Fascinirana životom Sudevi Dasi, Nemice koja je došla 80-ih godina u Indiju u potrazi za Bogom, a onda tu i ostala, nastavljam dolaziti kod nje i voditi joj Instagram profil. Zauzvrat dobijam savršenu energiju duhovnog bića

Druženje sa duhovnim osobama u Indiji se zove satsang, a imam sreću da sam ovde jedino u društvu takvih, a ne običnih, tipičnih ljudi. Moje pitanje za danas je: Kako i da li nas okruženje nesvesno degradira?

Argumenti za potvrđivanje ovog pitanja su posve jednostavni. Ne možemo napredovati uz nekog ko stagnira, ili propada. Ne možemo živeti svoj kapacitet srećnog života ni upola, upravo jer smo okruženi ljudima koji svesno ili nesvesno guraju svoja loša uverenja u naš život. 

Recimo da sam, od kako sam ponovo došla u Indiju, posložila svoj život u potpunosti. Nije to samo do ove zemlje, već je i do okruženja. 

Uticaj okruženja

Kada smo okruženi ljudima koji imaju iste želje i namere kao mi, i koji su daleko napredniji od nas, naravno da ćemo napredovati. Ako želite da budete uspešan doktor, divićete se već uspešnim doktorima i pokušaćete da uđete u njihov uski krug ljudi kako biste učili od njih. Tako je i ovde. Lično učim od ljudi koji žive duhovan život, dakle ne pričaju o njemu, već ga žive. To se ne da dokazati ili proveriti kakvim diplomama, već je dokaz način života koji žive.

Elem, Sudevi Dasi je žena koja je došla u Indiju kada je imala 20 godina, a to je bilo pre 45 godina. Sa 22 godine se odrekla materijalnog sveta i od tada živi kao monahinja, u celibatu, sve do dana današnjeg. Ima svoju farmu sa preko 2000 krava koje su povređene ili spašene od klanica, i sve je to sama stvorila kao bela žena u potpuno stranoj zemlji, gde žene uopšte nemaju prava. Danas se to menja, ali zamislite koliko je radikalno bilo ranije, kada je ona došla, ako je i sada borba oko osnovnih stvari poput: može li se nositi majica na bretele, a preživeti na ulici bez silovanja.

Kada smo okruženi ljudima koji imaju iste želje i namere kao mi, i koji su daleko napredniji od nas, naravno da ćemo napredovati

Njeni roditelji je nisu podržavali u odluci da živi u Indiji. Otac joj se zaposlio u Nemačkoj ambasadi u Nju Delhiju kako bi bio bliže ćerki, kao što je i majka učinila. I dalje, bili su nesrećni što Sudevi nije želela da se školuje, studira, radi, bude plaćena, pa taj zarađen novac potroši, možda stvori porodicu, i tako živi dok ne umre. U poređenju sa takvim, prosečnim životom, u kojem istinske sreće nema ako je sve uprto ka materijalnom, kakav je život koji je ona izabrala? 

Ljudi ne tragaju žive u rutini

Celibat u dvadesetim, traganje za duhovnošću, odricanje od materijalne sreće jer ona ne donosi satisfakciju već nas uvlači u krug kupovine i potrošnje, konzumiranja odnosa sa raznim ljudima, ipak daju višu svrhu ovog postojanja jer se za tom svrhom traga. Obični ljudi ne tragaju, oni žive u rutini, po navikama, bez mnogo promena i bez želje da se shvati dublji smisao rođenja i smrti. 

A ipak, svi smo mi u večnom traganju za onim za čime vapimo – ljubavlju. 

Možda ne tragamo svi za Bogom, ali sigurno da je da svi tragamo za ljubavlju, i to svako na svoj način. Neko ljubav doživljava kao odnos dvoje ljudi, neko pak kao ugađanje sebi, ostvarivanje ličnih ciljeva, dok neko ljubav doživljava kao spoznaju života. I vazda nezasiti te čiste emocije, povređeni, slomljeni, izranjavani, nastavljamo udarati glavom u zid i nadati se kako će se ipak pojaviti osoba koja će nam pružiti ljubav, ili se nadamo kako će nas baš taj veći stan i već plata potpuno ispuniti. Mislimo: „Eh, kada to ispunim i dobijem, onda ću biti napokon srećna jer ću onda imati sve što želim!“

Ali i to je jedna od laži i zabluda ovog sveta, kao i našeg ega. Neće ni taj stan, ni ta osoba biti ono što će nam doneti sreću. Da, bićemo ispunjeni nekoliko dana dok se ne naviknemo na novi prostor, dok se ne uselimo. Da, bićemo ispunjeni dokle god uživamo u slatkim niskim strastima nove ljubavi, dok se upoznajemo i istražujemo. Ali i to će proći, a mi ćemo ponovo ostati razočarani, jer jedino koga uporno vidimo u ogledalu smo mi sami. Nema ni tog partnera, ni tog stana. Samo mi, sami sa sobom. Koga onda kriviti? Zašto sreću jednostavno ne možemo dobiti od nekog ili nečeg? 

Možda ne tragamo svi za Bogom, ali sigurno da je da svi tragamo za ljubavlju, i to svako na svoj način

Ostajemo osuđeni isključivo na sebe, što nam očigledno govori da ljubav i sreću ne možemo dobiti, već moramo stvoriti, a nastavljamo da biramo nove ciljeve, nove standarde, nove želje u nadi da će nam možda baš oni, doneti zadovoljstvo. I tako beskrajno u krug, kao miš u kavezu, trčimo da ostvarimo tek postavljen cilj koji nam postane nevažan čim se ispuni.

Za čime vi tragate?

Naravno, mnogi materijalisti se vređaju na moje tekstove po pitanju materijalnog i duhovnog sveta jer se osećaju napadnuto. Moji tekstovi prkose njihovim uverenjima i načinu života, a onda u nadi da će odbraniti svoj komfor u materijalnom svetu pišu argumente. Na žalost, ja ovo pišem javno, a ne nekom lično. Ne želim vas uvrediti i nemam nameru za tim. Ali činjenica je da, ako se vređate na neki tekst koji čak i nije namenjen lično vama, da su vaša uverenja slabe priprode, na klimavim nogama. Zbog čega žudite da zaštitite nešto što zapravo nije napadnuto? Da li ste sigurni da živite pravi način života, ako vas uznemiri jedna rečenica koja govori kako sreća ne postoji tamo gde je uporno tražite? 

Ja sam daleko od prosvetljene osobe, ali koračam ka tome. Koliko će mi vremena i možda života trebati sam Bog zna

Kome se dopada može čitati, kome ne, ne mora. Pišem ono što osećam, spoznajem i živim ovde. Potpuno podržavam svačiji način života, ali neću vam šećeriti ništa. Takvih ljudi i tekstova možete pronaći na sve strane – one koji će vam negovati želju za materijalnim, oni koji će vam govoriti kako vam mogu pomoći da ispunite ovo ili ono, ali sve što je potrebno je da dođete baš kod njih i platite im i baš će vam oni promeniti ceo život.

Ne, takav duhovnjak nisam i ne želim biti. A takođe je to daleko od duhovnosti. 

Ja ću vam, svojim knjigama i tekstovima, kanalima i mrežama prenositi ono što smatram da je ispravno, a to se usuđujem raditi jer prst nije uprt ka meni, već ka ljudima koje srećem. Ja sam daleko od prosvetljene osobe, ali koračam ka tome. Koliko će mi vremena i možda života trebati sam Bog zna, da spoznam pravu Istinu ovog života, ali sedim pokraj ljudi koji je znaju. Oni su je spoznali, i oni je žive. Dakle, svoje okruženje je ono što vam želim pokazati i preneti. 

Sudevi je jedna od njih. Velika duhovna duša koji živi isposnički život od kako je ušla u svoje dvadesete. Sigurna sam da ćete se i vi složiti sa tim da je izabrala težak život vredan divljenja. Njeno okruženje iz rodne zemlje, i njeni roditelji nisu to podržavali. Kako li ti bliski ljudi koji se nazivaju našim roditeljima ne vide značaj i veličinu takvih koraka i takvih načina života? Zašto li vazda daju sebi za pravo da uporno govore kako bismo trebali živeti? Zašto im vazda ne valja naš lični izbor života? 

Upravo jer se i oni osećaju napadnutim. Zamislite taj paradokst života! Ali zapravo je potpuno logično. Sudevi je bila devojka učenih roditelja koji su ceo svoj život posvetili učenju kako bi jednog dana postali nešto, neko. Kao ćerku, dobili su nju koja nije želela da uči i zarađuje, već traga za dubljim smislom postojanja. Nije li to napad na sva uverenja tih roditelja? Rođena ćerka im pokazuje i dokazuje da za sreću nije potrebna ni diploma, ni visoka pozicija! Rođena ćerka im pokazuje kako čovek može biti cenjen u tuđoj zemlji sa dobijenim nagradama od samog predsednika države čak iako je neškolovana! Rođena ćerka im je dokazala da biti cenjen ipak još uvek najviše zavisi od toga kakvi smo ljudi!

Nesrećan čovek vazda želi pričati o sreći. Siromah vazda mašta o bogatstvu. Majka i otac vazda žele svoje dete izvesti na pravi put, a zapravo ni sami ne znaju šta je to

Naravno da i ti roditelji mogu savršeno srećno živeti. Ali da su zaista bili srećni, ne bi joj otežavali i ne bi je terali da živi kao oni, već bi je podržali. A to bi bilo tako jer se njenim načinom života ne bi osećali napadnutim. Da su zaista srećni sa svim svojim diplomama, godinama utrošenih u njih, visokim pozicijama, pustili bi Sudevi da pronađe svoj put do sreće. Ne bi je ubeđivali kojim putem treba da krene, već bi je savetovali, i pustili da ipak ona odluči.

Hiljade ljudi se toj ženi, koja danas ima 65 godina, klanja. I ona je, kao što su mnogi, prkošenje svojoj porodici i okruženju. 

Ali njih treba voleti i prihvatiti. Njih treba razumeti, jer nesrećan čovek vazda želi pričati o sreći. Siromah vazda mašta o bogatstvu. Majka i otac vazda žele svoje dete izvesti na pravi put, a zapravo ni sami ne znaju šta je to. 

Sve to čini ovaj život još zanimljivijom igrom, jer je pun paradoksa. Sve to nas tera da shvatimo da ljubav nećemo ni od koga dobiti, već isključivo od sebe. 

Pogledati iznutra, znači shvatiti spolja. 

I to vam želim svima. Da razumete sebe, jer ćete tako razumeti čitav svet u kojem se nalazite, a onda u njemu pronaći blagoslov i razlog za radovanje. 

Ma koliko da ste sputavani od strane okoline, uistinu uopšte ne možete biti sputani, ako u put kojim koračate verujete. Tako on biva čvršći od Himalaja, a vi tolerantniji od drveta.

I to je početak spoznaje života. 

Puno vas voli vaša Eka, Namaste!

Pročitaj i: Na putu Zvezda

Tekst i foto: Eka Prema Shakti