Prirodno je da se pre svakog širenja desi trenutak skupljanja

Ponekad se naš život skupi pre nego što se ponovo raširi. Možda vredno radimo na sebi, duhovno rastemo, činimo dobro, sledimo svoje snove — i ipak se pitamo zašto se suočavamo sa različitim oblicima stezanja: finansijskim, emotivnim ili fizičkim. Možda čak osećamo kao da smo izgubili dodir sa sopstvenom duhovnošću, kao da smo zapeli u mračnoj sobi bez prozora. Zbunjuju nas ti trenuci i obeshrabruju jer deluje kao da nema napretka. Ali ponekad upravo tako stvari funkcionišu. Poput gusenice koja se povlači u usku čauru pre nego što dobije krila i poleti, i mi prolazimo kroz tamu pre nego što svane.

Zbunjuju nas ti trenuci i obeshrabruju jer deluje kao da nema napretka

Kada se život stegne, lako je uplašiti se ili poželeti da nešto preduzmemo samo da bismo ublažili nelagodu. Ponekad previše analiziramo i tražimo razloge. Ali u tim trenucima ne moramo da „radimo“ ništa osim da budemo strpljivi i istrajni. Dovoljno je da ostanemo svesni da prolazimo kroz prelaz iz jedne faze u drugu. Što više dozvolimo da se taj proces odvija, to ćemo brže proći kroz skučenost i stići do prostora koji se otvara s druge strane. Kao beba koja prolazi kroz porođajni kanal, možemo se osećati pritisnuto, stisnuto, nelagodno — ali ako se setimo da smo na putu ka novom rođenju, pronaći ćemo snagu da izdržimo.

Čak i dok trajemo u tim kontrakcijama, možemo pronaći mir u sebi ako se setimo da verujemo životu. Možemo se okrenuti prirodi i videti da sva bića u njoj s poverenjem prolaze kroz proces rađanja. U tom prepuštanju, u samom središtu našeg srca, rađa se spremnost da verujemo nepoznatom dok prolazimo kroz sopstveno otvaranje.

Pročitaj i: Mentalno zdravlje je stub savremenog života

Tekst: izvor DailyOm / Foto: Pexels