Da li su drevni narodi imali natprirodne sposobnosti ili smo mi izgubili prirodne?

Poslednjih godinu dana donelo je neka od najuzbudljivijih svemirskih otkrića u poslednjoj deceniji. Svemirski teleskop Džejms Veb otkrio je crne rupe koje su postojale svega nekoliko stotina miliona godina nakon Velikog praska, a najnovije istraživanje objavljeno krajem maja 2026. godine ukazuje na mogućnost da su neke od njih nastale čak pre galaksija u kojima se danas nalaze. Ovo otkriće dovodi u pitanje dosadašnje teorije o nastanku univerzuma i sugeriše da možda još uvek ne razumemo kako su se formirale prve kosmičke strukture.

Istovremeno, broj potvrđenih planeta izvan Sunčevog sistema premašio je 6.000, dok veštačka inteligencija pomaže astronomima da u postojećim bazama podataka identifikuju hiljade novih kandidata koji čekaju potvrdu.

Još uvek ne razumemo ni kosmos ni ljudsku svest onoliko koliko mislimo da razumemo

Što dalje gledamo u svemir, sve manje izgleda kao da se približavamo konačnim odgovorima. Naprotiv, svako novo otkriće otvara nova pitanja. Kako su nastale prve galaksije? Šta je tamna materija koja čini najveći deo kosmosa? Da li smo sami u univerzumu? I možda najzanimljivije od svega – zašto se čini da je stvarnost mnogo složenija, povezanija i misterioznija nego što smo verovali pre samo nekoliko godina?

Dok teleskopi zaviruju milijardama godina u prošlost univerzuma, pitanja o povezanosti među ljudima, sinhronicitetima, intuiciji, neverbalnoj komunikaciji i neobičnim podudarnostima ostaju jednako intrigantna kao i najudaljenije galaksije koje danas posmatramo. Još uvek ne razumemo ni kosmos ni ljudsku svest onoliko koliko mislimo da razumemo.

Istoriju zamišljamo kao pravu liniju

Naučeni smo da razmišljamo da se čovečanstvo kreće od „primitivnog“ ka „naprednom“, od prošlosti ka budućnosti. Ali stvarnost je mnogo složenija.

Dok neko u Silicijumskoj dolini razvija novu generaciju veštačke inteligencije, negde drugde starac prenosi unuku priču staru hiljadama godina. Dok neko projektuje kolonije na Marsu, negde drugde zajednica još uvek prati ritam Meseca i godišnjih doba.

Prema procenama organizacije Survival International, danas na Zemlji i dalje postoji više od stotinu izolovanih ili gotovo izolovanih zajednica koje imaju veoma ograničen ili nikakav kontakt sa savremenim društvom. Većina njih nalazi se u Amazoniji, na ostrvima Indijskog okeana i u teško dostupnim delovima Pacifika. Njihovo postojanje predstavlja svojevrstan paradoks savremenog sveta. Dok sateliti mogu da fotografišu gotovo svaki kutak planete, još uvek postoje ljudi čije jezike ne poznajemo, čije priče nikada nismo čuli i čija imena možda nikada nećemo saznati.

Čovek može izgubiti kontakt sa sopstvenom suštinom, intuicijom, povezanošću sa prirodom i kolektivnim znanjem, čak i kada tehnološki napreduje

Prema dr Ernstu Muldaševu ljudska vrsta ne napreduje linearno. On smatra da se tokom velikih katastrofa i civilizacijskih slomova deo čovečanstva duhovno i intelektualno razvija, dok drugi deo gubi određene sposobnosti i vraća se primitivnijim oblicima života. U njegovim knjigama pojavljuje se ideja da su kroz istoriju postojali ciklusi uspona i pada civilizacija, pri čemu se određene grupe ljudi udaljavaju od viših oblika svesti i postaju ono što on naziva „podivljalim“ granama čovečanstva. A pod „podivljavanjem“ ne misli samo na tehnološko zaostajanje. Naprotiv. U nekim delovima njegovih knjiga provlači se ideja da čovek može izgubiti kontakt sa sopstvenom suštinom, intuicijom, povezanošću sa prirodom i kolektivnim znanjem, čak i kada tehnološki napreduje. U tom smislu njegova teorija nije toliko priča o biologiji koliko o svesti i civilizacijskom pravcu kojim se krećemo.

Narod koji ne zna da postojimo

Najpoznatiji među izolovanim narodima verovatno su Sentinelci sa Severnog Sentinel ostrva. Oni ne koriste internet, ne gledaju televiziju, ne učestvuju u svetskoj ekonomiji. Ne znaju za političke sukobe, društvene mreže, berze, inflaciju niti veštačku inteligenciju. Verovatno čak ni ne znaju da postoji više od osam milijardi ljudi na planeti. Za njih je svet veličine njihovog ostrva. I možda je upravo zato njihova kultura opstala hiljadama godina.

Kada su istraživači, misionari ili avanturisti pokušavali da uspostave kontakt, gotovo uvek su nailazili na odbijanje. Indijska vlada danas aktivno štiti njihovu izolaciju i zabranjuje prilazak ostrvu. Razlog nije samo poštovanje njihove volje već i činjenica da bi običan grip mogao da izazove katastrofu među ljudima koji nikada nisu bili izloženi većini savremenih bolesti.

Veruje se da njihovi preci na tom području žive desetinama hiljada godina. O njima znamo vrlo malo upravo zato što odbijaju kontakt sa spoljnim svetom.

