Ravno stopalo je deformacija koja može biti urođena, a može se javiti u jako ranom dobu, s tim da njeno nastajanje može prouzrokovati i sam način života, ili barem može doprineti njenom razvitku. Adekvatno korišćenje muskulature stopala koja je u ranom razvoju je zato od ključnog značaja. U prevodu kretanje je jako bitno, još od malih „nogu“

Normalno stopalo ima dva svoda – uzdužni i poprečni. Obično najpre dolazi do popuštanja uzdužnog svoda, mada može doći do popuštanja oba svoda istovremeno. Ravno stopalo najčešće nastaje kao stečena deformacija, ali se dešava da se javi i kao urođena deformacija. Kada su u pitanju stečeni uzročnici, to mogu biti razne rahitične pojave, oduzetosti mišića nogu i stopala, razne povrede i oboljenja. Faktor koji ne treba zanemariti je i preterana gojaznost u periodu razvoja, jer ona može dovesti do popuštanja svodova stopala i time stvaranja deformiteta.

Važno: Svako dete se rađa sa ravnim stopalima, koje se gubi postepeno pošto dete počne da koristi muskulaturu nogu, odnosno da hoda, i ovaj proces formiranja stopala traje do treće godine.

Kako da prepoznamo?

Prvi stepen deformacije stopala je kada dolazi do popuštanja i slabljenja mišića stopala koji održavaju uzdužni svod. U ovom stadijumu dolazi do krivljenja Ahilove tetive ka drugoj nozi i time opterećenja unutrašnje strane stopala, s tim da je svod stopala u ovom slučaju potpuno očuvan.

Drugi stadijum se karakteriše popuštanjem muskulature u nešto većem obimu i promenama na ligamentima. Ahilova tetiva je još više zakrivljena ka unutra, zbog čega dolazi do još većeg oslanjanja na unutrašnju stranu svoda stopala. Ova dva stadijuma su karakteristična za predškolsku i školsku decu i intenzivnim vežbanjem ova deformacija se može skroz ispraviti.

Treći stadijum se odlikuje i izvesnim pomeranjem kostiju stopala. Kod ovog poremećaja se gazi celim stopalom (tzv. patkast hod), koji je praćen bolom.

Da li su stopala ravna, utvrđuje se posmatranjem i pomoću određenih pomagala:

• Stopala se posmatraju sa zadnje, bočne i prednje strane – na čvrstoj ravnoj podlozi, sa paralelno postavljenim i nešto razmaknutim stopalima. Gleda se položaj Ahilovih tetiva i peta, kako bi se ustanovilo o kakvom se tačno poremećaju radi
• Od deteta se traži da odigne pete i zadrži položaj na prstima. Ako se Ahilova tetiva ispravi, korekcija je moguća, jer promene nisu mnogo uznapredovale
• Sa strane se posmatra odnos između potkolenice i stopala. Iz tog položaja se određuje stepen spuštenosti stopala. Zatim se od deteta traži da podigne jednu nogu i održi stav na drugoj, na kojoj se pod uticajem telesne težine odiže uzdužni svod. Formiranje i održavanje uzdužnog svoda pokazuje da su promene korektibilne, odnosno da su se dogodile samo na mišićima. Kratkotrajno zadržavanje ukazuje da su promene uznapredovale, a potpuno priljubljeno stopalo o pod ukazuje na trajne promene, koje ne mogu da se koriguju.

Rešenja i korekcije

Problem ravnih stopala kod dece se najčešće rešava na dva načina – aktivno, odnosno vežbanjem i pasivno, odnosno nošenjem adekvatnih uložaka. Kada je u pitanju kineziterapija, odnosno vežbanje, preporučuju se aktivne vežbe, čiji je cilj jačanje mišića stopala, kao što su to:

• hod na prstima i petama naizmenično
• hod na spoljašnjim ivicama stopala (hodati sa savijenim prstima)
• prstima stopala podizati sa podloge loptice ili klikere, premeštati ih sa jednog mesta na drugo
• valjati štap, olovku, flašu…tabanskom površinom stopala napred – nazad
• nabirati prstima stopala platno, maramicu, papir
• vežbe odizanja kantice sa peskom (za jačanje dorzalnih fleksora stopala)

Kada je, s druge strane u pitanju pasivna korekcija, reč je zapravo o nošenju ortopedskih uložaka i adekvatne obuće. Ortopedski ulošci svojim oblikom uzdižu ili spuštaju deo stopala uspostavljajući ravnotežu pritiska na tabanskoj strani, dovodeći osovinu stopala u normalan položaj. Efekat uložaka na dalji razvoj je najveći kod manje dece, jer se dečije stopalo razvija do završetka rasta, a ulošci usmeravaju dalji razvoj i sprečavaju progresiju deformiteta, odnosno sprečavaju nastanak deformiteta.

Nikako detetu ne treba obuvati cipele koje je nosilo neko drugo dete

S druge strane, što se tiče obuće, deca do 3 godine moraju da nose duboke cipele, iznad skočnog zgloba, jer njihovi mišići još uvek nisu dovoljno razvijeni. Cipele treba da budu stabilne i čvrste u zadnjem delu i savitljive u srednjem i prednjem delu. Treba da budu komotne da bi omogućile rast stopala i normalne pokrete. Nije dobro da cipele budu previše mekane, jer ne daju dovoljnu stabilnost stopalima.

Važno: Nikako detetu ne treba obuvati cipele koje je nosilo neko drugo dete, jer svako stopalo oblikuje cipelu na specifičan način, što može loše da utiče na stopala drugog deteta i da dovede do nepravilnosti u razvoju.

Neadekvatna obuća može da dovede do nepravilnog razvoja stopala, poremećaja statike skočnih zglobova, kolena i kukova, što će da se manifestuje kroz patkast hod, X noge, nespretnost, česta padanja, a u kasnijim godinama je moguća i pojava deformiteta kičme.

Vodite računa o stopalima vašeg deteta, praktično od samog rođenja, jer ćete mu tako najbolje pomoći da se dalje u životu pravilno razvija i živi zdrav život.

Pročitaj i: Aktivnost je neophodna deci

Tekst: Nenad Kožul, visoki fizioteraput / Foto: Pexels