Na njenom radnom stolu se mogu naći listovi papira tanki poput suvog lišća, izbledele stranice starih rukopisa i dokumenti koje je vreme gotovo izbrisalo a svaki od njih nosi priču staru stotinama godina, ali i novu odgovornost – kako ih sačuvati za generacije koje tek dolaze

Elha Šaran, restauratorka i konzervatorka u Visokom, jedna od retkih mladih stručnjakinja koja je svoj profesionalni put posvetila očuvanju kulturne baštine. Kao prvi restaurator i konzervator dok je bila angažovana u Zavičajnom muzeju u Visokom, radila je na zaštiti pisanog nasleđa, među kojima se posebno izdvajala Orijentalna zbirka dokumenata – jedna od najvrednijih zbirki muzeja. Upravo na tim rukopisima sprovedene su prve stručne analize i započeti procesi konzervacije i restauracije. Tokom rada u muzeju učestvovala je u zaštiti različitih vrsta kulturne baštine – od istorijskih rukopisa i dokumenata, preko keramičkih predmeta, do kamenih spomenika poput stećaka. U svom radu posebno je isticala značaj preventivne zaštite, stvaranja adekvatnih uslova za čuvanje eksponata i poštovanja osnovnih etičkih principa restauracije: minimalne intervencije, reverzibilnosti postupaka i detaljnog dokumentovanja svakog koraka.

U Bosni i Hercegovini Elha je izabrala profesiju koja je i dalje retka i deficitarna, ukazujući na činjenicu da se mali broj mladih odlučuje za poziv restauratora i konzervatora, uprkos njegovoj važnosti za očuvanje kulturnog identiteta i istorijskog nasleđa. Zrači toplinom i nenametljivom pažnjom, ostavljajući utisak osobe kojoj lako poveravate priču – baš kao što su njoj poverene priče sačuvane u starim rukopisima. Njena mirnoća, toplina i pažnja sa kojom govori o kulturnoj baštini otkrivaju da restauracija za nju nije samo profesija, već iskreno poštovanje prema pričama koje su nam prethodile. Pripada onim ljudima koji vas dočekaju bez zadrške i učine da se odmah osećate dobrodošlo. Njena ljubaznost nije formalnost, već iskreno interesovanje za ljude, njihove priče i različite kulturu.

U razgovoru za VremeZa govorila je o odgovornosti koju nosi rad sa predmetima starim više vekova, izazovima očuvanja kulturne baštine i tome zašto restauracija nije samo tehnički postupak, već i način da se sačuvaju priče, znanja i tragovi ljudi koji su oblikovali svet pre nas.

Šta Vas je najviše privuklo ovom pozivu? Kako ste odlučili da postanete restaurator i konzervator?

Najviše me je privuklo da kroz svoj rad doprinesem očuvanju kulturne baštine za buduće generacije. Oduvek su me zanimali umetnost i istorija, i interesantno je da u svojoj ruci držite predmet koji nosi priču o prošlosti, dok konzervacija i restauracija predstavlja spoj tih interesa sa praktičnim i stručnim radom. Posebno me ispunjava činjenica da svojim radom mogu pomoći da vredni predmeti ostanu sačuvani za buduće generacije.

Može li jedan dokument da promeni način na koji razumemo istoriju jednog mesta ili naroda?

Apsolutno. Jedan dokument može doneti nove informacije, može potvrditi ili osporiti dosadašnja saznanja i pomoći da bolje razumemo određeni period. Zato je važno da se takvi dokumenti sačuvaju i zaštite na adekvatan i stručan način.

Postoje tri osnovna etička načela restauracije. Da li mislite da bi se ona mogla primeniti i u životu – da intervenišemo što manje, da ostavimo mogućnost povratka i da ne zaboravimo šta se zaista dogodilo?

Mislim da mogu. Restauracija me naučila da nije sve potrebno popravljati do savršenstva. Ponekad je dovoljno intervenisati taman onoliko koliko treba, ostaviti prostor za promenu i ne brisati tragove onoga što smo prošli. I ljudi, kao i umetnička dela, nose svoje priče. Upravo te nesavršenosti i iskustva često ih čine vrednijima i autentičnijima. Zato verujem da restauracija nije samo zanat ili naučna disciplina, već i način razmišljanja koji nas uči poštovanju prošlosti, odgovornosti prema sadašnjosti i brizi za budućnost.

Restauracija me naučila da nije sve potrebno popravljati do savršenstva

Mladi često smatraju da je istorija nešto što pripada prošlosti. Kako im približiti kulturno nasleđe da ga dožive kao deo sopstvenog identiteta?

Mislim da kulturno nasleđe ne treba predstavljati kao obavezu, već kao priču. Ono postaje zanimljivo tek kada ga povežemo s ljudima, njihovim životima i iskustvima, a ne samo s datumima i činjenicama. Kada mladi shvate da je ono deo njihove svakodnevice i identiteta, više ga ne doživljavaju kao nešto što pripada samo prošlosti, već kao nešto što vredi čuvati i prenositi budućim generacijama.

Visoko je grad u kojem se prepliću srednjovekovna Bosna, osmansko nasleđe, arheologija i savremena istraživanja. Koliko je to bogatstvo izazovno za jednog restauratora?

To bogatstvo je pre svega inspiracija, ali istovremeno i veliki izazov i privilegija. Kada radite u gradu poput Visokog, svaki predmet nosi slojeve različitih vremena i priča. Izazov za restauratora je u tome što svaki period ima svoje posebnosti i zahteva drugačiji pristup, ali upravo u tome je i lepota ovog posla. Svaki predmet nije samo materijal koji obnavljamo, već svedočanstvo jednog vremena koje treba razumeti, poštovati i sačuvati.

Na kojim eksponatima trenutno radite i koji Vam predstavljaju najveći izazov?

Trenutno radim na nekoliko različitih predmeta, a svaki od njih nosi svoju priču i svoje izazove. Najzahtevniji su upravo oni predmeti kod kojih morate pažljivo balansirati između očuvanja izvornog izgleda i neophodnih intervencija. Svaki novi eksponat traži strpljenje, istraživanje i razumevanje njegovog vremena nastanka, a upravo taj proces otkrivanja čini restauraciju posebnim pozivom.

Da li postoji predmet koji Vas je posebno emotivno dotakao?

Posebno me emotivno dotakla restauracija fragmenata keramičke posude pronađene 2005. godine na praistorijskom lokalitetu Okolište kod Visokog. Možda upravo zato što pripada mom gradu, taj predmet za mene ima posebnu vrednost. Posuda je ranije bila restaurirana, ali su se usled različitih uslova čuvanja i promena kroz vreme pojedini fragmenti ponovo odvojili, pa sam imala priliku da joj vratim nekadašnju celinu.

Svaki novi eksponat traži strpljenje, istraživanje i razumijevanje njegovog vremena nastanka

Poseban je osećaj raditi na predmetu koji je nastao pre hiljada godina i pomisliti koliko je ruku prošao, koliko je priča nosio i kako je, nakon toliko vremena, ponovo dobio priliku da bude predstavljen ljudima. Takvi trenuci me uvek podsjete da restauracija nije samo tehnički proces, već i čuvanje dela identiteta jednog prostora i njegovih ljudi.

Šta biste voleli da ljudi drugačije razumeju o poslu restauratora?

Volela bih da ljudi razumeju da restauracija nije samo popravljanje starih predmeta. To je proces koji zahteva znanje, strpljenje i veliko poštovanje prema onome što nam je prošlost ostavila. Restaurator ne menja predmet, već mu pomaže da sačuva svoju priču i vrednost za buduće generacije.

Kada biste jednom rečenicom opisali smisao svog poziva, kako bi ona glasila?

Restauracija je za mene most između prošlosti i budućnosti – čuvamo ono što smo nasledili, kako bi predmeti mogli da nastave da žive i pričaju svoje priče.

Pročitaj i: Šta gradimo jedni (u) drugima: više od Bosanskih piramida

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: privatna arhiva