Zašto sam prekinula jednog govornika i izašla na pola predavanja

Godinama se profesionalno bavim razgovorima sa ljudima čija su uverenja, iskustva i pogledi na svet potpuno drugačiji od mojih. Urednički posao podrazumeva upravo tu radoznalost – spremnost da saslušamo i ono što nam nije blisko, da postavimo pitanja, da istražujemo. Novinar postavlja pitanja, pokušava da razume način na koji druga osoba razmišlja, čak i kada zna da će se na kraju razići u zaključcima. Ali u jednom trenutku tokom izvesnog predavanja, u meni se stvorio sukob: kultura mi je govorila da nije pristojno ustati usred nečijeg izlaganja. Da je domaćinu i govorniku potrebno ukazati poštovanje. Da se ljudi saslušaju do kraja. Ali čitav moj unutrašnji sistem – profesija koju sam izabrala, godine edukacije, moje vrednosti – pobunio se i govorio mi je da ne želim da budem deo te priče koju sam slušala. Kako je opisala moja koleginica nakon govora: “Ne – u moje ime.” Osetila sam snažnu obavezu da razlikujem činjenice od manipulacije, argument od relativizacije, javni interes od lične promocije. Nijedna ideja, ma koliko bila zanimljiva ili provokativna, ne sme da se gradi na ponižavanju drugih ljudi, rasa, nacionalnosti, civilizacija. Ustala sam, pozvala govornika upravo na odgovornost javnog govora i napustila prostor kada je narativ izgubio etičko dostojanstvo.

Da li svako ko ima publiku jeste i učitelj? 

U javnom prostoru danas gotovo da se podrazumeva da svako ima pravo na mišljenje a mnogo ređe govorimo o odgovornosti za način na koji se to mišljenje izgovara i prenosi. Nekada je javna reč prolazila kroz reviziju urednika, lektora, izdavača i novinarske redakcije. Taj sistem nije bio savršen, ali je podrazumevao određeni nivo profesionalne i etičke odgovornosti. Danas gotovo svako može da govori hiljadama ili milionima ljudi, bez ikakvog profesionalnog iskustva, bez uredničke provere i bez svesti o posledicama koje njegove reči mogu ostaviti. Demokratizacija javnog prostora donela je neprocenjivu vrednost – mogućnost da glas dobiju oni koji ga ranije nisu imali. Istovremeno, nestao je veliki deo odgovornosti koja je nekada pratila javnu reč. Sloboda govora postala je jedno od najvećih dostignuća savremenog društva, ali je u to ime izgubljena odgovornost govora.  

Sloboda govora postala je jedno od najvećih dostignuća savremenog društva, ali je u to ime izgubljena odgovornost govora

Provera činjenica, razdvajanje informacije od mišljenja, pravo na odgovor, izbegavanje govora koji podstiče mržnju, rasizam i budi nasilje – predstavljaju temelje profesije koja je razumela da sloboda bez odgovornosti lako prerasta u zloupotrebu. Danas, kada svako može postati izdavač sopstvenog sadržaja, ta pitanja više nisu rezervisana samo za novinare već su etička obaveza svakoga ko javno govori, podučava, savetuje ili okuplja zajednicu oko svojih ideja. 

Veliki deo industrije ličnog razvoja, koučinga i duhovnog mentorstva funkcioniše bez jedinstvenih profesionalnih standarda i bez tela koje bi razmatralo etičke povrede. Upravo zato pitanje više nije ko ima pravo da govori, već ko preuzima odgovornost za posledice izgovorenih reči. 

Kada kultura kaže „ostani“, a savest „ustani“ 

Dugo sam posle toga razmišljala da li je odlazak bio nepristojan. U našem kulturnom obrascu odlazak se često doživljava kao uvreda domaćinu ili govorniku. Uči nas se da je pristojno ostati do kraja, saslušati, klimnuti glavom, ne remetiti tok događaja. Psihologija, međutim, nudi drugačiju perspektivu.

Autori Henri Klaud i Džon Taunsend u knjizi “Boundaries” granice opisuju kao sposobnost da razlikujemo ono što pripada nama od onoga što pripada drugome. Granica predstavlja odgovornost prema sopstvenom integritetu. Njihova jednostavna misao: „Odgovorni smo prema drugima, ali ne i za njih.“ – podseća da ne moramo ostati u razgovoru koji više nije razmena mišljenja, već postaje prostor u kome se narušava dostojanstvo drugih ljudi. 

Granica predstavlja odgovornost prema sopstvenom integritetu

Ista ideja nalazi potvrdu i u Teoriji samoodređenja Edvarda Decija i Ričarda Rajana. Jedna od osnovnih ljudskih psiholoških potreba jeste autonomija – osećaj da imamo pravo da donosimo odluke o sopstvenom ponašanju, uključujući i odluku sa kim ćemo razgovarati, koliko ćemo ostati i kada ćemo otići. Odlazak iz situacije koja više nije u skladu sa našim vrednostima nije izraz nepristojnosti već izraz autonomije. 

“Slavim tvoju hrabrost da se izraziš kroz glas”, napisala mi je koleginica koja je ostala na predavanju. Granice postavljamo onda kada odbijemo da se odreknemo sopstvene svesti i savesti zarad pripadanja grupi. Filozofkinja Hana Arent upravo je u tome videla jednu od najvećih opasnosti modernog društva – trenutak kada ljudi prestanu da misle svojom glavom jer veruju da služe višem cilju. Granica nije odbacivanje zajednice već sposobnost da sačuvamo pravo na sopstveni moralni sud, čak i onda kada on nije popularan. 

Odgovornost prema sebi

Dok sam odlazila, govornik je referirao “na moju adresu” kako “neki ljudi nisu spremni da prihvate istinu i sami odlaze”. “Hvala Bogu da nisam sprema za te istine”, doviknula sam. 

Svaki put kada zanemarimo unutrašnji osećaj da nešto nije u skladu sa našim vrednostima, šaljemo sebi poruku da je tuđe mišljenje važnije od našeg unutrašnjeg kompasa. A ta odluka se upisuje u telo, u otkucaje srca, u dah. Zato granice nisu izraz distance prema drugima, već način da sačuvamo odnos prema sebi. Stiven Pordžes, autor Polivagalne teorije objašnjava da nervni sistem neprestano procenjuje bezbednost okruženja kroz proces koji naziva neurocepcija (neuroception). To nije svesna odluka, već automatska procena da li smo sigurni ili ugroženi.  Odgovornost prema sebi nije suprotnost poštovanju drugih već njegov preduslov. 

Čija je istina?

Čovečanstvo nikada nije oskudevalo u prorocima. O njima govore najstariji religijski spisi, antička filozofija i istorija gotovo svake civilizacije. Uz one koji su donosili mudrost, uvek su postojali i oni koji su tvrdili da poseduju jedinu istinu. Njihovi glasovi se pojačavaju kako im društvene okolnosti dozvoljavaju. Sećam se živo devedesetih godina i naslova koji su gotovo svakog jutra najavljivali smak sveta, vanzemaljske otmice, otkrivali proročanstva o kraju civilizacije, tajna društva koja upravljaju planetom, neizlečive epidemije i zavere koje samo što nisu promenile tok istorije. U udarnim televizijskim terminima gledali smo ljude koji su tvrdili da vide budućnost, tumače sudbinu, razgovaraju sa onostranim ili poseduju znanja nedostupna većini. Neki su predstavljani kao zabavni sadržaj, neki kao sagovornici koje treba saslušati, a neki kao autoriteti čije se tvrdnje gotovo nisu dovodile u pitanje. Granica između informacije, zabave i verovanja postajala je sve nejasnija. Gledaoci su ostajali bez najvažnijeg alata koji bi svaki medij trebalo da ponudi – jasnog razgraničenja između činjenice, mišljenja, ličnog iskustva i tvrdnje koja zahteva dokaz. 

Mnogi od tih tekstova i ličnosti su odavno su zaboravljeni, ali je ostao obrazac po kojem pažnja najlakše nastaje onda kada se čoveku ponudi osećaj neposredne opasnosti. Da li vam zvuči poznato?

Snaga nastupa i sposobnost da se privuče pažnja

Naslovi koji najavljuju katastrofe, zavere, neposredne pretnje ili „ekskluzivne istine“ retko imaju za cilj da informišu. Njihov osnovni kapital postaje emocija. Strah privlači pažnju, pažnja donosi gledanost, a gledanost ili čitanost donose profit ili uticaj. U takvom modelu činjenice često ustupaju mesto senzaciji, nijanse nestaju, a svet se svodi na jednostavne podele između spasitelja i neprijatelja. Mediji bilo koje vrste prestaju da budu javna služba i postaju industrija emocionalne mobilizacije. 

Danas je algoritam postao najbrži saveznik novoj proročkoj eliti. Što je naslov dramatičniji, što je poruka strašnija, što je neprijatelj nejasniji i veći, veća je verovatnoća da će privući pažnju. Menjaju se platforme, ali psihologija ostaje ista. Strah privlači pažnju, ponavljanje ga pretvara u uverenje a uverenje postaje plodno tlo za svakoga ko nudi jednostavne odgovore i predstavlja se kao jedini tumač istine. 

Strah privlači pažnju, pažnja donosi gledanost, a gledanost ili čitanost donose profit ili uticaj

Zato nas istorija neprestano vraća istom pitanju – kako razlikovati čoveka koji prenosi znanje od čoveka koji znanje koristi kao sredstvo moći? Ono što se promenilo nisu ljudi, već brzina kojom autoritet nastaje. Danas su dovoljni upečatljiv nastup, nekoliko seminara, prisustvo na društvenim mrežama i publika spremna da poveruje. Autoritet se zato sve češće meri brojem pratilaca, a mnogo ređe dubinom odgovornosti koju neko oseća prema ljudima koji mu poklanjaju svoje poverenje. 

Francuski filozof Mišel Fuko upozoravao je da su znanje i moć nerazdvojni. Svako ko tvrdi da poseduje „pravu istinu“ dobija određenu društvenu moć. Pitanje zato nije koliko neko zna, već kako koristi autoritet koji iz tog znanja proizlazi. Da li njegovo znanje širi prostor za dijalog ili postaje sredstvo za uspostavljanje hijerarhije između „onih koji znaju“ i „onih koji ne znaju“. 

Slično pitanje postavlja i Irvin Jalom, egzistencijalni psihijatar, kada govori o ulozi terapeuta. Za njega stručnost nikada nije dovoljna: terapeut mora biti svestan sopstvene moći i sopstvenih slepih tačaka. Možda najzanimljivije objašnjenje dolazi od Alberta Bandure, jednog od najuticajnijih psihologa prošlog veka. Proučavajući način na koji ljudi opravdavaju sopstvene postupke, razvio je teoriju moralnog isključivanja (moral disengagement). Njegova osnovna ideja glasi da ljudi retko sebe vide kao loše. Kada povrede drugoga, mnogo češće promene objašnjenje svog ponašanja nego sliku o sebi. Bandura opisuje mehanizam koji naziva moralno opravdavanje. Štetno ponašanje dobija uzvišen cilj. Uvreda postaje „iskrenost“. Ponižavanje postaje „govorenje istine“. Grubost postaje „lekcija“. Rečenice poput „ovo govorim za tvoje dobro“, „istina boli“ ili „samo želim da pomognem“ više nisu samo objašnjenja već psihološki okvir u kojem čovek sebi dopušta ponašanje koje bi u drugačijem kontekstu smatrao neprihvatljivim.

Paradoks je jednostavan i opasan: što je cilj uzvišeniji, lakše je opravdati sredstva.

Ko sam ja u novoj duhovnosti?

Istorija je prepuna primera u kojima su ljudi činili ozbiljne nepravde upravo zato što su bili uvereni da služe višem cilju. Zbog toga Hana Arent piše da odgovornost ne prestaje onog trenutka kada poverujemo da zastupamo „pravu stvar“. Naprotiv, upravo tada postaje još važnija. Svaka velika ideja prolazi svoj najteži ispit u načinu na koji se odnosi prema čoveku koji misli drugačije kada se ugase kamere i svetla reflektora.

Godinama se krećem u svetu edukacije, psihologije, ličnog razvoja i duhovnosti. Imala sam privilegiju da upoznam i predstavim javnosti mnoge ljude koji su danas autoriteti u svojim oblastima, da uređujem njihove knjige, vodim razgovore sa njima i pratim njihove profesionalne puteve. Paradoksalno, što sam duže u tom svetu, sve manje osećam potrebu da mu pripadam. Nikada sebe nisam doživljavala kao učitelja, gurua ili nekoga ko poseduje odgovore za druge ljude. Mnogo mi je bliži identitet novinarke koja postavlja pitanja nego osobe koja nudi konačne istine. Ako sam kroz sve te susrete nešto naučila, onda je to da ozbiljno znanje gotovo uvek ide ruku pod ruku sa skromnošću. Što je čovek sigurniji da poseduje apsolutnu istinu, to sam opreznija da mu poverim svoje poverenje. 

Svaka velika ideja prolazi svoj najteži ispit u načinu na koji se odnosi prema čoveku koji misli drugačije kada se ugase kamere i svetla reflektora

Nikada nisam ni želela titulu duhovnog vodiča niti me privlači pozicija nekoga ko ljudima govori kako treba da žive. Novinarstvo me je naučilo da svaka priča ima više uglova, da nijedno pitanje nije završeno i da je odgovornost mnogo važnija od harizme. Najveći paradoks mog profesionalnog puta upravo je to što me ljudi često svrstavaju tamo gde sebe najmanje prepoznajem – nikada nisam poželela da postanem deo bilo koje škole, pokreta ili kruga koji veruje da poseduje konačne odgovore. Što više učim, sve sam svesnija koliko je znanje veliko, a čovek mali. Moja najveća profesionalna ambicija danas mnogo je skromnija nego pre deset godina – da ostanem dovoljno slobodna da postavljam pitanja, čak i onda kada svi oko mene nude gotove odgovore. 

Ustati i napustiti prostor u kojem se narušava dostojanstvo čoveka ne znači odbaciti dijalog već odbiti da svojim prisustvom damo legitimitet načinu komunikacije koji je u suprotnosti sa sopstvenim vrednostima. Čovek ne gubi slobodu onog trenutka kada mu neko zabrani da govori već mnogo ranije – kada prestane da oseća da ima pravo da glasno kaže: “Ne – u moje ime.”

Pročitaj i: Sazrevanje u kulturi patološke adolescencije

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels