Moja baka. Virtuoz za pletenje – šalova, rukavica, prsluka, džempera najrazličitijih modela i vrsta bodova kojima ja nisam uspela ni da upamtim nazive, dok je u njenim rukama ta vunena reka tekla i slivala se u more savršenih dečijih kompletića, modernih tunika za mamu i tetu, preslatkih popkica – čijoj su se lepoti i originalnosti divile sve moje komšinice frenetično tražeći mustre...

Elem, imala sam možda 12 ili 13 godina. Baka, koja živi u drugom, isto tako malom gradu kao što je moj, bila je u poseti i videla da nosim vunene čarape koje mi je ranije isplela. Vunene bakine čarape – moj vesnik hladnog doba godine, moj must have iliti obavezni aksesoar za poznu jesen, zimu i rano proleće. Odlične su da zagreju moja nikad dovoljno topla stopala, poput dodira bakinih debelih i mekanih dlanova u kojima je moje dečije stopalo raslo i razlivalo se od toplote njenih dlanova, sklopljenih u školjku…

Sećam se bakinog čuđenja pa i zabrinutosti nad činjenicom da nosim čarapu sa rupicom na peti. Bila je to gotovo nevidljiva rupa, grubi odgovor usputnog eksera kome sam nespretno stala na glavu, ili nečeg sličnog što je čarapu učinilo bušnom i time nesavršenom. Meni je to tako izgledalo, ali ne i njoj. Uzela je problematičnu čarapu, ali i krenula u pohod na sve moje pocepane čarape a potom je otpočela predano izvršenje svog zadatka – krpljenje rupica koje su pod njenim lakim pokretima nestajale pa je čarapa opet bila cela sada sa ojačanim delovima.

Moja baka, umetnik, od starog pravi novo, krpi ono što su slučaj i vreme načeli i tako im prkosi. A ja razmišljam, tako treba u životu za sve. Dala mi je lekciju, naučila me jako važnoj stvari – ne odbacujmo olako ono što se može srediti ako se potrudimo. Još gore je ako pristanemo da javno pokazujemo svoje manjkavosti kojima tako priznajemo svoju nemarnost, nekreativnost, lenjost duha.

Ukoliko nismo sami sposobni da zakrpimo ono što se vremenom pocepalo, treba potražiti pomoć osobe koja sigurno može

Ne mislim ovde na tako potrebnu priznaju ranjivosti s vremena na vreme. Ljudi smo, ranjivi smo i suze jesu ok, nesavršenosti jesu naša sudbina. Ali nije ok pristati na nepromenjene okolnosti samo zato jer nas mrzi, jer smo dali prostor lenjosti koja je postala navika duha. Ukoliko nismo sami sposobni da zakrpimo ono što se vremenom pocepalo, treba potražiti pomoć osobe koja sigurno može, samo ne smemo sedeti skrštenih ruku, sa pomerenim fokusom na nešto nama bitnije dok se tako udaljavamo od prilike da budemo bolji.

Jasno je, ne menjanjem nečega lošeg, mi ne stojimo u mesto, sasvim sigurno samo postajemo gori. Oko svega se u životu treba potruditi, pa i zakrpiti stare rupe s vremena na vreme, makar kao čin discipline duha koji teži celini, integraciji, pa i novoj lepoti. Tako je baka isplela, ali i zakrpila moje čarape. Dvostruki dar, poklon i briga o dragom detetu dok god je živa…

Greju i danas – baš poput bakinih dlanova – sklopljenih u školjku koja šapuće bajke i prenosi mudrosti života i davnih vremena… Isplela je baka novu ‘petu’, ojačala je. Ojačala bi ona i Ahilovu petu snagom svoje dobrote, ljubavi i truda. A ja dobih ponovo cele čarape i lekciju – da nikad ne pristajem na na onu vrstu nesavršenosti oko kojih je malo veštine potrebno pa da sve bude opet celo, lepo i toplo. Dobih i lekciju o ljubavi koja nema kraja.

Budite srećni dok štrikate niti ljubavi, i verujte u moć klupka koje drže ruke koje vole. Na posletku, nije li Arijadna Tezeja spasla iz lavirinita baš ovako…

Ko vuče konce? Za mene jedino i uvek Ljubav!

Pročitaj i: „Nedovršenost je tvoja najdivnija celina“

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash