Ponekad bih zamišljala da sam mlada Haićanka i da ti mašem grančicom razbokorene bugenvilije. Želim ti dobrodošlicu. Prvi put me vidiš ali osećaš da ti se uspinjem krvotokom baš kao čarobnica bugenvilija zidovima trošnih i belih primorskih kuća…

Da li znaš da smo u prošlim životima bili saputnici a da to tada nisi ni znao. Onaj dečak koji je često putovao sa tvojom posadom kako bi upoznao nepregledni svet biljaka koje su čekale baš nas da ih otkrijemo, to sam bila ja. Preobučena u muškarca jer bio je to jedini način da sačuvam svoje mesto, da me ne oteraš drsko jer sam žena a žene donose nesreću… tako se tada govorilo.

Valjda sam previše bila sputana tom “muškom” verzijom sebe da sam sledeći put postala slobodna Haićanka koja ti tako nesputano i otvoreno nudi svoju ljubav…

Predugo je moja priroda bila zakopčana i presvučena u sve ono što ja nisam, samo da bih mogla da budem ono što jesam.

Zvuči apsurdno, bez logike i puno smisla. Ipak, svuda me pratilo cveće, u stvari pratila sam ja njega. Svako moje putovanje, svaki kompromis i promena bili su svesni čin ka upoznavanju raskoši cveća. Učila sam o mirisima, osobinama, morfologiji cvetova. Tako sam shvatila da zapravo učim o sebi, sopstvenoj morfologiji, delovima koji me čine onom koja jesam, prekidima od kojih sam venula ali se i ponovo rađala, sa večnoživim cvetom u srcu.

Sempervivum kao neuništiva čuvarkuća,

Svoja sam čuvarka i moje telo je moja kuća.

A šta sve tu staje…

Još nismo sve živote prošli da bi to spoznao…

Jednom ću biti tvoja kadifica, uvek okrenuta licem ka Suncu, zato i njemu nalik. Ono u šta gledamo to i postajemo, da li si znao?

Ako ti nekad budem ličila na sasu, slabu i krhku dok je vetar bespoštedno ljulja preteći da slomi njeno tanko telo, znaj da sam svesno prihvatila svoju ranjivost samo da bih spoznala sva lica ljubavi. Ti slobodno budi Vetar… Naučiću te milovanju dveju naizgled suprotnih sila. Plesaćemo.

Pročitaj i: Ptice

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash