Reditelj iz senke koji nam ne dopušta da se osećamo dovoljno dobrima bez obzira na to koliko postignemo, perfekcionizam poput pesme sirena obećava prihvatanje i povezanost ako samo uradimo nešto još malo bolje. Ali to nije to potraga za vrhunskim rezultatom, već beskonačan krug u kome, čak i kada dostignemo sopstvene standarde, odmah zaključujemo da oni nisu bili dovoljno visoki

Psiholozi i istraživači primećuju isti obrazac: ljudi dolaze iz različitih razloga, ali u suštini svi tražimo isto — da se osećamo sigurnima, prihvaćenima i povezanim. U toj potrazi, odobravanje i postignuća često postaju emocionalni ekvivalent brze hrane — privlačni, ali bez pravog hranljivog sadržaja. U praksi, perfekcionizam vodi u izolaciju, samokritiku i hroničnu nesigurnost.

Emocionalna brza hrana

Perfekcionizam nas uči da odmeravamo svoju vrednost prema merilima koja su promenljiva, tuđa i nerealna. Kada ne ispunimo očekivanja, sami sebe kažnjavamo; kada ih ispunimo, pomeramo liniju cilja sve dalje. Na prvi pogled, perfekcionizam izgleda kao individualna boljka. Ipak, on je duboko društveni fenomen. „Stvarni život“ filtrira se kroz odabrane kadrove na mrežama, poređenje se dešava neprestano, a osećaj „nedovoljnosti“ je normalizovan. Učimo decu da mogu sve — a oni čuju da moraju sve.

Curran i Hill (2019) u opsežnoj meta-analizi ukazuju da se nivo perfekcionizma značajno povećao među studentima u poslednjih 30 godina, posebno u zapadnim društvima, gde su mladi pod sve većim pritiskom da ispune nerealna akademska, profesionalna i estetska očekivanja. Autori ovaj rast nazivaju „epidemijom perfekcionizma“, povezujući ga sa neoliberalnom kulturom takmičenja, poređenja i stalne evaluacije.

Na prvi pogled, perfekcionizam izgleda kao individualna boljka. Ipak, on je duboko društveni fenomen

Kritika tu igra posebnu ulogu. Naša biologija tretira odbacivanje kao društvenu pretnju, pa jedan negativan komentar lako zaseni deset pohvala. A perfekcionizam nas ne štiti od toga — on nas stalno drži izloženima najstrožem sudiji: samima sebi.

Psiholozi Paul Hewitt i Gordon Flett (1991) razlikuju tri tipa perfekcionizma:

• Samoorijentisani (strogi zahtevi prema sebi),

• Orijentisani ka drugima (nerealna očekivanja od drugih) i

• Socijalno propisani (osećaj da društvo i okolina zahtevaju savršenstvo).

Najrizičniji oblik je upravo ovaj poslednji, koji je snažno povezan sa depresijom, anksioznošću i osećajem izolacije. Perfekcionizam tada postaje oblik „emocionalne brze hrane“: donosi trenutno olakšanje kroz pohvale i odobravanje, ali bez dugoročne ispunjenosti i povezanosti.

Fleksibilnost umesto krutosti

Postoji i adaptivni perfekcionizam — onaj koji donosi više nego što oduzima. To je kada težnja ka kvalitetu ne preraste u krutu naviku i samokažnjavanje. Psihološka fleksibilnost znači ostati prisutan i delovati u skladu sa onim što je važno, čak i kada osećanja i misli nisu prijatni. Umesto da težimo da budemo impresivni, možemo naučiti da budemo stvarni. Da radimo stvari iz uživanja, a ne radi poboljšanja. Da pokažemo deo svog haosa. Da se odmorimo, nasmejemo sebi i oslobodimo se krivice.

Umesto da težimo da budemo impresivni, možemo naučiti da budemo stvarni

Studije u okviru terapije zasnovane na prihvatanju i posvećenosti (ACT) pokazuju da psihološka fleksibilnost – sposobnost da ostanemo prisutni i postupamo u skladu sa vrednostima čak i kad se javljaju neprijatne misli i osećanja – smanjuje negativne efekte perfekcionizma i povećava otpornost (Kashdan & Rottenberg, 2010). To potvrđuje ideju da perfekcionizam nije problem kada se pretvori u težnju ka kvalitetu bez rigidnosti, već kada postane kriterijum vrednovanja sebe.

Pomeranje fokusa sa ciljeva na vrednosti

Vrednosti su drugačije od etiketa koje nosimo. One su slobodno izabrane, značajne same po sebi i nezavisne od tuđeg odobravanja. Kada ih sledimo, naše odluke postaju autentične, a ne vođene strahom od pogrešnog poteza. Svrha nije riznica koju jednom otkrijemo, već stalno menjajući kompas — vodič kroz odnose, odluke i svakodnevne izbore. A ključ u toj putanji često leži u ranjivosti: dopuštanju da nas drugi vide kao nesavršene, ali stvarne.

Držati probleme nežno

Terapeuti savetuju i da svoje probleme tretirate kao malu životinju — držite ih pažljivo, ali ne previše čvrsto. Prejak stisak lomi, ignorisanje ne pomaže. Priznati sopstvene izazove ne znači biti slab, već odabrati zdrav odnos sa sobom. Brené Brown, doktorka nauke, profesorika i istraživačica na fakultetu socijalnog rada Univerzitetu Hjuston, naglašava da je ranjivost ključ autentične povezanosti – kada se odvažimo da pokažemo nesavršenosti, otvaramo prostor za bliskost i poverenje. U tom smislu, pomeranje fokusa sa postignuća na vrednosti omogućava da živimo autentičnije i manje podložno spoljašnjim ocenama.

Perfekcionizam nas uči da je sigurnost u kontroli i postignuću. Istina je suprotnija: sigurnost se rađa iz poverenja, povezanosti i spremnosti da greške ne mešamo sa sopstvenom vrednošću. Naučna istraživanja potvrđuju ono što osećamo u svakodnevici – da beskonačna trka za savršenstvom vodi u iscrpljenost, izolaciju i unutrašnju nesigurnost. A na kraju, ne možemo ugoditi svima. Ali možemo prestati da živimo kao izvođači u predstavi sopstvenog života i početi da ga delimo sa onima koji žele da ga vide — ne savršen, već autentičan. 

Pročitaj i: Ekvanimitet – sveti gral smirenosti i gracioznosti

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels