Priznajem, nije tako čest slučaj voditi dijalog sa svojim predrasudama. A taj razgovor nije ni lak, ako ćemo iskreno. Nekoliko razloga mi pada na pamet...

Prvi i osnovni – uglavnom nismo svesni da se radi o predrasudama. Doživljavamo ih organski svojima, verujemo da su rođene u našoj glavi i stoga ih i ne preispitujemo, ili to radimo retko.

Drugi razlog je taj što ukoliko se u nekom trenutku i javi doživljaj da nešto s njima nije u redu, ili da nisu ono za šta se predstavljaju, često ostajemo lenji da ih suštinski preispitamo i postavimo na pravo mesto.

Zašto? Radi odgovora, treba zaći malo dublje pa videti šta je u korenu onoga što liči na našu lenjost. Najčešće je to večiti saboter (ali, ispostaviće se i veliki učitelj):

Strah – ovog puta stoji kao barijera na putu razotkrivanja predrasuda, signalizirajući da ne idemo tuda jer nije bezbedno (pošto zahteva izlazak iz zone komfora). Odustajemo, jer smo uvereni da nam taj iskorak može poljuljati, ne daj bože uništiti, čitavu unutrašnju konstrukciju uverenja koja smatramo temeljom naše ličnosti.

Neke moje zablude su dugo živele u meni, reklo bi se povučenim i mirnim životom

Osim navedenih razloga, mi nikad nemamo vremena, dok nam, s druge strane, izgovori ne manjkaju. Često bilo koju vrstu dubljeg suočavanja ostavljamo za neki drugi put, jer sada imamo bitnijeg posla. Zar ne?

Ipak, jednom se moramo osvestiti, jer život sa nerazbijenim predrasudama ne ostavlja prostor za slobodu.

Neke moje zablude su dugo živele u meni, reklo bi se povučenim i mirnim životom. (Problem je što tek kad ih razbijete, spoznate tužnu prazninu tamo gde je moglo biti toliko toga, ali nije, jer su vas sve vreme držale u svojim ograničenim okvirima). Sada mi je jasno da sam svaki put kada bih iz dubine sebe začula ono – ŠTA AKO… u stvari dobijala poziv na suočavanje, na koji ja nisam odgovarala (iz nekog od gore navedenih razloga)…

Svako od nas ima svoje zablude i pogrešna uverenja koja nas čuvaju od dobrih i još boljih stvari. Surova istina.

Glavna barijera do tog glasa razuma koji se s vremena na vreme javi jeste to što nismo budni. Jer probuđen čovek konstantno radi na sebi, razgovara sa sobom, sa predrasudama, uverenjima, nekorisnim mislima, i zna da odgovori nisu unapred dati i da sve ima svoj kontekst, pozadinu i priču te da je najteže staviti etiketu i dati definiciju, ma koliko to delovalo izazovno i lako u trenu.

Kako izgleda život u poznatim okvirima gde sve počiva na predrasudama i prikrivenim strahovima?

Osećaš da ima nekog lepog sveta izvan, ali ako se usudiš da malo radoznalo virneš preko ograde, nešto te jako zgrabi i povuče nazad, u prostor poznate avlije… I vratiš se, poslušno, starim obrascima razmišljanja, jer tu je iluzija zadovoljenih potreba da te ubedi da je ipak sve u redu i da ostaviš sve tako kako jeste. Prokleta avlija neslobode.

Šta ako vam kažem da je mene moja baka ubedila da ja ne volim banane

Navešću vam jedan naizgled banalan primer koji pokazuje suštinu toga kako neka uverenja nesvesno preuzimamo od drugih i negujemo ih kroz život kao svoja. A onog trena kada nas okolnosti ili naša odluka nateraju da ih ipak preispitamo, shvatamo da smo bili u zabludi i da smo baš zbog toga sebe uskratili za mnoge divne stvari. Šta ako vam kažem da je mene moja baka ubedila da ja ne volim banane. Celog života sam verovala da ih ne volim, i nisam ih jela do pre par godina. A kada sam ih jednog leta probala zbog opklade, shvatila sam da ih obožavam! A onda me je ova situacija toliko zbunila da sam rekla: idemo – rikverc, sa pogledom na retrovizor svog detinjstva, i setila se jedne situacije.

Imala sam svega 5 ili 6 godina kada je baka moju prolaznu mučninu povezala, iz nekog razloga, sa bananama koje sam tog dana jela i ubedila me da ne treba ih jedem jer mi smetaju. Mislim da vam je sve jasno… Ovo je tek jedan običan, nevažan primer, ali šta je sa ostalim uverenjima i predrasudama od kojih zavise naše odluke, odabiri partera, poslova, prijatelja, mesta za život i navike koje nas mogu skupo koštati!

Budite iskreni sa sobom pa preispitajte svoje rekacije na neke važne teme i pojave. Koliko smo skloni da odbacujemo ljude, i koji su razlozi? Da li sudimo o knjigama i filmovima na osnovu korica, reklama, glavnih glumaca, teme, žanra? Da li verujemo u sve što mislimo? Zapišite ili samo razmislite šta volite a šta ne. A onda, sve ono što smatrate da ne volite, okrenite sa svih strana i istresite do kraja tu vreću uverenja i saznajte da li u njoj ima i neke stare zablude koju ste smatrali svojom a u stvari je tuđi kamenčić otpao sa hladne stene nerazumevanja koji vas je sve vreme negde žuljao. Izbacite to iz svojih cipela i rasterećeni krenite novim putevima.

Dajte šansu novim stvarima, novim perspektivama i uglovima, upoznaćete novu dimenziju života.

Zablude i predrasude su u stvari prikriveno neznanje. Suočavanje sa predrasudama je kao skidanje poveza sa očiju. Svetlost posle mraka, može i da boli, ali tek sa razbijanjem predrasuda dolazi do ekspanzije svesti. Nismo se rodili s njima, mi smo naučlili da osuđujemo i odbacujemo bez uloženog razmišljanja.

Odbrana od nazadnog načina mišljenja moguća je kroz proces učenja, to je ujedno i odbrana od svih vrsta manipulacija. Dobro ih preispitajte, povedite takvu vrstu dijaloga koji ih izvodi na svetlost i trajno uništava.

I ne vezujte se za svoje predrasude jer to su tuđe zamene za praznine u mišljenju koje nismo popunili svojim idejama i mislima. A tu, u dubini duše, svako od nas zna šta je tuđe a šta originalni deo nas.

P.S. Sve naše predrasude nastale su pod tuđim uticajem, isto tako, tek pod uticajem drugih mi ih možemo prepoznati. Držite se ljudi, knjiga i sadržaja koji vas podstiču na dijalog sa zabludama, predrasudama i pogrešnim uverenjima i pomažu da ih se rešite! Oni su naši svetionici.

Pročitaj i: Hrabrost da budeš sam

Tekst. Irena Rangelov / Foto: Unsplash, Pexels