„Dozvala sam ptice i sletele su na moje svodove„

Leto
Sa kojeg si se to neba spustio na moje nevine svodove i zaklonio mi svaki pogled na svet, tako da sam morala da gledam ka unutra. Izmislila sam cveće i polja, ravna i prostrana, takva da mogu pretrčati svaki strah. Trčala sam unutrašnjim putevima koliko su me noge nosile i pevala pesmu slobode koliko me je grlo nosilo.
Dozvala sam ptice i sletele su na moje svodove i šapnule ti da sam lepa iznutra isto kao i spolja, i da malo zaviriš u to moje prostranstvo i ostaviš mi oči nasamo sa svetom koga sam toliko bila žedna…

Jesen
Ptice su me napustile, ali nije misao o slobodi.
Dakle, tu su.

Zima
Ne dam mraku da se prelije na moje prozore i natopi mi sobu crnilom, kao prosuta šolja kafe još uvek neispisano parče papira.
Moje staklo traži sunca zrak da ogreje sneni dom, i u njemu nemirnu pticu.
Odleteće put neba samo da prođe ova stud…
Hranim je, ne sme mi umreti od gladi, ta ptica iz čije pesme izranjam spokojna i čista kao iz prolećnog planinskog potoka…

Proleće
Jezik zarastao u trnje od zaboravljenih i nikad izgovorenih reči. Bolele su me neoslobodjene ptice u meni.
Nisam ni slutila da će na tom mestu procvetati crvene ruže i da će se smiriti nemirni prsti kad zagrle mastilo od krvi.
Postala sam i ja ptica.

Pročitaj i: To je život

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Pexels, Unsplash