Eto, tako ja sebi govorim već neko vreme. Hvala dragom Miki Antiću što je umeo tako mudro i tako prijemčivo da razgovara sa nama i naše unutrašnje nerede usmeri ka smislu, i to nežno i neprimetno kako samo pesnici umeju

Pesnici valjda tome služe, kao i svi umetnici, da probude i srede, verbalizuju ili pak oblikuju u misao ono što se sakuplja u nama i uznemirava nas na bilo koji način. Ne držim se više za reč moranje. Ne moram ja ništa, znate onu poznatu, jer ja sam se namorala.

S tim u vezi, dajem sebi slobodu da se više ne držim ni za Reč. Kome god da sam je dala ili da su je meni dali, jer ima nešto važnije od reči a to je delo. Delo koje postoji kroz osećaj i samo je tako opipljivo – kao sopstveno iskustvo. Dok se ne doživi, ne može se znati.

U čulima je sve. Razmislite, čime se to sadržaj (za)hvata. Mislim na sadržaj stvarnosti. Ko ne razvije čula teško da je osvestio sadržaj. A svesnost traži vreme. Zato, ne žurim. Ne pritiskam svoje unutrašnje žuljeve, dajem im vremena da se smire. Želim sve glatko i jasno. A znam da to ‘glatko’ nije trajna kvalifikacija, jer narastu vrlo brzo nove neravnine – nejasnoće i brige sve i da si ih ranije iščupala sa sve korenom. Niču opet i to je tako.

Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja to odjednom postala jako pametna nego se nakupilo iskustva u meni a iskustvo ima vrednost

A naše je da negujemo svoje nesavršenosti. Da im tepamo, da ih volimo, s tim da naučimo i da ih disciplinujemo tako da ono što se može promeniti na bolje ne zamenimo onim što samo treba prihvatiti i tu se zaustaviti.

Tek sada ja mogu reći da razumem stvari, pojave, navike. Mogu i da razumem posledice. A razumeti posledice znači shvatati uzroke. Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja to odjednom postala jako pametna nego se nakupilo iskustva u meni a iskustvo ima vrednost.

Ostariš al’ se opametiš. Uglavnom. Može biti da to i nije pamet, ali jeste nešto sto se može nazvati bolje razmevanje života, ljudi i drugih ovozemaljskih pojava.

Nemam potrebu da se odredim i izjasnim jer znam da me ubrzo čeka puj-pike, ne važi kad me nova iskustva opovrgnu i nateraju da povučem reč. Zato bih da radije ćutim dok najpre ne procenim kroz sopstveno iskustvo sadžaje stvarnosti. Šta je starenje nego revidiranje stavova. Jedno kažes danas, pa sutra drugo misliš. A sasvim izvesno da treće radiš prekosutra.

A šta ako su mudrost i pamet upravo u tome da se svojm stavovima baviš na dnevnom nivou

I ako neko sad kaže a ne, nisam od tih, ja imam karakter, znajte da taj ima zabludu o karakteru, iluzija o sopstvenoj doslednosti. Reče mudra glava, Dositej: Samo se prostota i glupost zadovoljava svagda po starinskom ostati. Meni se urezala ova maksima. Imam je kao izgovor i pokriće za promenu mišljenja koja se teško prašta u našem vazda podeljenom društvu, ili kao eufemizam za tuđu ograničenost, dok im je saopštavam.

I nije lako biti svoj a biti misleće biće.

Jer ako si misleće biće treba da si dovoljno mudar da o svemu dosta znaš. I da ne menjaš to u odnosu na ponašanje vetra. Treba da imaš stav sa neograničenim rokom trajanja, ili barem što dužim. A šta ako su mudrost i pamet upravo u tome da se svojm stavovima baviš na dnevnom nivou.

Ne mogu nas odrediti naši mlitavi stavovi koji ostanu u domenu izrečenog. Određuju nas dela koja često nemaju mnogo veze sa rečima. Što može biti čak i dobro, nikad ne reci nikad, zar ne?

Jer koliko god da moramo imati neke svoje stavove jer su nam kopča za relanost i ako ih izgubimo plašimo se da ostajemo izgubljeni, toliko je nasušna potreba za sve nas da svaki od tih stavova pogledamo novim očima, očima novog trenutka.

Pa tome i služi iluzija vremena, da nas uči šta je odluka a šta posledica.

Preispitajte dobro šta vas nervira danas. Je li to novina u odnosu na juče ili je neka stara ponavljajuća stvar. I ako jeste, što je onda i dalje tu? A možda i nije do sadržaja, već do suda kojim se zahvata sadržaj, što bi rekao Mika Antić…

Pročitaj i: Žena je lepa jer je ŽENA

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash