duhovan, u isto vreme veoma smiruje jer je veoma osetljiv i moraš biti baš nežan. Čim upotrebiš silu ili si u grču, on ne funkcioniše.“
Da, to se meni dogodilo. Susrela sam se sa svojom krutošću koje nisam bila ni svesna. U glavi sam imala sliku sebe kakva sam nekada bila. Svirala sam violinu, volela da pevam, da plešem, da crtam. Prsti su mi bili razgibani i mogla sam sa njima da činim šta sam htela. Ali tog dana u šatoru na festivalu, na radionici koju je Ivan držao, sva krutost je izbijala je iz mene, stečena usled okolnosti, izgrađena kao strategija preživljavanja. Ivan je bio strpljiv da mi pokaže suptilnost pokreta, da osetim vibraciju i sam instrument. Ipak, na kraju, ostavila sam za neki drugi put da učim da se vratim svom srcu.
Sila koja vuče ka sebi
Svetlost se najviše vidi u tami. Tako je i Ivan Judaš zasijao na sceni festivala i pokazao duhovnost na delu. „Iris Tarbuk, čitačica duša iz Zagreba mi je preporučila da se bavim muzikom i duhovnošću, da je to viša sila i uz neko njeno vođstvo sam se tome i posvetio. Upoznao sam mnogo ljudi i svašta proživeo. I samo sviranje sam počeo tako što sam se igrao sa rukama, osećao sam energiju, svetlosne kugle, i počeo sam da osećam mili osećaj, kao da me celi svemir grli i ljubi. Kako sam počeo da sviram, nešto me vuklo, bez da razmišljam, kao da sam neki kanal. Slušam i ne verujem šta radim. Ali sam uspeo sve to da ponovim i svesno sviram i drugi put. Za mene je sve ovo duhovno iskustvo, na ovom instrumentu dobijam prijatne zvukove koje ne mogu nigde drugo.
I samo sviranje sam počeo tako što sam se igrao sa rukama, osećao sam energiju, svetlosne kugle, i počeo sam da osećam mili osećaj, kao da me celo svemir grli i ljubi
Zanimljivo je jer je ovo meloritamski instrument, sa nekim novim ritmom dobijam novu melodiju. Matematički se slažu uzorci. Stvar je da imam sve ukupno 11 tonova i veoma sam zatvoren sa mogućnostima, ne mogu da sviram skoro nijednu pesmu jer mi uvek fali jedan ili dva tona. Ali sve što napravim dobro zvuči jer je skala D-mol i sve je međusobno u harmoniji. Deluje da je sve zatvoreno u kutiji, ali unutar te kutije mogu se igrati, istraživati svaki njen milimetar“.
Nijanse zvuka
I sve deluje tako lako kada Ivan prelazi prstima preko handpana, ali zapravo se unutar kutije instrumenta i tela onog koji svira dešava proces o kome malo možemo da znamo kada smo posmatrači. „I dalje mi je pitanje da li je mene instrument promenio ili sam preneo energiju na instrument“, kaže Ivan. „Ali vremenom sam shvatio da je svaki instrument deo mene, dajem mu život, da je deo mene u njemu. Povezao sam se dosta sa sobom, postao sam bolja osoba, povezao sam se sa dobrim ljudima koji su me inspirisali. Proživeo sam spektre svega i to mi se sviđa, jer i želim da prođem svašta u životu.“
Nijanse zvuka nose nijanse osećanja, spoznaje, dubine emocija i prostora kojima samo srce i um mogu da putuju. Samo retki poput Ivana, koji se odvaže da napuste sve poznato, da se posvete sili koja ih zove i da krenu u spoznaju sebe i svojih mogućnosti, mogu da nam pričaju priče o kosmosu i KO Smo mi, kroz muziku, dah, pogled, osećaj.
Tekst i foto: Jasmina Stojanović
Ostavite odgovor