Negativity bias ili pristrasnost ka negativnom je kognitivna tendencija mozga da više pažnje, značaja i sećanja pridaje negativnim informacijama, emocijama i događajima u odnosu na neutralne ili pozitivne. Ova sklonost oblikuje naše mišljenje, donošenje odluka, odnose i čak pamćenje

Koreni ove pristrasnosti leže u evoluciji, jer su naši preci koji su više pažnje posvećivali opasnostima i pretnjama imali veću šansu da prežive. Zapamtiti gde se nalazi predator bilo je važnije nego sećanje na lepo drvo punog ploda. Ovaj mehanizam i dalje živi u nama. Paul Rozin i Edward Royzman (2001) su kroz brojna istraživanja pokazali da negativni stimulansi (kao što su slike opasnosti, negativna lica, bolna iskustva) izazivaju brže i jače odgovore u mozgu, posebno u amigdali – delu mozga koji reguliše emocije i prepoznaje pretnje.

Ito, Larsen, Smith i Cacioppo (1998) otkrili su da naši mozgovi intenzivnije reaguju na negativne podsticaje. Istraživači su prikazivali fotografije 33 učesnika i merili električnu aktivnost njihovih mozgova kako bi ispitali njihove reakcije. Neke slike su bile emocionalno neutralne (npr. električna utičnica, tanjir), neke su bile pozitivne (npr. ljudi na rolerkosteru), a neke negativne (npr. pištolj uperen u kameru, unakaženo lice). Rezultati su pokazali veću aktivnost mozga (tzv. potencijale povezane sa događajem – ERP) pri gledanju negativnih slika u poređenju sa pozitivnim. Istraživači su zaključili da negativni podsticaji jače utiču na naše procene i reakcije.

Larsen (2009) prikupio je brojne dokaze koji pokazuju da negativne emocije traju duže od pozitivnih, da više razmišljamo o negativnim događajima i da ih često više analiziramo. To je verovatno povezano sa procesima učenja i pamćenja – što više pažnje posvetimo nekom doživljaju, veća je verovatnoća da ćemo ga zapamtiti (Ohira, Winton i Oyama, 1998).

Ova pristrasnost utiče na naše utiske o drugima, donošenje odluka i pažnju, a samim tim, može znatno uticati i na naše odnose. Na primer, greška druge osobe može nam ostati u sećanju mnogo jače nego svi njihovi pozitivni postupci, što može narušiti naš odnos s tom osobom.

Magična razmera

U „Psychology today“ se navodi da su istraživači su pažljivo ispitali koliko vremena parovi provode u svađi u poređenju sa pozitivnim interakcijama. Otkrili su da postoji veoma specifičan odnos između količine pozitivnog i negativnog ponašanja koji je potreban da bi brak bio zadovoljavajući za oba partnera.

Ta magična razmera je pet prema jedan. Sve dok je bilo pet puta više pozitivnih osećanja i interakcija između supružnika nego negativnih, istraživači su zaključili da je brak verovatno stabilan na duže staze. Nasuprot tome, kod parova koji su bili na putu ka razvodu, pozitivnih trenutaka je bilo premalo da bi nadoknadili sve veću negativnost u odnosu.

Druga istraživanja pokazala su slične rezultate i u drugim oblastima života. Učestalost malih pozitivnih postupaka je ono što najviše doprinosi kvalitetu odnosa, i to u odnosu od oko pet prema jedan. Povremena velika pozitivna iskustva – na primer, proslava rođendana—jesu lepa, ali ne ostavljaju dovoljno snažan trag u mozgu da bi nadjačala našu prirodnu sklonost ka negativnom. Potrebna su česta, mala pozitivna iskustva da bi se vaga preokrenula u korist sreće.

Bihejvioralna ekonomija

Jedan od načina na koji se pristrasnost ka negativnom ispoljava jeste kroz averziju prema riziku, navodi se u jednom članku iz 2016. godine objavljenom od strane Nielsen Norman Group, kako prenosi „Healthline“. Ljudi imaju tendenciju da se štite od gubitaka tako što pridaju veći značaj čak i malim verovatnoćama da će se desiti nešto loše.

Negativna osećanja zbog gubitka 50 dolara jača su od pozitivnih osećanja zbog dobitka istog iznosa. Zapravo, ljudi će se češće više potruditi da izbegnu gubitak od 50 dolara nego da zarade 50 dolara.

Potrebna su česta, mala pozitivna iskustva da bi se vaga preokrenula u korist sreće.

Iako savremeni čovek više nije pod stalnom životnom opasnošću kao naši preci, pristrasnost ka negativnom i dalje utiče na naše ponašanje, reakcije, osećanja i razmišljanje. Na primer, neka starija istraživanja pokazuju da ljudi prilikom donošenja odluka pridaju veću težinu negativnim aspektima nego pozitivnim, što može uticati na njihove izbore i spremnost da preuzmu rizik.

Kako pristrasnost ka negativnom utiče na nas?

Kako navodi „Trauma research UK“, ovo su primeri kako možete da prepoznate pristrasnost ka negativnosti kod sebe.

Veća je verovatnoća da ćemo pamtiti negativna iskustva nego pozitivna.
Primer: Imaš odličan dan na poslu, ali na putu kući uđeš u manji sukob s nekim. Kada se kasnije prisećaš tog dana, veća je verovatnoća da ćeš se setiti negativnog iskustva iz sukoba nego svih pozitivnih trenutaka koje si prethodno doživeo.

Veća je verovatnoća da ćemo se fokusirati na negativne komentare nego na pozitivne.
Primer: Dobiješ ocenu svog rada na poslu. Izveštaj je uglavnom pozitivan, ali sadrži jedan negativan komentar o tvom učinku na određenom projektu. Primetiš da se stalno vraćaš na tu negativnu primedbu, ignorišući sve pohvale.

Veća je verovatnoća da ćemo neutralne informacije tumačiti negativno.
Primer: Vidiš objavu prijatelja na društvenim mrežama u kojoj piše: „Danas se osećam loše.“ Odmah pretpostavljaš da je razlog nešto što si ti rekao ili uradio, iako nema dokaza za to.

Veća je verovatnoća da ćemo iskusiti anksioznost i depresiju.
Primer: Stalno prežvakavaš negativne misli i iskustva, umesto da se fokusiraš na lepe trenutke i pozitivna osećanja. To može dovesti do anksioznosti i depresije.

Može li se ublažiti?

Iako je duboko ukorenjena, pristrasnost ka negativnom nije nepromenljiva. Mozak je plastičan – može se trenirati za balans kroz:

• Mindfulness meditaciju – istraživanja pokazuju da redovna pažljiva svesnost umanjuje aktivaciju amigdale i smanjuje reaktivnost na negativne podražaje.
• Zahvalnost i pozitivno dnevno beleženje – svakodnevno zapisivanje 3 pozitivne stvari poboljšava emocionalni ton (Emmons & McCullough, 2003).
• Kognitivnu bihevioralnu terapiju (CBT) – koristi se za prepoznavanje i razgradnju kognitivnih distorzija, uključujući i negativity bias.

„Negativity bias“ nije mana karaktera, već biološki mehanizam opstanka. Prepoznavanje pristrasnosti ka negativnom prvi je korak ka umanjivanju njenog štetnog uticaja na odnose. Kroz samosvest i kvalitetnu komunikaciju, možemo početi da tražimo pozitivno u interakcijama i ljudima oko sebe.

Pročitaj i: Da li možeš da podneseš svoje želje?

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels