Ovo je spoiler tekst ako želite da gledate film “Ozbiljan čovek” braće Koen. Ili ga pogledajte pa mi se vratite da zajedno razmišljamo o temema koje je pokrenuo (u meni). A ako ste ga gledali, dobro došli u moje mesto na kome glasno razmišljam: da li je ovaj film samo o principu neizvesnosti kako ga mnogi kritičari tumače, ili nam govori nešto još dublje i iskonskije – da dobrota ne nosi slatko ispunjenje obećanja sreće

Početna scena smeštena je u istočnoevropski štetl, verovatno u Poljskoj ili Litvaniji tokom 19. veka gde muž dovodi u kuću uglednog čoveka koji mu je pomogao na putu, verujući da je učinio ispravnu i gostoljubivu stvar. Njegova žena, međutim, tvrdi da je taj čovek zapravo dibuk – zloduh iz jevrejske tradicije – jer bi trebalo da je odavno mrtav. Kako bi dokazala da je u pravu, ubada ga nožem u grudi, ali on, uprkos rani, ustaje i odlazi u noć, ostavljajući i likove i gledaoce bez odgovora da li je bio čovek ili natprirodno biće.

I dok mi jesmo zbunjeni ali čekamo nastavak priče, braća Koen nas premeštaju u američko jevrejsko predgrađe šezdesetih godina, gde upoznajemo Larija Gopnika, profesora fizike koji vodi naizgled miran i uredan život. U prvim trenucima prihvatamo prelaz i čekamo da se priča o dibuku poveže sa Larijem. On nije heroj. Nije svetac. Nije genije. Nije čak ni naročito hrabar. On je samo pristojan čovek. Poštuje pravila.  Radi svoj posao.  Ne vara.  Ne uzima mito. Brine o porodici. Pokušava da bude korektan. Da bude “ozbiljan čovek”, kako u jednom delu filma kaže. 

Braća Koen maestralno pletu filozofsko-moralna pitanja i vode nas sve dublje u neizvesnost iz koje pokušavamo da rešimo jednačinu

Međutim, kako film odmiče, uviđamo da je sve manje poveznica sa početnom pričom. Nigde ne vidimo ni rabina koji je možda zloduh, možda i nije. Niti išta saznajemo o tom raspletu. I dok se naš um igra sa idejama i pretpostavkama, braća Koen maestralno pletu filozofsko-moralna pitanja i vode nas sve dublje u neizvesnost iz koje pokušavamo da rešimo jednačinu, baš poput onih koje Lari ispisuje na tablama dok predaje Hajzenbergov princip neodređenosti. Suština ovog principa je: “Ne možemo istovremeno potpuno znati sve o sistemu.” A ironično, upravo to Lari odbija da prihvati u sopstvenom životu, kako ćemo dalje videti.

Moderna verzija biblijskog Jova

Rodžer Ibert, američki filmski kritičar i scenarista koji je prvi dobio Pulicerovu nagradu za kritiku, opisao je film kao prepričavanje Knjige o Jovu smešteno u jevrejsko predgrađe Mineapolisa šezdesetih godina. Kao i Jov:

• pokušava da živi moralno i ispravno,
• ne razume zašto ga pogađaju nesreće,
• stalno ponavlja: „Nisam ništa uradio.“
• traži odgovor od religijskih autoriteta,
• ali odgovor nikada ne dobija.

Međutim, braća Koen ne nude religijsko objašnjenje. Za razliku od biblijske priče, ovde nema božanskog raspleta. Postoji samo misterija. 

Život nije jednačina koju treba rešiti

Braća Koen su maestralno izgradili lik Larija koji kroz fiziku, prirodne zakone i jednačine objašnjava svet svojim učenicima, ali kroz niz poniženja koja se samo gomilaju i uvećavaju, on sam ne može da razume šta mu se dešava i neprestano se pita: Zašto mi se ovo događa? Šta znači? Koja je poruka?

Kao i Jova u Bibliji, tako i Larija u modernom dobu, život testira na brojne načine, i privatno i poslovno. Ispitituju se i pomeraju sve njegove moralne granice i granice izdržljivosti, a potreba da shvati uzročnost (pa i konačne posledice), sve je izraženija. Svi mu predlažu da ide kod rabina, što na kraju i učini. Ali i taj korak nosi poteškoće. Tri rabina predstavljaju tri nivoa ljudskog pokušaja da pronađe smisao.

Prvi daje banalne odgovore.

Drugi priča apsurdne priče koje ništa ne objašnjavaju.

Treći, najmudriji, nikada ne prima Larija.

To je gotovo zen-budistički motiv: što više pokušavaš da dobiješ odgovor, odgovor ti više izmiče. Meni deluje da je poruka filma sadržana u rečenici: “Prihvati misteriju”, izrečenu samo jednom, u naizgled banalnoj sceni (neću baš sve da otkrivam). Potraga za konačnim objašnjenjem može biti uzrok Larijeve patnje. Jer život nije jednačina koju je moguće rešiti, već misterija koju treba prihvatiti. 

Život nema moralnu računicu

Lari nije ni heroj, ni svetac, ni genije. Lari je običan čovek koji živi svoj život i koga odjednom snalaze nedaće kojima ne vidi kraj. Dok prolazimo s njim kroz iskušenja, ulazimo duboko u iskustvo ali se povremeno trgnemo i upitamo: “Ali kakve to veze ima sa rabinom i dibukom? Da li su oni njegovi preci? Da li je to neko porodično prokletstvo? Da li će i Lari sresti dibuka, misleći da je dobar čovek koji mu pomaže i ponuditi mu toplo utočište? Ili je Larija već ščepao zloduh i sada samo gledamo njegov kraj, uprkos tome što je sve vreme “ozbiljan čovek”?

Braća Koen ne nude nijedan odgovor. Vremenom shvatamo da je to film o smislu, patnji, veri, slučajnosti i ljudskoj potrebi da pronađe objašnjenje za ono što možda nema objašnjenje. Dobri ljudi pate. Loši ljudi napreduju. Ne postoji kosmičko knjigovodstvo kojim ćemo biti sto odsto zadovoljni. Film nigde ne sugeriše da je Lari moralno superioran. Naprotiv. On deluje pasivno, kao čovek koji dozvoljava da mu se stvari događaju, koji nikada nije naučio da postavi granice. Ne bira. Ne deluje. Ne suprotstavlja se. Trpi. Zbog toga neki autori povezuju film sa Ničeovom kritikom „stada“ i pasivne vrline: idejom da moralnost bez unutrašnje snage lako postaje nemoć.

Zamenimo “ozbiljan” u “dobar” u naslovu filma

Iz jungovske perspektive, Lari ima problem koji često imaju „dobri ljudi“. On je identifikovan sa slikom dobrog čoveka. Ne sme da se naljuti. Ne sme da bude sebičan. Ne sme da kaže „ne“. Ne sme da uzvrati. Ne sme da napravi problem. A ono što potiskujemo ne nestaje već odlazi u senku. Zato je zanimljivo da se njegovi snovi postepeno pune agresijom, seksualnošću i buntom, kao da psiha pokušava da nadoknadi ono što njegov svesni identitet ne dopušta.

Zato dolazimo do načina na koji sam razumela film, iako sam, priznajem, nakon kraja sedela nekoliko sekundi otvorenih usta i sa pitanjem: “Šta se sad desilo?” Umeju da nam to naprave braća Koen. Da nas iznenade i probude i podstaknu da se zapitamo šta gledamo i čemu prisustvujemo, umesto da samo bledo konzumiramo sadržaj. Za mene je ovaj film maestralno ispitivanje pojma i svrhe dobrote. Na početku muž prima nepoznatog čoveka u kuću. Otvara vrata. Nudi gostoprimstvo. Postupa moralno. Žena kaže: „To nije čovek. To je dibuk.“ I odmah nam se javlja pitanje: Da li je dobrota vrlina ili postaje opasnost kada je nesmotreno dajemo?

Iz jungovske perspektive, Lari ima problem koji često imaju „dobri ljudi“

Prema mom mišljenju, najvažnija scena nije tornado na kraju koji simbolizuje susret sa nepoznatim, nešto što ne možemo kontrolisati, što nas tera da odrastemo. Nije ni poziv lekara koji otvara nova pitanja o Larijevoj sudbini. Već trenutak kada Lari menja ocenu studentu. Posle čitavog filma. Posle svih poniženja. Posle svih pokušaja da bude ispravan. On konačno odustaje. Pravi kompromis. Mali. Gotovo neprimetan. Ali moralno važan.

Većina analiza “Ozbiljnog čoveka” fokusira se na Jova, veru, problem zla i neizvesnost. Međutim, meni je film ponudio još jedan sloj, pitanje: Koliko dugo čovek može ostati dobar kada dobrota prestane da donosi bilo kakvu korist? To je zapravo pitanje koje film postavlja Lariju iz scene u scenu.

Možeš li nastaviti da živiš čak i kada nikada ne dobiješ odgovor?

Ako svoju sreću zasnivamo na tome da dobijemo odgovore, objašnjenja i konačna razrešenja, osuđeni smo na razočaranje. Postoje pitanja koja nas prate čitav život i na koja nikada nećemo dobiti siguran odgovor. Da li postoji viši smisao? Zašto se dobre stvari događaju lošim ljudima, a loše dobrima? Da li je nepoznati gost iz uvodne scene bio čovek ili demon? Ko je ostavio tajanstvene znakove na zubima? Šta se dogodilo nekoliko trenutaka nakon što se tornado pojavio na horizontu? Braća Koen namerno odbijaju da zatvore te krugove jer film nije priča o odgovorima, već o našem odnosu prema neizvesnosti. Film pokazuje da ni dobrota ne garantuje nagradu, ali ni greška ne garantuje kaznu. Ljudi očajnički žele da svet funkcioniše kao moralna računica. Koenovi kao da kažu: „Nije tako.”

Mnogi ljudi nesvesno nose uverenje:

• Ako budem dobar, biću voljen.
• Ako budem pošten, biću nagrađen.
• Ako budem davao, dobiću nazad.

Danas shvatam da je to gotovo dečji moralni model sveta. Jer život vrlo brzo pokaže da se dobri ljudi razvode, pošteni ljudi gube, nesebični ljudi budu iskorišćeni, ljubav nije garancija uzvraćene ljubavi. I tada nastupa kriza. Ruši se predstava o tome kako svet „treba“ da funkcioniše  i tu se film veoma približava “Knjizi o Jovu”, ali i savremenoj psihologiji razočaranja. Ovo je film o trenutku kada dobar čovek otkrije da univerzum ne nagrađuje dobrotu onako kako je verovao i mora da odluči da li će ostati dobar čak i bez obećanja nagrade. I mislim da je upravo zbog toga kraj tako intrigantan jer se više ne pitamo da li će Lari preživeti već jedno daleko važnije pitanje: Ako dobrota nije garancija smisla, na čemu onda zasnivamo svoj moral?

Jer verujem da dobro znate koliko zaboli kada se jednog dana osvrnemo iza sebe i shvatimo da mnoge stvari koje smo smatrali važnim za druge ljude nisu ostavile gotovo nikakav trag. Kada shvatimo da slatko obećanje dobrote nije ispunjeno ali ne samo to – nije ni dodirnuto ni prepoznato. Malo koji filozof bio je spremniji da napadne upravo tu ideju od Fridriha Ničea. Njegova filozofija nije bila napad na dobrotu koliko na ljudsku potrebu da kroz moral pronađu garanciju. Niče je sumnjao u svaku iluziju koja čoveku obećava sigurnost. Život, govorio je, nije pravedan sistem nagrada i kazni. Ne vraća uvek ono što smo dali. Ne štiti dobre od bola. Ne nagrađuje automatski požrtvovanost.

Druga polovina života zapravo počinje onda kada se raspadnu naše najveće iluzije

Američki jungovski analitičar Džejms Holis piše da druga polovina života zapravo počinje onda kada se raspadnu naše najveće iluzije: da će nas svet tretirati pravedno, da će drugi ljudi videti našu vrednost ako se dovoljno trudimo, da ćemo biti nagrađeni ako budemo dovoljno dobri.

“Ozbiljan čovek” podstiče pitanje: da li prava dobrota počinje tek onda kada izgubimo iluziju da će nam išta garantovati? Kada prestane da bude trgovina, investicija, način da zaslužimo ljubav. Ili poštovanje zajednice, kao u Larijevom slučaju. I kada, uprkos svemu što smo naučili o ljudima, svetu i njegovoj ravnodušnosti prema našim očekivanjima, i dalje odlučimo da ne odustanemo od onoga što smatramo ispravnim. Kao što jedan od rabina poručuje Lariju, pitanje šta Bog želi možda nikada nećemo razumeti, ali biti dobar čovek svakako ne može da škodi. 

Vreme prolazi od trenutka kada sam pogledala film, ali sve jače čujem pitanje: da li svet ima moralni red koji možemo razumeti ili se od čoveka traži da nastavi da živi dostojanstveno čak i kada nikakav odgovor ne dolazi? U stilu braće Koen, nemamo odgovor.  Ostajemo u pitanju. 

“Ozbiljan čovek” je priča i o raspadu naše vere u pravednu uzročnost – u ideju da će nam život vratiti ono što smo u njega uložili. A kada se ta predstava sruši, ostaje isto ono što rabin, likovi i film na različite načine pokušavaju da kažu: možda ne možemo razumeti univerzum, ali možemo odlučiti kako ćemo živeti u njemu. 

Pročitaj i: Fizika štiti prošlost: zašto se Orfej zaista okrenuo?

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels