Ceo naš život je sistem – svaka misao, osećanje i odluka deluju kao podražaj koji proizvodi reakciju – a ta reakcija zatim oblikuje naš sledeći podražaj. To je osnova onoga što se u psihologiji i sistemskoj teoriji naziva povratna petlja – ono što jednom uradimo, izaziva reakciju, a ta reakcija jača ili slabi originalni impuls

O povratnoj petlji najčešće čitam u knjigama o strategiji i tržištu. U ekonomskom sistemu se ona ogleda na sledeći način: kada tržište funkcioniše na uverenju o oskudici, ulazimo u negativne povratne petlje: manje trošenje dovodi do manje prihoda što dovodi do više otpuštanja a to dovodi do još manje trošenja. U tom smislu, recesije su kolektivne povratne petlje straha i nepoverenja. 

Prema Džonu Stermanu, stručnjaku za sistemsku dinamiku sa MIT-a, mnoge ekonomske krize nisu posledica pojedinačnih odluka, već strukturalnih petlji koje funkcionišu ispod praga svesnog. Isto važi i za unutrašnje krize. Nije uvek stvar u “lošim odlukama”, već u sistemima koje nesvesno ponavljamo. Set Godin, stručnjak za marketing ističe: “Ne gradiš uspeh voljom, već sistemom. Dobre odluke su seme, ali samo sistem im daje vodu i svetlo da rastu.”

U sistemskoj dinamici, povratna petlja označava situaciju u kojoj rezultat neke akcije ponovo utiče na uzrok te iste akcije. Te petlje mogu da budu pojačavajuće petlje: gde se svaki krug vraća jači (npr. u ekonomiji se to odnosi na petlju štednja → kamate → više štednje) ili balansirajuće petlje: koje sistem vraćaju u ravnotežu (npr. u ekonomiji cene rastu → potražnja pada → cene se stabilizuju).

Petlje su znakovi gde energija cirkuliše, ali gde je zapela

Zaglavljivanje često počinje nečim malim: neuspehom, odbijanjem, strahom. U trenutku kada se pojavi neprijatnost, naš nervni sistem pokušava da nas zaštiti – bežimo, povlačimo se, kritikujemo sebe. Ove reakcije kratkoročno imaju koristi za nas, ali dugoročno postaju okidač za emocionalne petlje koje počinju da nas drže u mestu.

Prema istraživanjima iz oblasti kognitivne neuronauke (Beck, 1976; LeDoux, 2000), negativne misli i emocije imaju tendenciju da se samoojačavaju: kada se osećamo loše, skloni smo da obraćamo pažnju na informacije koje potvrđuju to osećanje, ignorišući signale koji bi mogli da deluju oslobađajuće za nas. I upravo tako ulazimo u petlju potvrde, gde svaki novi dokaz služi kao gorivo starom uverenju.

 Petlja se ne stvara samo u glavi – ona se stvara u iskustvu koje telo pamti

I somatski nivoi našeg bića ulaze u te petlje. Bessel van der Kolk, u svojoj knjizi „The Body Keeps the Score“ (2014), objašnjava kako trauma – i akutna i hronična – ostaje zarobljena u telu ako se ne procesuira kroz svestan pokret, prisustvo i emocionalnu obradu. Telo, u tom smislu, ne zna da je prošlo ono čega se um više ni ne seća. Mi (p)ostajemo „zaglavljen“ nervni sistem, nesvestan okidača, ali potpuno pod njegovim uticajem. I tako zaglavljenost postaje naš obrazac.

Naučena bespomoćnost

Zaglavljivanje ima tendenciju da stvara nove slojeve sebe. Kada jednom izgubimo poverenje u sebe, povratne petlje sumnje i nesigurnosti stvaraju dodatne ograde: ne pokušavamo ponovo, ne rizikujemo, ne menjamo. Tako ono što je počelo kao rana, postaje struktura – navika mišljenja, osećanja i ponašanja.

U bihejvioralnoj psihologiji, ovaj fenomen je poznat i kao learned helplessness – naučena bespomoćnost. Martin Selidžmen je 1967. pokazao kako životinje koje su više puta izložene bolnim, nekontrolisanim iskustvima, kasnije ne pokušavaju da pobegnu čak ni kada im se otvori put. Isto se dešava i sa ljudima: ponavljanje neuspeha u okruženju koje ne pruža podršku stvara osećaj da ne postoji izlaz, čak i kada se on pojavi. Petlja se ne stvara samo u glavi – ona se stvara u iskustvu koje telo pamti.

Kada se zaglavimo u petlji naučene bespomoćnosti, ponavljajuće situacije nam deluju kao kazna sudbine iako su one delovi nerazjašnjeni delovi koji traže integraciju. Kao što piše Pema Čodron: „Ništa ne ide pogrešno. Kada mislimo da sve ide loše, to je često samo stari haos koji se otkriva, da bi mogao da se razveže.“

Petlja ne prestaje sama od sebe

Petlju moramo da prekinemo. I svesnost je prva pukotina u tom procesu. Kad postaneš svestan svog obrasca, a ne njegov saučesnik, počinješ da ga menjaš. To ne znači da ćeš odmah znati kako napolje iz petlje, ali znaš da postojiš i van nje.

Na nivou mozga i tela, ovakve petlje imaju svoju fiziologiju. Džozef De Lus, neuronaučnik koji proučava emocije, pokazao je kako naš limbički sistem reaguje brže od racionalnog uma. Mi osećamo pre nego što razumemo. Kada se jednom aktivira, sistem „bori se ili beži“ može ostati zarobljen u hipervigilanciji — što znači da postajemo hronično spremni na pretnju, čak i kad je više nema. Svaka nova situacija biva tumačena kroz sočivo prošle traume. Obrasci koji se ponavljaju često ispunjavaju nesvesnu funkciju – štite nas od bola, srama, osećaja gubitka kontrole.  Mi ne reagujemo na stvarnost – već na njen odjek u nama.

Zaglavljenost kao način postojanja

Najopasnije u vezi sa povratnim petljama jeste to što mogu da postanu naš identitet. Mi više ne znamo ko smo bez obrasca u koji smo upleteni. Čak i patnja postaje poznata, pa time i „sigurna“. Strah od promene više ne počiva na neizvesnosti budućnosti, već na praznini koju ostavlja stara uloga. Čak i najmanja promena u jednom delu sistema može imati ogroman efekat na njegov tok. Kao što piše sistemska teoretičarka Donela Meous: „Najmoćnija tačka uticaja u svakom sistemu je promena paradigme – promene načina na koji vidimo svet.“

Kad odlučimo da poverujemo da ima dovoljno – vremena, prostora, podrške – prestajemo da štitimo ono malo što imamo, i počinjemo da gradimo odnose, rizikujemo, rastemo. Isto tako, kad ekonomija prestane da funkcioniše na bazi deficita i straha, otvaraju se petlje kreativnosti, inovacije i solidarnosti.

Razumeti zaglavljenost znači otvoriti prostor za isceljenje

Ako umesto bežanja zastanemo, ako umesto kontrole počnemo da slušamo – petlja može postati put. Izlazak iz povratne petlje nije trenutni proboj već nežan, istrajan proces vraćanja sebi. Evo nekoliko koraka koji mogu otvoriti taj prostor:

• Primeti obrazac – bez osude, sa radoznalošću. Koja se situacija ponavlja? Koje osećanje je konstanta?
• Prepoznaj dobit – čak i bolni obrasci imaju svoju funkciju. Šta te ovaj obrazac štiti da ne osetiš? Koju ti sigurnost daje?
• Usidri se u telo – disanje, pokret, svesno kretanje ili somatski rad mogu pomoći da se telo oslobodi starog napona i počne da reaguje iz sadašnjosti, a ne iz prošlosti.
• Dopusti ranjivost – petlje često drže bol unutra. Deljenje sa drugima, traženje podrške, terapijski rad – sve to razbija izolaciju kojom se petlja hrani.
• Veruj da je drugačije moguće – možda još ne znaš kako, ali već samim tim što si ovde i čitaš, znači da postoji deo tebe koji zna da može drugačije.

Možda je upravo sada trenutak da pogledaš svoj život kao sistem. Koja petlja ti traži pažnju? Gde se ponavljaš ne zato što želiš, već zato što ne znaš drugo? I da se setiš: ti nisi tvoja rana. Ti si prostor kroz koji se ona može zaceliti.

Pročitaj i: Bolest kao vapaj za pažnjom: socijalna dinamika viđenosti i brige

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Freepik