U trenucima kada nas preplave briga, tuga ili frustracija, imamo tendenciju da se povučemo i osamimo, što nam zapravo otežava da se na zdrav način izborimo sa tim osećanjima. Naučna istraživanja potvrđuju da prisustvo bliske osobe može čak umanjiti i osećaj fizičkog bola. U svom radu, dr Mark Braket, ističe značaj ove fraze i zajednice u procesu isceljenja
Brojna istraživanja ukazuju da su ljudi koji žive u socijalnoj izolaciji podložniji depresiji, anksioznosti, bolestima, pa i prevremenoj smrti. Odsustvo bliskih odnosa često vodi u osećaj usamljenosti, što dalje može izazvati emocionalne probleme poput zavisnosti od tehnologije, psihičkih smetnji i u težim slučajevima – suicidalnih misli. Čak i fizičke povrede, poput modrica, brže zaceljuju kada imamo podršku bliskih ljudi nego kada smo sami. Posledice društvene izolacije ne tiču se samo pojedinca, već se odražavaju i na funkcionisanje škola, radnih okruženja i šire zajednice.
Snaga leži u uzajamnosti
Sve više zaboravljamo da nijedna ljudska zajednica nije opstajala zahvaljujući samo snazi pojedinca, već zahvaljujući uzajamnosti. Biti deo zajednice – bilo da je to porodica, grupa prijatelja, duhovna grupa ili zajednički prostor deljenja iskustava – znači imati nevidljivu mrežu koja nas drži kad padamo.
Nijedna ljudska zajednica nije opstajala zahvaljujući samo snazi pojedinca, već zahvaljujući uzajamnosti
Naš nervni sistem je, doslovno, biološki dizajniran za povezanost. Kada smo u prisustvu nekoga kome verujemo – prijatelja, terapeuta, roditelja, partnera – naš mozak se umiruje, Oslobađa se oksitocin, hormon povezanosti, koji smanjuje nivo kortizola – hormona stresa. Samim tim, emocionalna regulacija postaje lakša. Nije čudo što se nekad osećamo kao da možemo „normalno da dišemo“ tek kada nekome ispričamo šta nas muči.
Most između bola i razumevanja
Kada delimo brigu sa nekim stvara se most između srca, most između bola i razumevanja, most kroz koji prolazi svetlost. Za mnoge, ta svetlost koja se podeli briga nosi snažan osećaj božanskog prisustva – da nas Univerzum ipak vidi, da nismo prepušteni sami sebi i da nas neka sila, postojana, vodi čak i kroz najmračnije trenutke. Taj doživljaj, iako često neopipljiv, stvara utisak da nismo zaboravljeni, da nismo izgubljeni, i da naše postojanje ima smisao i u patnji, a ne samo u radosti.
Dr Robert Valdinger tokom decenija vođenja najdužeg naučnog istraživanja o sreći na svetu ističe da je glavna lekcija (i to velika): topli, aktivni odnosi – ne bogatstvo, slava ili neprestana postignuća – predstavljaju najpouzdaniji pokazatelj kako dugoročnog zdravlja, tako i istinske sreće. Iako je ova poruka jednostavna, primeniti je zahteva svesnu nameru- posebno u kulturi koja često stavlja povezivanje u drugi plan, dajući prednost produktivnosti i blistavim distrakcijama.
Biti viđen, saslušan i prihvaćen u trenucima ranjivosti ne leči samo srce – ono menja i način na koji mozak funkcioniše, kako telo reaguje, kako naša duša diše. Kada delimo teret brige, zapravo delimo svetlost. I kroz tu razmenu ne samo da olakšavamo sebi, već i gradimo mostove koji nas povezuju s drugima i sa sopstvenom dubljom istinom.
Pročitaj i: Utišaj unutrašnjeg kritičara
Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels
