Na prvi pogled, naslov nove knjige Vanje Nikolić zvuči kao rečenica koju smo svi nekada čuli. Izgovorena usput, u afektu, u želji da nas vaspita, zaštiti ili upozori. Ali upravo u tome leži snaga ove knjige. Ona postavlja pitanje šta se događa kada rečenice koje čujemo kao deca prestanu da budu tuđe i postanu naš unutrašnji glas

Vanja Nikolić, dramaturškinja, spisateljica i mentorica za pisanje, u romanu prati odrastanje devojčice kroz niz povezanih, fragmentarnih priča koje se kreću između detinjstva i zrelosti. Kroz dve pripovedačke linije – onu koju svet vidi i onu koja ostaje skrivena – autorka istražuje kako nastaje sram, kako se oblikuju identitet i samopercepcija i na koji način porodične poruke nastavljaju da žive u nama mnogo nakon što se događaji završe.

„Sram te bilo“ ne pokušava da bude priručnik niti da ponudi jednostavna objašnjenja

Iako se u poslednjih nekoliko godina mnogo govori o traumama, granicama i emocionalnom nasleđu, „Sram te bilo“ ne pokušava da bude priručnik niti da ponudi jednostavna objašnjenja. Umesto toga, Vanja bira književni put. Ona govori o porodici koja voli najbolje što ume, ali ne uvek na način koji štiti. O telu koje pamti ono što um pokušava da zaboravi. O tišini koja postaje način preživljavanja i o rečenicama koje dete pretvara u istinu o sebi.

Posebna vrednost knjige leži upravo u tome što sram ne posmatra kao pojedinačni događaj, već kao proces. Kao nešto što se ne rađa u jednom trenutku, već se polako gradi kroz sitne svakodnevne poruke, poglede i neizgovorene rečenice. Zato je ovo roman koji će se prepoznati ne samo u velikim životnim lomovima već i u onim naizgled običnim trenucima koje često potcenjujemo.

dnevnik poziva čitaoca da prepozna sopstvene obrasce, istraži poreklo unutrašnjih glasova i počne da piše drugačiju verziju svoje priče

Uz roman je objavljen i prateći dnevnik za terapeutsko pisanje, osmišljen kao svojevrsni nastavak čitalačkog iskustva. Dok roman istražuje kako nastaju unutrašnje priče koje nosimo o sebi, dnevnik poziva čitaoca da prepozna sopstvene obrasce, istraži poreklo unutrašnjih glasova i počne da piše drugačiju verziju svoje priče. Kroz pitanja, vežbe i prostor za refleksiju, dnevnik povezuje književnost i lični razvoj na način koji je poslednjih godina sve prisutniji u savremenoj psihološkoj literaturi.

Najvažnije pitanje koje nam „Sram te bilo“ ostavlja nije šta nam se dogodilo, već koliko još uvek dopuštamo starim porukama da određuju ko smo danas. A možda upravo leto, sa svojim sporijim ritmom i više prostora za sebe, može biti pravo vreme da na to pitanje iskreno odgovorimo.

Pročitaj i: Rana majke nije samo lično iskustvo

Tekst i foto: Jasmina Stojanović