„Neki čovek tuče ženu na ulici, ne znamo šta da radimo“, rekla je uzrujano moja ćerka preko telefona, tinejdžerka koja ulazi u svet odraslih ovog leta. Izašla je sa društvom i nemila scena je zatekla njih tri i jednog druga, bez ijednog odraslog u okruženju. Pozvala nas je, želeći da pomogne ali ujedno i uplašena – pred dilemom koja formira ličnost, a i budućnost

Nasilje nad ženama je mnogo više od pojedinačnih incidenata – ono je kolektivna rana, kulturni obrazac i duhovna trauma. Ali i moguće mesto isceljenja, otpora i povezivanja.

Žena je (uvek) tuđa

Nasilje nad ženama je uklesano u temelje mnogih društava – od rimskog „patria potestas“, gde je otac imao pravo da ubije svoju ćerku, do srednjovekovnih „lova na veštice“, gde su hiljade žena spaljene samo zato što su bile mudre, slobodne, nepokorne. 

Od rođenja, vekovima, žena je uvek bila tuđa. Prvo očeva. Onda muževljeva. Onda države, religije, tržišta. Njeno telo, njena reč, njena seksualnost, njena sloboda – sve to bilo je predmet kontrole, nadzora i često nasilja. I to nije preterivanje. To je istorija.

Od „veštica“ do „histeričarki“

U srednjem veku, žene koje su posedovale znanje o biljkama, porođaju, energiji ili samo bile udovice – završavale su na lomači. Više od 80 odsto žrtava inkvizicije bile su žene i to ne zato što su bile zle, već jer su bile slobodne i van muške kontrole.

U 19. veku, žene koje bi pokazivale emocije, pobunu, želju – bile su proglašavane histeričnim i često zatvarane u duševne bolnice. Medicina je postala novo oružje za disciplinovanje ženskog tela.

U 20. veku, uz porast građanskih prava, žene dobijaju pravo glasa, ali ne i pravo na bezbedan prostor. I dalje su zatvarane u domove, u tišinu, u osećaj da nešto nije u redu s njima ako trpe.

Između 1923. i 1961. godine, na danskom ostrvu Sprogø postojala je institucija za žene koje su tadašnje vlasti smatrale „moralno nepodesnim“. Oko 500 žena bilo je internirano na ovom izolovanom mestu, često bez jasne dijagnoze ili sudske presude, već na osnovu procene da su „lako dostupne“, „seksualno nezasite“ ili „neposlušne“. Na Sprogøu, mnoge žene su bile podvrgnute prisilnoj sterilizaciji, posebno nakon donošenja Zakona o sterilizaciji 1934. godine. Danas, priča o ženama sa Sprogøa prepoznata je kao mračno poglavlje danskog društva. Knjiga „Letfærdig og Løsagtig“ autorke Birgit Kirkebæk osvetljava sudbine ovih žena i kritikuje tadašnje eugeničke prakse . Muzeji i izložbe širom Danske sada dokumentuju i prikazuju ovu istoriju, podsećajući na važnost ljudskih prava i opasnosti od stigmatizacije i institucionalne kontrole.

Ostrvo Sprogø danas stoji kao podsetnik na to kako društvo može da marginalizuje i kontroliše one koji se ne uklapaju u tadašnje norme, i važnost borbe za prava i dostojanstvo svih pojedinaca.

Nasilje nad ženama nije anomalija – to je kultura u kojoj smo svi odgajani. I kao takvo, traži ne samo zakonsku reakciju, već dubinsku društvenu i duhovnu transformaciju.

Iza statistike nalaze se duše

Prema podacima UN Women (2021), svaka treća žena na svetu doživi fizičko ili seksualno nasilje tokom života – najčešće od strane partnera. U Evropskoj uniji, 33% žena starijih od 15 godina iskusilo je fizičko ili seksualno nasilje (FRA, 2014). U Crnoj Gori, prema istraživanju UNDP (2019), 42% žena je doživelo neki oblik nasilja u toku života. I to je statistika na osnovu onoga što je izgovoreno. Bolna istina leži u tišini i strahu iza zatvorenih vrata mnogih domova.

Nasilje nad ženama nije anomalija – to je kultura u kojoj smo svi odgajani

Iza ovih brojki stoje tela koje drhte, pogled koji izbegavaju, tišina koja para prostor između rečenica. To su majke, sestre, prijateljice, komšinice. To smo sve mi.

Danas se ne spaljuju veštice. Danas se ženama govori da su same krive. Da su preosetljive. Da preteruju. Svakodnevno doživljavaju nasilje u svojim domovima, na ulicama, na radnim mestima, u porođajnim salama, pred očima čitavog sveta – koji idalje ćuti.

Ali nešto se menja

Devojčice prekidaju taj niz trpljenja i tišine.

Devojčice danas snimaju nasilnike. Devojke organizuju proteste. Žene dele svoje priče na društvenim mrežama, pišu knjige, tuže moćnike, podižu ruku ne da se zaštite – nego da uzvrate.

Jer nasilje nije samo udarac. Nasilje je kad ti neko kontroliše novčanik. Kad te izoluje od prijatelja. Kad te ućutkuje, omalovažava, kad ti kaže da ne znaš, da si glupa, da previše tražiš. Nasilje je kad ne veruju tvojoj reči. Kad ti ne veruje ni sud. Kad te lekar ne vidi. Kad se tvoja bol zanemarije i obesmišljava.

Mlađe generacije više ne pristaju na tišinu – menjaju način na koji govorimo o nasilju, a da njihov glas donosi promene potvrđuju i istraživanja i društvene reakcije.

#MeToo nije bio samo američki fenomen. Zahvaljujući društvenim mrežama, žene iz celog sveta – uključujući Balkan – progovorile su o nasilju, uznemiravanju i nepravdi.

U Srbiji, slučaj silovanja koji je prijavila glumica Milena Radulović 2021. pokrenuo je lokalni #NisiSama talas. Bio je to trenutak u kojem su stotine žena javno podelile svoja iskustva. Taj pokret je naterao institucije da reaguju.

U Crnoj Gori, protesti poput „Ni jedna više“ nakon femicida šokirali su javnost i stvorili pritisak da se promeni Zakon o zaštiti od nasilja u porodici.

Istraživanja potvrđuju da aktivizam mladih žena donosi konkretne pomake:

• UN Women (2022) izveštava da su kampanje koje su vodile mlade aktivistkinje (online i offline) uticale na promenu zakonodavstva u više od 50 zemalja – uključujući strože kazne za seksualne prestupnike i bolje mehanizme zaštite žrtava.
• Harvard Kennedy School (2021) je sproveo analizu društvenih pokreta koje predvode žene mlađe od 35 godina. Rezultat: takvi pokreti imaju veću stopu uticaja na donošenje zakona u poređenju sa starijim, institucionalizovanim pristupima.
• Istraživanje Pew Research Center (2020) pokazuje da 71% mladih između 18 i 29 godina smatra da su online kampanje ključne za društvenu promenu, dok ih čak 64% lično učestvuje u nekoj formi digitalnog aktivizma.

Kad sistem ćuti, nasilje govori

Žena koja doživljava nasilje često je zarobljena u mreži ekonomskih, kulturnih i pravnih prepreka. Institucije (policija, centri za socijalni rad, sudovi) često pokazuju nedostatak razumevanja, sporost ili otvorenu sumnju prema ženama koje prijavljuju nasilje. Ta posebna vrsta „institucionalnog nasilja“ dodatno traumatizuje i obeshrabruje žrtve. Sistem ne prepoznaje nasilje kao strukturni problem, već kao incident koji je možda „preteran“ ili „izazvan“.

Zato ženska solidarnost mlađih generacija predstavlja lek za ovu sociološku, psihološku i duhovnu ranu čovečanstva. Mlađe generacije koriste tehnologiju kao alat emancipacije – društvene mreže, blogove, podkaste, video sadržaj. Odbijaju sram i tišinu – govore direktno, imenuju nasilnike, razbijaju stigmu. Više ne veruju sistemu – već veruju jedna drugoj. Solidarno povezuju lično i političko. Iskustvo silovanja, ugnjetavanja, maltretiranja – više nije „privatna trauma“, već deo političke borbe. Vreme je da sram promeni stranu, kako je poručila i Žizel Peliko u potrenom slučaju nasilja koje je preživela.

Ta posebna vrsta „institucionalnog nasilja“ dodatno traumatizuje i obeshrabruje žrtve

Nasilje kao prekid svetosti

Na dubljem nivou, nasilje nad ženama je duhovni zločin. To je trenutak u kome se svetost života, tela i poverenja uništava. Žena je kroz istoriju u mnogim kulturama bila čuvarka svetog – zemlje, plodnosti, rođenja, tajni. Nasilje nad ženom nije samo nasilje nad osobom, već i nasilje nad principom života. Kad se žena uplaši sebe, kad poveruje da nije vredna ljubavi, kad joj se oduzme glas – gasne svetlo sveta. Ali svetlo se ne gasi zauvek. Jer u najdubljoj tami, žene se sećaju: ko su bile, ko mogu biti, i da nisu same.

Solidarnost utire put

Muškarac tuče ženu na ulici. Tri devojčice i dečak žele da pomognu ali ne znaju kako. Oni već znaju, žive u takvoj zemlji, da se ne mogu osloniti na institucije. Oni shvataju da su nejaki da bilo šta sami urade. Ali se ne okreću. Ne ostavljaju je samu. Ostaju u blizini i zovu roditelje.

Mi krećemo iz istih stopa, ni sami ne znajući šta ćemo zaista uraditi kada stignemo. Usput se dogovaramo – da zovemo policiju, bolnicu, kako da pristupimo. Međutim, pred nama muškarac i žena ulaze u prevoz i odlaze. Jedino što uspevam da vidim je njena pognuta glava na sedišu, i njegov nabusit stav.

Nismo uspeli da pomognemo njoj. Ali se nadam i želim da će ovaj tekst pomoći drugima. Jer:

• Kada žena progovori, a druga kaže: „I meni se to desilo“. Tako počinje isceljenje.
• Kada grupa žena stane ispred institucije i kaže: „Verujemo joj“ – sistem mora da se pomeri.
• Kada žene počnu da veruju svojoj intuiciji, telu, glasu – kultura se menja.
• Kada se žene okupljaju u krugovima, u pokretima, u tišini i u buci – nasilje počinje da gubi moć.

Zato #NisiSama nije fraza – to je zakletva.

Pročitaj i: Povratne petlje: kako zaglavljenost stvara dalju zaglavljenost

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels