U svojim nedavnim istraživanjima naišla sam na rad Bila Plotkina, dubinskog psihologa, vodiča kroz divljinu i autora koji je svoj život posvetio istraživanju ljudskog razvoja u odnosu sa Zemljom. Jedna od njegovih centralnih ideja jeste da moderno društvo pati od onoga što on naziva „patoadolescentnom kulturom“

Plotkin sugeriše da je čitavo naše moderno društvo strukturirano oko psihološke adolescencije – vođene potrošnjom, konkurencijom, imidžom, moći i kratkoročnom dobiti – bez prolaska kroz duboke inicijacije koje vode ka istinskoj odraslosti i starošinstvu. Iz tog razloga razmišljam o važnosti obreda prelaza i o tome kako savremenoj kulturi u velikoj meri nedostaju takvi transformativni pragovi.

U mnogim domorodačkim tradicijama širom sveta, adolescenti prolaze kroz inicijacijska iskustva koja ih izazivaju da svesno zakorače u odraslost sa značenjem i odgovornošću. Ti obredi nisu samo simbolične proslave; oni su strukturirani susreti sa strahom, ograničenjima, pa čak i sa smrtnošću — osmišljeni da pomognu mladoj osobi da odbaci dečji identitet i probudi unutrašnju snagu.

Jedan dobro poznat primer obreda prelaza dolazi sa ostrva Pentekost u južnom Pacifiku, poznatog po tome što je bio preteča današnjeg ekstremnog sporta bandži-džamping. U tom procesu, dečaci adolescenti skaču sa drvene kule — neke su visoke i preko 30 metara — sa dve loze vezane za članke nogu, padajući sve dok im glave ne dođu samo nekoliko centimetara od zemlje.

Na površnom nivou, ovo može delovati zabavno i kao prilika da dečak pokaže svoju hrabrost. Ali na dubljem nivou, dečak se suočava sa mogućnošću smrti gledajući je pravo u oči, što je ključni aspekt obreda prelaza. Naivni ili neodgovorni deo mladog bića mora da „umre“ kako bi se stvorio prostor za rast.

Ovaj ritual je takođe namenjen da obezbedi dobar rod jama, jer sam trenutak i tlo na koje mladići doskaču postaju prožeti „muškošću“.

„Kada je dečak spreman da postane muškarac, on izvodi skok prema zemlji u prisustvu svojih starešina. Njegova majka drži omiljeni predmet iz detinjstva, na primer komad tkanine. Nakon što završi skok, taj predmet se baca, pokazujući da je dečak postao muškarac.“ — Vikipedija

Iz ovog primera možemo videti dva suštinska elementa: prisustvo starešina koji čuvaju kontinuitet kulture i potrebu da mladi ljudi susretnu sopstvenu unutrašnju snagu zarad čitave zajednice.

Kada kultura nema istinsku inicijaciju i vođstvo starešina, završavamo sa „odraslim telima“ koja nose adolescentnu svest

U današnjem modernom svetu tragovi obreda prelaza i dalje postoje — na primer, ceremonije završetka srednje škole ili proslave važnih rođendana koje simbolično označavaju prelazak u odraslost. Ipak, mnogi od tih trenutaka postali su uglavnom društveni ili ceremonijalni događaji, često bez dubljeg naglaska na unutrašnju transformaciju, odgovornost ili svrhu.

U mnogim tradicionalnim društvima sa autentičnim obredima prelaza ne postoji produžena faza adolescencije. Postoji relativno direktan prelaz iz detinjstva u odraslost. Nasuprot tome, u našem tehnokratskom svetu mnoge osobe dostižu biološku odraslost bez emocionalne, psihološke ili duhovne zrelosti.

Plotkin tvrdi da kada kultura nema istinsku inicijaciju i vođstvo starešina, završavamo sa „odraslim telima“ koja nose adolescentnu svest. A kada takve osobe dođu na pozicije moći, odluke mogu biti vođene nesigurnošću, pohlepom ili potrebom za dominacijom, umesto mudrošću, dugoročnom vizijom i brigom za Zemlju.

Dok razmišljam o ovome, ne mogu a da ne vidim koliko je ovaj uvid relevantan za stanje našeg sveta danas.

Možda je deo našeg kolektivnog rada — naročito nas koje hodamo putem svesti — da ponovo prizovemo smislene obrede prelaza. Da budemo mentorke. Da sazrevamo. Da rastemo izvan lične ambicije ka služenju. Da postanemo one vrste odraslih ljudi i starešina koje mogu voditi buduće generacije sa integritetom i dubinom.

Ovo nije romantizovanje domorodačkih kultura niti kritika modernog života. Reč je o prepoznavanju onoga što nedostaje — i o hrabrom stupanju u rad na tome da postanemo istinski inicirana ljudska bića.

Pročitaj i: Luksuz o kome se retko govori: psihološka regeneracija

Izvor: Marsela Lobos, The Four Winds /  Foto: Freepik