Kada se susretnemo za zlom, postavlja se suštinsko pitanje današnje zapadne civilizacije: da li da prema zlu budemo milosrdni?

Suočavanje sa zlom i tamnom stranom ljudskog karaktera svakodnevan je posao u psihološkoj praksi, a realistična mudrost bajki iz celog sveta možda najviše doprineti rešavanju ovog problema koji spada u domen osećanja, smatra Marija Lujza fon Franc.

Kada smo prisiljeni da se borimo protiv demonskog zla u nekoj osobi, najviše nas pogađa činjenica da ako je ta osoba izuzetno destruktivna zarad same destruktivnosti, nailazimo na hladnu, neljudsku, demonsku nadljudsku destruktivnost i ostajemo preneraženi. Osećamo nemoć i ledene žmarce niz i uz kičmu jer je toliko je zastrašujuća, toliko šokantna ta destruktivnost poput unutrašnje dijabolične izopačenosti koja omogućava ljudima da hladnokrvno počine ubistvo. I to ne mora da bude fizičko ubistvo, da bismo ocenili i procenili stepen tog zla. Ubiti čoveka tako što mu hladnokrvno, sa predumišljajem, zgnječite srce u ruci i ostavite da izdiše svakim danom, dok se ne ugasi, jednaki je čin ubistva – emotivnog, za koje nažalost, niko ne odgovara. Sigurna sam da su mnoge žrtve emotivnih serijskih zlostavljača poželele više puta da ih neko zaista fizički povredio kako bi mogle da dokažu, opravdaju, pokažu ili se izbore i izleče od takvog susreta. Ovako, ostavljene su poput žrtve saobraćajne nesreće kojoj niko ne prilazi.

U primitivnim plemenima koja i danas postoje i neguju takav stav, pitanje susreta sa zlom je vrlo praktične prirode i nimalo intelektualne: tretira se kao što se tretiraju divlja zver, lavina, zemljotres ili bilo koja druga nepogoda veća od samog čoveka. Ako mogu, oni će nešto preduzeti: napraviće nasip, podići ogradu, gomilati kamenje. Ali ako vide da je sila prevelika – oni će pobeći, povući se na uzvišicu, brdo, ili skloniti tamo gde je moguće biti bezbedan. Tako je i sa zlom. Ne postoji konflikt dužnosti, etički problem ili izazov pojedinca da li da prema njemu da se bude milostiv: radi se o tome da se zlu odoli, kada je to moguće, ili ako to nije moguće – da se od njega pobegne. Jer ono je uvek manifestacija moći prirode koja u sebi ima nečeg božanskog i demonskog, arhetipskog, primitivnog, nečeg dovoljno moćnog i zaraznog da nas – zaposedne. 

Radi se o tome da se zlu odoli, kada je to moguće, ili ako to nije moguće – da se od njega pobegne

Kada nismo naučeni da prepoznamo zlo, onda smo osuđeni na to da mu padnemo šaka. Vukovi neselektivno ubijaju ovce ako se ne uspostavi kontakt očima, dok na primer, jelen ili karibu pogledaju vuka direktno u oči i zalede se. U trenutku se donosi odluka između predatora i plena a Beri Lopez je ovu pojavu nazvao „razgovorom o smrti”. Životinja pristaje ili ne pristaje da bude plen.

Ne pristajem

Ja sama, često nisam bila pažljiva, često sam se osećala previše bezbedno. Bila sam uspavana, instinkti su mi nekada potpisnuti racionalzacijom ili željom da vidim dobro. U toj emotivnoj rastočenosti, samo postajemo sve lakši plen i sve mekši da skliznemo u utrobu gladnog vuka koji je promenio izgled, pa i glas da poverujemo kako je to neko sa kim smo sigurni. Odgovorila sam potvrdno. Da li time moja ranjenost postaje i moja krivica? 

Bajke nam mnogo više i realnije pomažu da shvatimo ovaj koncept i pronađemo recept za životne situacije koje sebi dozvolimo, bilo da smo ovca, jelen, karibu ili žena. Postoje skoro upozorenja na to kada se Zlo približava, kada ćete se sresti i kako da iz toga izvučete živu glavu. Bajke nam daju mnogo više prirodne mudrosti pomoću koje možemo da odredimo individualni stav:

1. Zlo privlači usamljenost, izolovanost, boravak u nepoznatoj sredini, psihička usamljenost
2. Zlo teži da izazove lančanu reakciju bilo da je reč o samoubistvu, osveti ili odmazdi. Pa i emocijama tuge i nemoći.
3. Gde god postoji živ, vatren psihički život, gde ima radosti, gde postoji duhovni entuzijazam, postojaće demonska želja da se razori taj plamen. 
4. Ne pokušavaj da pronikneš u tajnu pokvarenosti, sem kada za to postoji ozbiljan razlog.
5. Zlo ne može da predvidi kreativnu, instinktivnu spontanost jer kao takva stalno u pokretu, impulsivna, a i samom tim superiorna u odnosu na svako znanje.
6. Nekad se sa zlom ne treba boriti, drugi put borba postaje neizbežna.
7. Ne gledaj u oči zla. Uđi u jezgro psihe.

Kako nas bajke uče, kada se tako susretnemo sa Zlom, najbolje ćemo postupiti ako toj osobi damo samo ono što ona jeste, ono što čini, odnosno, ako joj ne damo ništa od našeg svetla, od naše radosti, od životne hrane, ako joj dozvolimo da se iscrpi od gladi i da se, kako bi narod rekao, đavo vrati odakle je i došao a ne da nastavi da dolazi po svoje. Bajke kažu da čovek treba da se drži podalje od mraka i da se odvoji od njega, da uzmakne. 

Božansko jezgro psihe

Još jedan princip koji možemo da naučimo iz bajki je da se zlo može nadigrati. I to tako što – postanemo nevidljivi za njega. To je i Buda uradio: prema indijskoj legendi, vladar demona Mara je pokrenuo napad svih sila zla i mobilisao milione đavola da unište Budu. Buda nije dozvolio da ga razapnu na krst kao što je to učinio Hrist, niti se borio protiv zla poput heroja iz mitova. On je – nestao. Povlačenjem u prazninu sopstva u sebi, Buda je ostavio prazan presto da pred njim demoni vitlaju mačevima i time uspostavio introvertnu kolektivnu potku izbegavanja borbe sa zlom koja se proširila i razvila na Istoku – on nije tu i demoni ga ne mogu naći. Ali gde je Buda? 

Njegov nestanak je zapravo povratak najskrovitijoj autentičnosti dubina sopstvene psihe s njenom nenadmašnom vidovitošću i prirodnom mudrošću. Buda je otišao u božansko jezgro psihe i taj postupak govori da se problema možemo osloboditi ako se držimo uz sopstveno unutrašnje središte, sa one strane suprotnosti, borbi i dualizma između dobra i zla. Da onog momenta kada pogledamo Zlo, dolazi do projekcije, što znači da nešto iz sebe izbacujemo napolje na spoljašnji objekat. Psihološki gledano: ne možemo pogledati zlo a da se kao odgovor na njega nešto u nama ne pokrene jer zlo je arhetip, a svaki arhetip ima zarazno dejstvo na ljudsko biće.

Dotaći svoje božansko jezgro psihe i ostaviti demone da vitlaju mačevima u prazno

Božansko jezgro ljudske psihe sastoji se od onoga što je izvan dobra i zla i predstavlja apsolutni činilac koji nas može izvesti iz situacije koja nas je uvela u problem. Individuacija, integracija i isceljenje delova duše, ulazak u duboke vode psihe i napuštanje igre u kojoj smo već izgubili ako smo i samo ušli u taj ring, put su ka prevazilaženju susreta sa Zlom. Dotaći svoje božansko jezgro psihe i ostaviti demone da vitlaju mačevima u prazno.

Razumeti grabljivca

Sva stvorenja u prirodi moraju da nauče da postoje grabljivci. Razumeti grabljivca znači postati zrela životinja koja nije ranljiva zbog naivnosti, neiskustva ili gluposti. Dodaću ja, ili ljubavi. Kada žene izađu iz naivnosti, one za sobom izvlače nešto neistraženo, neočekivano. Najlepši komplimenat koji sam jednom dobila od jedne direktorke dok me kritikovala bio je: „Ti si nekako… Divlja!“ Ali divlja žena nanjuši grabljivca. Može da odreaguje. Može da pobedi. 

Danas, znam, videti sam ponor zla i uspeti da se odvrati pogled od toga, zapravo je čin najvišeg junaštva. Hodati ivicom ambisa gde samo jedan korak može da bude pogrešana i fatalan, i izbrati drugi put, jeste, jedan od najdelotvornijih načina da se Zlo nadigra. Nestati u dubini svoje jezgrovite individuaciju u kojoj smo celoviti, integrisani, probuđeni i ostaviti Zlo bez hrane – nije kukavički, već mudar čin iskonskog znanja uspavanog u našim ćelijama. 

Pročitaj i: Magični set za čišćenje energije

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Marko Stojanović