UNESCO podseća da autohtoni narodi širom sveta čuvaju jedinstvene jezike, sisteme znanja i načine razumevanja prirode koji su nastajali tokom vekova. Mnoge savremene studije danas pokazuju da tradicionalna znanja domorodačkih zajednica igraju važnu ulogu u očuvanju biodiverziteta, održivom upravljanju prirodom i razumevanju klimatskih promena.

U mnogim domorodačkim zajednicama jezik nije odvojen od prirode, teritorije, sećanja i identiteta

UNESCO upozorava i da nestankom autohtonih jezika ne nestaju samo reči, već i čitavi sistemi razumevanja sveta. U mnogim domorodačkim zajednicama jezik nije odvojen od prirode, teritorije, sećanja i identiteta. Kroz njega se prenose znanja o biljkama, životinjama, kretanju zvezda, odnosima među ljudima i načinu života koji se oblikovao vekovima.

Narod koji je zbunio lingviste

Jedan od najpoznatijih primera je narod Piraha u Amazoniji, koji je proučavao lingvista Daniel Everett. Njihov jezik postao je poznat jer je doveo u pitanje neka od osnovnih uverenja moderne lingvistike. Everett je godinama živeo među Pirahama i opisivao kako njihov način govora odražava specifičan pogled na stvarnost – snažno usmeren na neposredno iskustvo, ono što je viđeno, doživljeno ili lično potvrđeno.

Nije fascinantno samo to kako govore, već šta smatraju važnim da bude izgovoreno. Savremeni čovek često živi u projekcijama budućnosti, dok mnogi tradicionalni narodi mnogo više žive u iskustvu sadašnjeg trenutka.

Pesme koje su bile mape

Kod australijskih Aboridžina postoje čuvene „songlines“ – pevačke putanje koje su istovremeno mitologija, geografija, istorija i navigacija. Na prvi pogled deluju kao legende, dok u stvarnosti, one funkcionišu kao žive mape. Kroz pesmu se pamte putevi, izvori vode, kretanje životinja, položaji zvezda i važne tačke u prostoru. Znanje se prenosi generacijama bez pisma, kroz ritam, priču, pokret i sećanje.

Savremena istraživanja pokazala su da su generacijama beležili promene u sjaju zvezda, koristili treperenje zvezda za predviđanje vremenskih promena i razvijali složene astronomske sisteme znanja koji su se prenosili usmeno kroz priče i pesme. Dok je moderni čovek gledao u sat, oni su gledali u nebo. Dok smo mi razvijali baze podataka, oni su razvijali memoriju.

Jedan od najupečatljivijih motiva knjige „Poruka prošlosti“ autorke Marlo Morgan jeste ideja da oni međusobno komuniciraju telepatski, bez izgovorenih reči, kroz duboku povezanost svesti i potpunu iskrenost. Prema njenom opisu, govor čak nije bio primarni način komunikacije, već nešto što se koristi tek kada je neophodno.

Kod australijskih Aboridžina postoje čuvene „songlines“ – pevačke putanje koje su istovremeno mitologija, geografija, istorija i navigacija

Brojni istraživači beležili su priče o aboridžinskim vodičima koji su često predviđali dolazak ljudi mnogo pre nego što bi se pojavili. Dok su pojedini autori takve sposobnosti opisivali kao telepatiju, savremeni antropolozi ukazuju da je verovatnije reč o izuzetno razvijenoj pažnji, dubokom poznavanju okoline i sposobnosti opažanja signala koje moderni čovek uglavnom više ne primećuje.

Svakodnevna stvarnost nije univerzalna

Fenomenologija i sociologija koriste pojam Lebenswelt ili „životni svet“ da opišu činjenicu da svaka osoba živi u stvarnosti koju uzima zdravo za gotovo. Ono što je za jednog čoveka očigledno, za drugog može biti potpuno strano. Naša iskustva, porodica, kultura, religija, obrazovanje i jezik oblikuju ono što doživljavamo kao „realno“.

Ne postoji jedna objektivna stvarnost koju svi doživljavamo na isti način. Svako biće živi u svojoj verziji sveta.

Nemački biolog Jakob fon Ikskil još početkom 20. veka razvio je koncept Umwelt – ideju da svako živo biće živi u sopstvenoj iskustvenoj realnosti. Krpelj opaža svet kroz toplotu i miris sisara. Pčela vidi ultraljubičasti spektar koji je ljudskom oku nevidljiv. Slepi miš navigira eholokacijom. Čovek svet doživljava kroz sopstvena čula, kulturu, jezik i iskustvo. Drugim rečima, ne postoji jedna objektivna stvarnost koju svi doživljavamo na isti način. Svako biće živi u svojoj verziji sveta.

Tako i mnoga domorodačka društva svet posmatraju kao mrežu odnosa između ljudi, životinja, biljaka, predaka i prirode. U mnogim takvim pogledima na svet vreme nije linearno već ciklično, a čovek nije odvojen od prirode već njen deo. Nasuprot tome, moderna zapadna kultura uglavnom posmatra svet kroz prizmu individualizma, linearnog vremena, napretka i kontrole nad prirodom. Na istoj planeti postoje različite realnosti koje ljudi svakodnevno nastanjuju.

Da li je civilizacija isto što i evolucija?

Danas imamo veštačku inteligenciju, svemirske teleskope i kvantne računare, ali istovremeno beležimo rast usamljenosti, anksioznosti, gubitka zajednice i sve slabiji kontakt sa prirodom. Pitanje koje se nameće meni mnogo više od onog koliko će mašine postati slične ljudima, je koliko će ljudi ostati povezani sa onim što ih je nekada činilo ljudima.

Pročitaj i: Zašto se Zapad plaši boja

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels