Na prvi pogled može da zvuči kontroverzno – ali ideja da bolest može imati psihosocijalnu i duhovnu funkciju dobija sve više potvrda kako u savremenoj nauci, tako i u duhovnim učenjima

Kada se emocionalne potrebe zanemaruju, bolest može postati jezik kojim telo i psiha traže ono što ne znaju drugačije da izraze – pažnju, povezanost i razumevanje. Posebno u današnjem svetu, u savremenim društvima, gde se vrednuje samostalnost, efikasnost i emocionalna kontrola, izražavanje emocionalnih potreba često biva potisnuto ili stigmatizovano. U takvom kontekstu, bolest – naročito hronična ili neobjašnjiva – može postati nesvesni vapaj za onim što nam najviše nedostaje: pažnja, bliskost i briga.

Kada „biti bolestan“ znači „biti viđen“

Danas mi se događa da, bez obzira na povod, okruženje, motiv okupljanja ili situaciju – razgovor vrlo brzo sklizne u deljenje bolesti, dijagnoza i lekova, prepričavanje tegoba sa kojima se bore ili su se borili. Da ne pričam o roditeljima i rođacima u godinama sa kojima je nemoguće povesti bilo koju temu osim bolova, bolnica i dijagnoza. Čak i onda kada mi nije do te teme ili razgovora. Ili baš posebno tada.

Za mnoge ljude, naročito one koji su u detinjstvu odrastali bez dosledne emocionalne podrške, bolest postaje jedini prihvatljiv oblik traženja pažnje. Dete koje je naučilo da ne može dobiti utehu kada je tužno, ali može kada je bolesno – često internalizuje ideju da telo mora patiti kako bi duša bila primećena. Istraživanja u okviru teorije privrženosti pokazuju da ljudi koji nisu dobijali doslednu emocionalnu pažnju u detinjstvu često razvijaju mehanizme traženja kontakta kroz simptome (Mikulincer & Shaver, 2007). U tom smislu, bolest postaje jedini dozvoljeni način da osoba dobije brigu i prisustvo.

Dete koje je naučilo da ne može dobiti utehu kada je tužno, ali može kada je bolesno – često internalizuje ideju da telo mora patiti kako bi duša bila primećena

U odraslom dobu, ovo dobija oblik ponavljajućih psihosomatskih tegoba, nesvesnog somatizovanja stresa ili čak stvaranja identiteta oko bolesti. I ono što shvatam je da to nije svesna manipulacija, već često naučeni obrazac povezivanja: „Ako sam zdrava, niko me ne primećuje. Ako sam bolesna, neko me pita kako sam.“

Održavanje povezanosti 

U mnogim porodičnim sistemima, bolest jednog člana može nesvesno postati način da se održi povezanost. Porodična dinamika tada funkcioniše kao „sistem homeostaze“: bolest usporava, okuplja, daje opravdanje za odmor, nežnost i zajedništvo. Porodična sistemska terapija (Bowen, Minuchin) prepoznaje ovakve obrasce: „simptomatično“ ponašanje jednog člana često održava ravnotežu celog sistema. U tom smislu, bolest ne pripada samo pojedincu, već je izraz porodičnog (ili čak kulturnog) kolektiva.

Često se dešava da ljudi koji osećaju hroničnu usamljenost, emocionalnu deprivaciju ili nedostatak svrhe, često se ne osećaju kadrim da to iskažu rečima, pa telo postaje medijum izražavanja, a bolest — društveno dozvoljeni oblik zaustavljanja. Studije su pokazale da usamljenost ima sličan fiziološki uticaj na telo kao i fizička bolest – povećava upalne procese, kortizol i čak rizik od prerane smrti (Holt-Lunstad et al., 2015).

Usamljenost ima sličan fiziološki uticaj na telo kao i fizička bolest

Gabor Maté, lekar i autor knjige „Kada telo kaže Ne“ (2003), ističe da telo često progovara onda kada um ignoriše sopstvene granice i potrebe. Bolest, u ovom kontekstu, postaje manifestacija unutrašnjeg konflikta i pokušaj da se zaustavi svet kako bi se obratila pažnja na ono što zaista boli.

U socijalnoj psihologiji postoji koncept sekundarnih dobitaka bolesti (secondary gains) — koristi koje pojedinac ima od bolesti, a koje nisu direktno vezane za ozdravljenje. To može uključivati:

• pažnju i saosećanje drugih
• izbegavanje obaveza
• potvrdu identiteta kroz ulogu „pacijenta“
• olakšanje od očekivanja (nema pritiska da se „bude jak“)
• dozvola za ranjivost (prihvatljiv oblik slabosti)
• sigurnost u odnosima (drugi ostaju blizu jer treba „pomoći“)
• jasna identitetska uloga (bolesni = vredni pažnje)

Potreba za svedokom

U savremenim praksama kao što su somatska psihoterapija ili terapija prisutnog svedočanstva, ideja da je ozdravljenje moguće tek kada neko „svedoči“ našoj boli dobija značaj. Ne moramo se razboleti da bismo bili viđeni – ali kada se razbolimo, često otkrijemo koliko čeznemo za tim da neko bude uz nas, bez uslovljavanja. Važno je istaći da bolest nije izmišljena, niti je osoba koja se razboli zaista svesno tražila pažnju. Stvar je u tome da bolest postaje jedini prostor gde osoba dobija prisutnost voljenih.

Socijalna psihologija beleži ovaj fenomen kroz termin „pozitivnog pojačanja ponašanja“ – kada bolest biva nesvesno podržana pažnjom i brigom, mozak uči da kroz simptome dobija ono što mu treba. Čak se i u duhovnoj psihologiji i mnogim drevnim tradicijama bolest doživljava i kao poziv za svedočenjem – da neko zaista vidi našu unutrašnju patnju, da svedoči našoj istini bez osuđivanja. Taj pristup nosi poruku: „Nije mi potreban lek — potreban mi je svedok.“

U andskim, afričkim i hrišćanskim tradicijama, čin svedočenja bola često je ključan za isceljenje – jer samo tamo gde smo viđeni, možemo i biti transformisani.

Šta nas stvarno boli?

Ako je bolest danas jedini prostor gde dobijamo prisutnost, možda je vreme da oslušnemo šta nas stvarno boli. 

Možemo sebi da postavimo sledeća pitanja:

• Kako još mogu da tražim pažnju, brigu i povezanost, a da ne mora da me „zaboli“?
• Kako da budemo viđeni i voljeni bez potrebe da patimo?
• Da li postoji obrazac u mom životu gde dobijam više pažnje kada mi nije dobro?
• Kako moje telo komunicira ono što moje emocije ne mogu da izgovore?
• Ko me vidi dok patim? A ko me vidi kad se radujem?
• Mogu li primiti pažnju i ljubav bez potrebe da budem slomljena?
• Kako možemo transformisati kulturu „pažnje kroz bolest“ u kulturu međusobne brige i prisutnosti?

Kada stvarno, duboko razmislite – ne boli samo telo, već i nedostatak dodira, pogleda, nežnog „kako si, stvarno?“ — onih malih gestova koji nas podsećaju da postojimo i da smo važni. Psihologija nas uči da neizražene emocije pronalaze put kroz telo. Duhovne tradicije nas podsećaju da bolest može biti glas duše koja šapuće ono što ne možemo da izgovorimo. Sociologija nas upozorava da je bolest ponekad društveni simptom – znak da nam nedostaje povezanost, zajedništvo, briga. I mi time ne manipulišemo, već ne znamo kako drugačije da kažemo: vidi me, čuj me, trebaš mi. I tu nema srama — ima potrebe. Ima ljudskosti.

Ono što možemo da uradimo – za sebe i druge – jeste da pažnju ne čuvamo samo za one trenutke kada nekome „nije dobro“. Da prisustvo, briga i dodir budu svakodnevni, a ne rezervisani za krize. Jer zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već postojanje odnosa u kojima ne moramo da patimo da bismo bili viđeni.

Pročitaj i: O živosti što niče iznutra

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels