Sonja Dakić  svoj život i posao gradi na veri u smisao, ljudima koji je okružuju i hrabrosti da ide putem samospoznaje, bez obzira na prepreke. Od devojčice koja je sanjala da bude bibliotekarka, do govornice na TEDx bini u Beču, Sonjin put je obeležen ciklusima uspeha, unutrašnjom snagom i spremnošću da uvek iznova traži širu perspektivu. Njena priča svedoči o tome koliko su poverenje u život, podržavajuće okruženje i vera u sopstvenu svrhu važni za lični i poslovni rast

U razgovoru u njenom podkastu „Živi Radi Voli“ imala sam priliku da osetim koliko njena nežnost i istrajnost inspirišu, koliko ume da stane i pruži drugima širu perspektivu baš onda kada im je potrebna. Sonja danas kao preduzetnica, mentorka i liderka otvara vrata drugima, verujući da se prava promena dešava kada spojimo upornost i inovaciju, profit i svrhu, tradiciju i viziju budućnosti.

Godine 2011. pokrenula je preduzeće Daj Daj d.o.o. koje se bavilo proizvodnjom platnenih pelena za bebe („Daj Daj pelene“), što predstavlja inovativan proizvod na domaćem tržištu, posebno zato što je upotrebljen bambus kao materijal i postižen eko-standard. Dobitnica je nagrada za inovaciju, između ostalog „Cvet uspeha za ženu zmaja“ od Udruženja poslovnih žena Srbije. Aktivna je u oblasti društveno odgovornog preduzetništva, sarađuje sa organizacijama kao što su Smart kolektiv, GIZ, UNDP, i drži obuke na teme preduzetništva, inovacija i društvenog uticaja. Svojom karijerom pokazuje kako se inicijativa, inovacija i lična posvećenost mogu spojiti da ostvare značajan uticaj u zajednici.

Tokom svog puta prošla si kroz uspone i padove – šta misliš da razlikuje one koji ostanu u igri od onih koji odustanu?

Na putu ličnog razvoja meni je puno pomogao koncept puta heroja koji je razvio Džozef Kembl. Kroz njega shvatila sam da se naš život prirodno sastoji od ciklusa uspeha i neuspeha, radosti i tuge, osećaja smisla i preispitivanja. Po meni ono što izdvaja one koji istraju na putu samospoznaje i ostvarenja jeste umeće posmatranja šire slike i vera u život. Mi se zaglavimo kada ne vidimo druge mogućnosti već pomislimo da je put kojim smo krenuli jedini moguć, ponekad su nam drugi ljudi potrebni da nam kroz svoja iskustva i istinu donesu tu širu perspektivu i zbog toga je bitno koga imamo u svom okruženju.

Šta znači biti preduzetnik u kriznim vremenima – koje navike i mindset su tada najvažniji?

Krize su prirodan deo svakog ciklusa, kao što je zima deo godine. Krize služe da nas testiraju, da provere koliko nam je zaista stalo, koliko verujemo. U kriznim vremenima važno je naše unutrašnje uporište, naša vera u ono što radimo, spremnost da se prilagodimo novim okolnostima što se možda najbolje videlo tokom pandemije. U biznisu često ne pobeđuje najbolja ideja, već spremnost onoga ko iza nje stoji da uradi ono što je potrebno. To ponekad znači da odustanemo od stavova i principa koji nam ne služe i zaista čujemo šta nam druga strana – naši klijenti govore. Na tom principu se bazira cela design thinking metodologija, koja stavlja klijenta u centar fokusa i odatle prema njegovim potrebama gradi usluge i proizvode.

Kako si gradila tu unutrašnju sigurnost da je „moguće za tebe“ i čuvala svoju veru?

U svojim tridesetim sam prvi put spoznala koliko ja zapravo imam poverenja u život i shvatila sam da je to nešto sa čim sam odrasla, što sam ponela iz kuće, pre svega od moje majke. Ona je neko ko je uvek bio okrenut traženju rešenja, ona nosi tu neverovatnu radoznalost za život i oduvek je bila veliki borac za pravdu. Kada je naše primarno okruženje sigurno mi iskoračujemo u svet hrabriji, spremni da se suočimo sa izazovima i borimo za ono što nam je važno. Ja sam imala tu sreću da u svom okruženju, privatnom i poslovnom, imam ljude koji su u meni videli potencijal koji ja nisam i umeli su da me usmere i pruže mi priliku da ga pronađem i razvijem. Uz njihovu veru i podršku ja sam proširivala granice svog mogućeg i to nastavljam da radim. Volim da kažem da je život imao bolji plan od mene, i na tome sam izuzetno zahvalna.

Kako balansiraš doslednost u poslu sa fleksibilnošću koju traže inovacije i život?

Pitanje balansa mi ponekad liči na mit koji ne možemo dostići. Za mene je balans da umem da procenim gde sam trenutno potrebnija. Dok su deca bila mala svoje vreme sam uložila da budemo što više zajedno posmatrajući to kao dugoročnu investiciju kojoj danas svedočim dok ih gledam kako izrastaju u samostalne mlade ljude. Svesna sam da se zbog toga moj posao sporije razvijao i sa tim sam bila u miru, jer je i meni trebalo vreme da usvojim sve te nove identitete.

Kada verujemo u ono šta radimo upornost dolazi prirodno, kao potvrda naše vere

Danas često radim sa mamama koje imaju malu decu i rastrzane su između porodice i želje da se ostvare kroz pokretanje svog biznisa, stavljajući pred sebe prevelika očekivanja koja ih često vode u frustraciju. Postoje stvari u našem životu koje ne možemo nadoknaditi i one za koje nije toliko važno da li ćemo ih uraditi sada ili za sve godine. Naša mudrost i osećaj postignuća zavise od toga koliko dobro umemo da ih prepoznamo i razlikujemo.

Kako treniraš svoju upornost kada se čini da ništa ne ide kako treba?

U životu je važno da znamo šta treba da treniramo i oko čega je dobro da budemo uporni. Nekada nas naša upornost na pogrešnim poljima i aktivnostima mnogo košta. Kada stvari ne idu kako treba ili kako sam ja očekivala trudim se da sagledam šta mogu drugačije da uradim. Na primeru društvenih mreža, ako ne želim da podlegnem trendovima zbog veće gledanosti, trudim se da pronađem model koji će meni biti prihvatljiv, interesantan, usklađen sa porukom koju želim da prenesem. Kada verujemo u ono šta radimo upornost dolazi prirodno, kao potvrda naše vere.

Kako prepoznaješ da je neka ideja dovoljno „tvoja“ da joj se posvetiš?   

Ja imam puno ideja i svesna sam da neke nikada neću realizovati jer prosto nema dovoljno vremena, još uvek učim da budem u miru sa tim. Ideja je sama po sebi pasivna, pojavi se kao iskra u našoj duši i umu, izaziva nas da vidi šta smo spremni da uradimo. Ideje zahtevaju našu energiju, vreme, planiranje i hiljadu malih koraka koje treba da uradimo i time dokažemo svoju spremnost. Postoje ideje koje žive u meni godinama, po osećaju koji mi pružaju prepoznajem ih kao one vredne pažnje. Svaka ideja od koje imamo osećaj da će naša duša da se proširi, koja će nas izazvati da budemo hrabriji – ta je prava. Na mojim karticama imam tu rečenicu „Pronađi ideju zbog koje ćeš biti hrabrija“. Kada je ideja prava mi to osećamo celim bićem, čak i kada ne vidimo jasan put, spremni smo da se upustimo u tu avanturu svesni da će nas to iskustvo promeniti bez obzira kakav rezultat postignemo.

Da li postoji razlika u načinu na koji muškarci i žene pristupaju preduzetništvu, iz tvog iskustva? 

Danas se dosta priča o ženskom i muškom principu u biznisu. Biznis sam po sebi ima univerzalne principe, bez obzira ko ga vodi. Razlika koju ja vidim kreće od motivacije, a onda i realizacije i veličine biznisa koje gradimo. Muškarci češće pokreću velike biznise gde je osnovni cilj profit i zarada, zbog toga često ulaze u posao sa nekretninama, trgovinom, ugostiteljstvom, jer se tu okreće veliki novac. Žene sa druge strane često pokreću biznis iz želje da reše neki problem, zbog toga imamo toliko mama koje upravo kroz svoje iskustvo majčinstva dođu do nekih inovativnih ideja. Muškarci su mnogo prodorniji i sigurniji u sebe, brže donose odluke što uvek dovodi brže do rezultata, lakše sklapaju saradnje i nude svoje usluge. Žene više sumnjaju i preispituju svoje sposobnosti zbog čega im treba više podrške, podržavajuće okruženje i rad na ličnom polju. Ipak, ne možemo sve generalizovati i ja mislim da je dobar biznis idelan spoj muške strukture i ženske intuicije, profita i doprinosa.

Zašto ti je važno da se baviš biznisom „sa svrhom“ i kako vidiš budućnost društvenog preduzetništva kod nas? 

Žene mnogo češće pokreću biznise u kojima pored profita jedna od vodilja jeste smisao ili svrha koji su u skladu sa njihovim vrednostima. Vreme u kome živimo i sve informacije koje su nam dostupne usmeravaju nas u tome da kroz ono što radimo ostvarimo svoju svrhu, doprinesemo svojim znanjem da ovaj svet bude bolji. Moj prvi biznis Daj Daj d.o.o. je podignut na ličnoj ideji i motivaciji da kao porodica ostavimo manje otpada iza sebe. Biznis zahteva puno rada, truda i posvećenosti i ako iza toga ne stoji nešto što je nama važnije od novca mi nećemo izdržati.

Društveno preduzetništvo je po meni jedini pravi put za one koji žele da se upuste u preduzetništvo i da se na taj način samoostvare. Kroz preduzetništvo mi svoja znanja, iskustva i resurse ulažemo da kreiramo nešto veće od nas, nešto što pomaže drugima, čini njihov život lakšim, boljim – a nama daje priliku da razvijemo svoj potencijal i podelimo ga sa svetom. Društveno preduzetništvo nam daje priliku da stvorimo promenu koju želimo i da sebe uložimo u nešto što će imati mnogo veći uticaj kroz vreme i živote drugih ljudi koje će dotaći.

Kako uveriti ljude da inovacija nije samo tehnologija, već i promena mindseta? 

Inovacija znači da uvodimo nešto novo i poslednjih godina je najčešće vezujemo za tehnologiju jer svedočimo njenom brzom razvoju i sve većoj primeni u svakodnevnom životu. Kada spustimo pojam inovacije na naš život, naše navike i rutine onda shvatamo koliko je to polje rada i da to ne mora da se oslanja samo na tehnologiju. Jedan od načina kako danas možemo živeti bolje kroz inovaciju jeste da se ne oslanjamo na računare i pametne telefone u potrazi za odgovorima i rešenjima. Kada smo u stanju da poznate stvari sagledamo na novi i drugačiji način, to je takođe inovacija. To nam daje priliku da uradimo nešto drugačije, možda čak i nešto što je do tada za nas bilo nemoguće. Inovacija zahteva hrabrost, a koje je lepše polje da budemo hrabri od našeg života.

Od povučene devojčice koja je želela da bude bibliotekarka, postala si žena koja govori na TEDx-u pred hiljadu ljudi. Šta je unutrašnji proces koji te je vodio u tom prelazu? Kako te iskustvo TEDx govora u Beču oblikovalo kao osobu i kao liderku? 

Prošlo je više od 10 godina od mog TEDx govora u Beču i taj događaj mi je često podsetnik koliko nas život može iznenaditi. Posle toga je usledilo puno konferencija, radionica i događaja ipak taj događaj ostaje upisan kao jedan od najznačajnijih na mom životnom putu. To iskustvo mi je donelo spoznaju koliko su naše lične priče važne, kako mogu druge pokrenuti i zbog čega je važno da ih delimo. Moj lični put od sumnje i preispitivanja Ko sam ja da pričam na TEDx konferenciji? do trenutka da izađem na scenu, shvatim da mi mikrofon ne radi i smireno sačekam da mi donesu novi dok svaka sekunda pred tolikom publikom traje kao večnost svedoči putu koji sam prošla da uvidim da je moja priča za nekog vredna i da je važno da je podelim.

U životu je važno da znamo šta treba da treniramo i oko čega je dobro da budemo uporni

Moja zvezda vodilja na tom putu je uvek bila ideja da je dovoljno da jednoj osobi moja priča znači i ja ću se zbog toga pojaviti. Sa tom idejom sklanjala bi fokus sa lične nesigurnosti i usmeravala svoju pažnju na to šta drugima mogu da dam. Kada okrenemo reflektor sa sebe na publiku, pritisak popušta i onda možemo da radimo na tome da naša poruka bude što vrednija. Ja sam imala sreću da na svom putu pripreme pored unutrašnjeg procesa imam i veliku podršku prijatelja koji su mi pomogli, svako na svoj način.

Kada ti je teško, rekla si da „pitaš zvezde“ – koliko ti duhovna dimenzija pomaže u poslu i životu? 

Astrologija mi uvek pomaže da vidim širu perspektivu, iako nikada ne zapamtim, gde je koja planeta i šta predstavlja, zato hvatam beleške kojima se vraćam. Jednom godišnje imam običaj da sa mojom dragom Jovanom, koja je astrolog i terapeut što je samo po sebi interesantna kombinacija, pogledam u zvezde i tako jasnije vidim gde se trenutno nalazim i na šta treba da se usmerim. Kada imam tu širu perspektivu onda mi lakše padnu izazovi i problemi na koje nailazim, jer znam da će proći. Za mene je duhovna dimenzija važan podsetnik na moj put u ovom brzom vremenu kada lako proklizamo pod uticajem drugih. Jako sam pažljiva na to koga i šta puštam u svoj svet, zato što je energija jača od reči i razuma.

Tetovaže sa spiralama uvek te podsećaju na snagu, radost, ljubav i veru. Da li se i tvoj preduzetnički put može opisati kao spirala – stalni rast, ali sa vraćanjem na bitne tačke?

Tetovaže sam uradila sada već davne 2000. godine, kao podsetnik na važne elemente mog života – moju unutrašnju snagu, porodicu kao temelj mog bića i svetlo koje kroz svoj život i rad želim da donesem. Pored tetovaža spirala je kod mene prisutna i u nakitu koji biram. Spirala se kao simbol pojavljuje još u praistoriji u pećinskim crtežima. Kasnije je prisutna kod Grka i Kelta kao simbol ciklusa života, kretanja energije, duhovnog puta i unutrašnjeg rasta. Ja je najviše posmatram kao razvojni put u životu, gde kroz spiralno kretanje čak i kada se vraćamo na ista mesta, u kontakt sa istim ljudima mi nikada nismo isti. Oblikuju nas sva iskustva i lekcije koje smo u međuvremenu prošli, samim tim imamo priliku da kreiramo nove stvari.

Tvoja baka Sonja, partizanka, nosila je ime koje i ti nosiš. Da li osećaš da deo njene hrabrosti i nasleđa živi kroz tvoj rad i odluke?

Moja baka je nosilac partizanske spomenice, njeno pravo ime je Radojka, a ratno ime je bilo Sonja. Bila je žena domaćica, sa 4 završena razreda škole, koja je rodila 4 ćerke u periodu od 6 godina, odmah nakon rata. Tokom rata oslobodila je svoje prijatelje saborce iz zatvora tako što je sakrila testericu u svoju dugu kiku. Nažalost, nisam imala prilike da je upoznam, ipak to što nosim njeno ime mi često bude podsetnik na njenu hrabrost. Dopada mi se ta ideja i često je se setim – da mi danas stojimo na ramenima naših majki i baka, i da isto tako na svojim ramenima nosimo svoju decu. Nismo same i važno je da to znamo. Kako je to Konstrakta lepo opisala u pesmi: Ja sam koren, ja sam grana, samo mi se čini da sam sama. Iza mene stoji moja mama, iza moje mame njena mama.

Ako bi mogla da napišeš pismo onoj devojčici koja je želela da bude bibliotekarka – šta bi joj poručila o životu i hrabrosti?  

Poručila bih joj da bude hrabra za svoje snove, da se ne plaši što je drugi ponekad neće razumeti. Da ne prestaje da piše jer će sebe tako bolje upoznati. Da muziku uvek nosi sa sobom jer će joj postati izvor snage i inspiracije. Da gradi i čuva svoj svet jer odatle dolaze njene ideje, snaga, hrabrost i radost. Da će joj život doneti neke divne duše koji će u njoj videti više i otvoriće joj neka važna vrata, a onda će kasnije ista ta vrata ona držati otvorena za druge. Da veruje u dobro čak i kada je teško, tada je najvažnije da ne odustane jer to su trenuci koji prave razliku. Da će ljubav koju podeli sa drugima uvek višestruko da joj se vrati i biće temelj svega što će raditi. Šta god da se desi, da nikada ne prestane da veruje u dobro u ljudima, čak i za one koji je povrede i razočaraju – oni za bolje ne znaju. Da čuva svoje svetlo i podeli ga sa drugima. Život je jedan, ispuni ga iskustvima i ljudima od kojih će tvoja duša da poraste. Budi hrabra za svoj život, jedino tako ima smisla živeti.

Pročitaj i: Kako svest otključava (zaboravljene) talente

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Privatna arhiva