„Kriza vere, kako bih nazvao sadašnje stanje, posledica je pouzdanja čoveka u čoveka”, kaže Dragan Maličević, radiestezista, aurahealer i večiti učenik na polju teologije. „Koliko god je čudno, ali humanizam je doneo mnogo nevolja ljudima. Čovekova spoljašnjost – ono kako predstavljamo sebe drugima – vrhunsko je dostignuće, uzor, ideal, idol, božanstvo… Ali mi danas imamo narušen sistem vrednosti. Zbog tog sistema vrednosti sada smo svedoci teških depresija i anksioznosti kod mladih…”
Dragan Maličević je u svojim dvadesetim godinama počeo da razmišlja o filozofskim pitanjima, pitanjima religije, da traga za odgovorima kroz iskustva istočnjačkih tradicija hinduizma, taoizma, budizma preko Persije i Egipta, astrologije do zapadnog šamanizma i ezoterijskih praksi. „Pored svega toga, morate i da zađete u psihologiju, psihoterapiju, eksperimentalnu medicinu, bioenergiju i alternativne pravce isceljenja i lečenja, hagioterapiju, radiesteziju i eksperimentalnu fiziku. Tek u 36. godini krenuo sam u izučavanje teologije, što je temeljno usmerilo moj dalji životni put.”
Nažalost, često je povod za ovako širok spektar interesovanja i istraživanja lična katarza kroz koju mnogi prolaze, a u slučaju Dragana Maličevića, to je bilo oboljenje deteta.
„Nakon prođene katarze”, priča nam Dragan, „ideja je bila da sva iskustva i znanja celokupne porodice dobijena u tom procesu od 10 godina prenesem ljudima. Kroz Aurahealing program prilazim rešavanju duhovno, svetlosno-energetskih problema, Soulhealing je nadgradnja istog sa većim akcentom na probleme duše, a biorezonantnu terapiju koristim za detekciju i uticaj na fizički nivo i psihoemotivna stanja. Svaki segment je veoma važan. Pošto je čovek duh, duša i telo, vrlo je važno ispravno detektovati mesto gde je čoveku potrebno isceljenje. Gde je problem nastao tamo ga i rešavamo.”
Čini se da nam je pandemija oduzela mnogo toga, ali možda je najalarmantnije to što je mnogima oduzela i ono malo vere koja im je preostala, koja je odolevala uticajima društva i socioloških faktora. „Sve je izazvano manipulacijom i prevarama, više se ne veruje ni sveštenicima, doktorima, učiteljima, prijateljima, pa ni roditeljima… Ne verujemo ni institucijama – političkim ili verskim, državi, svetu… Jer su nas svi oni negde razočarali, povredili, izdali… Više ne možemo da verujemo ni sopstvenim očima. Svedoci smo raznih iluzija za koje smo mislili da su istina”, kaže Dragan.
Kako ste, kada i na koji način Vi otkrili veru u sebi?
Vrlo često se razočaramo i izgubimo poVEREnje u NEKOGA. Ne možemo imati apsolutno poverenje u ljude, pa samim tim ni u sebe. Nije realno takvo očekivanje. Čak ni anđelima se ne može apsolutno verovati jer anđela ima i palih. Na kraju, imamo trenutaka razočaranja i u samog Boga.
Vera je hodanje po vodi, jedan vrlo nestabilan teren. Kada nemate za šta da se uhvatite, a prolazite razne životne oluje. Prolazeći kroz sopstvenu „oluju” života i razočaranost u sebe, ljude, anđele pa i u samog Boga, tražio sam tačku oslonca i sigurnosti. Nisam je našao, a sâm život je počeo da gubi smisao. Tada, u nekom trenutku, došla mi je jedna rečenica koja me i danas vodi: „Vera je kao i ljubav uvek u vezi sa TI, a nikada sa JA…”
Vera je duhovni dar dat čoveku da po njoj ima sigurnost i pouzdanje.
Verujemo nekome na reč ili obećanje koje nam je dato po toj reči. Taj neko TI mora biti OSOBA – Bog, anđeo ili čovek i zato moramo znati KOME verujemo i zašto. Vera je duhovni dar dat čoveku da po njoj ima sigurnost i pouzdanje. Zato je sama vera vezana za Boga i njegovu reč. Bog je dao reč čoveku. Da imate veru, treba da primite i prihvatite reč i da se ona nastani u vašem srcu i da vam se polako otkriva u umu i duši… Mnoge stvari i dalje ne razumem i ne znam, nemam odgovore na mnoga pitanja ali sam došao do jedne spoznaje za mene ključne u životu, one koja mi daje svrhu i smisao…. Ja ne verujem sebi ali verujem Njemu.
Previše je razočaranja u institucije, učenja, učitelje raznih pravaca, a sve više i u new age psihologiju i literaturu samopomoći. Koji bi Vaš savet bio mladima da u sebi gaje veru u radost i obilje, da ne budu ispunjeni ogorčenjem i razočaranjem i da prevladaju okolnosti, kakve god da su?
Vera je duhovni pojam te stoga nema vreme–prostor dimenziju. Kako je bilo ranije isto je i sada. Vera je uvek DAR višeg biće nižem, snažnijeg slabijem… Po tom daru u onom nižem, slabijem, rađa se poverenje ili čin vere prema onom višem, jačem. Da bi mladi, i svi mi ostali, prevazišli nevolje i izazove savremenih trendova, da bismo „hodali u veri” prvi uslov je da smo na putu. Taj put ima samo jednu krajnju stanicu, a to je Kraljevstvo nebesko na zemlji. Taj put je istina. Naravno da često skrenemo sa puta na neku stazu jer nam se učini dobrom, lepom, zanimljivom, poželjnom za mudrost, ugodnom. Da li vam se čini poznatim ovakvo razmišljanje (Postanak 3-6)? Svi teže za nekom istinom – uglavnom svojom – i pokušavaju svim silama da je nametnu drugima. Istina kojoj ja verujem je nešto drugo. Istina koja nas oslobađa i vodi na tom putu. Istina je sasvim druga stvarnost. Ta stvarnost je život, život u izobilju, večni život…
Koliko je stvari, činjenica ili simbolike izgubljeno o hrišćanstvu usled prevoda, tumačenja ili prolazeći kroz filter linearnog uma?
Nije izgubljeno ništa. Znam da to čudno zvuči ali je zaista tako. U različitim vremenskim periodima i na različitim jezicima imamo prevode i tumačenja pisma. Lepo bi bilo da ih sve koristimo ali to nije baš realno. Ja bih postavio samo pitanje: Zašto baš Sveti Jeronim? Zašto baš Karadžić–Daničić? Zašto baš Šarić, Duda Bonaventura, Mile Imerovski…? Zašto baš oni? Ono što je svima zajedničko je nadahnuće. Svi su bili nadahnuti Duhom. Dokaza za to imate u izobilju. U tumačenju pisma je isti princip. Ako vam Duh sveti ne tumači pismo, onda pismo nije reč Božija i nije Sveto pismo. Ako imate nadahnuće onda će pismo postati reč Božija i počeće da vas hrani i živećete od te reči. Ako posmatrate Pismo kao literarni rad ili prevod tog/takvog rada, onda ste svakako sve izgubili. Tu nalazimo odgovor na Vaše pitanje, jer je pitanje postavljeno iz linearnog uma.
Mnogi naučnici su u svojim radovima polazili kao ateisti da bi kroz istraživanja postali istinski vernici. Koliko su zaista duhovnost i nauka razjedinjene, ili postoje da dopune jedna drugu?
Nauka pretpostavlja sumnju, a duhovnost pretpostavlja veru. Po tome one predstavljaju opozite jedna drugoj, a tako se i predstavljaju. Lično imam malo drugačiji stav. Nauka i vera koriste različite alate za obradu polja interesovanja. Nauka koristi razum, a vera koristi um. Razumom istražujemo detalje, a umom celinu. Koliko god ste vrhunski endokrinolog i znate sve procese, u detalje poznajete mnoštvo hormona, na kraju vi opet istražujete samo deo celine – čoveka. Kad kažete čovek – rekli ste sve – i telo i duša i duh, a to možete uvideti jedino umom. Na kraju šta god da je predmet istraživanja, to nešto ili neko mora da se izrazi kao celina. Stoga naučnik počne da veruje da je predmet njegovog izučavanja deo neke veće celine…
On to NE ZNA nego pretpostavlja – VERUJE… Tako od ateiste postane teista. Kada kažemo da je neko imao uspešnu sportsku karijeru, to sagledavamo umom, ali razumom gledajući, isti taj sportista je imao mnogo poraza ili povreda, što ne možemo da kažemo da je uspeh. Umom usmeravamo pravac delovanja, bez vremena i prostora, a razumom delujemo u tom pravcu u vremenu i prostoru. Primer: putujem u Ameriku – vera – um je doneo odluku. Ne zna ni kada, ni gde, ni kako… To nije njegov domen. Tada nastupa razum koji odredi vreme, prostor, način – nauka… Vidimo da su nauka i vera komplementarne, gde jedna završava druga počinje i obrnuto.
Nema rasta na duhovnom planu bez meditacije i molitve. To je osnova
Kako biste napravili razliku između meditacije i molitve? Po čemu su ove prakse slične? I da li se mogu i treba susresti u duhovnom razvoju pojedinca?
Svaka molitva je i meditacija, a svaka meditacija nije molitva. Meditacija je preduslov za molitvu. Meditaciju možemo nazvati smirenjem uma, harmonizacijom hemisfera mozga, pogled u nutrinu sebe… Kada dođemo u stanje mira meditacijom, tada počinjemo sa molitvom i završavamo u kontemplaciji. Molitva je razgovor sa Bogom, a kontemplacija sama stvarnost tog razgovora. Nema rasta na duhovnom planu bez meditacije i molitve. To je osnova.
Šta je to što druge prakse, tokom Vašeg proučavanja, nisu imale ili im je nedostajalo? Koja je razlika između religije i duhovnosti? Naveli ste da hrišćanstvo nije religija – možete li nam to objasniti?
Hrišćanstvo je oživelo sva znanja koja sam sakupio kroz druge „prakse” – staze – i dalo im je smisao, svrhu. Hrišćanstvo je put, a sve drugo su staze. Religioznost kao organ duhovne duše svakog čoveka pomagala nam je da krenemo u potragu za Bogom. Kroz tu potragu nastale su religije i duhovni pravci. Religija u svojoj krajnjoj tački još uvek pretpostavlja odvojenost od predmeta religioznog obožavanja, bez obzira na to koliko ste precizno i posvećeno uradili obred, ceremoniju… Duhovnost je personalni odnos sa Stvoriteljem pa se može razvijati i kroz religiju, nauku, umetnost, rad… Hrišćanstvo nije religija jer hrišćanin zna tačno KO je Bog… Hrišćani ga ne traže nego mu se obraćaju, razgovaraju sa Njim. Kao što sam rekao – hrišćanstvo je put jer Hrist reče za sebe: „Ja sam put, istina i život.” Nažalost, mnogi hrišćani pokušavaju da od hrišćanstva naprave religiju ili filozofiju… Jedni kroz hrišćanizam a drugi kroz hrišćanluk… Jedni kroz teologiju, drugi kroz običaje i ceremonije…
„Upalite vatru Gospoda u srcu, da gori a ne izgara”, rekli ste tokom našeg razgovora. Kako možemo da upalimo vatru u srcu koje gori, a da ne izgaramo? Kako da mlade generacije, digitalnog doba, odrasle u uslovima potpuno izolovanim od vere, spiritualnog ili praksi koje ih povezuju sa takvim učenjima, prihvate i osete ove reči i veruju da je moguće upaliti vatru u sebi i nastaviti da se pali u drugima, a da za sobom ne ostavljaju pepeo?
Bez vatre u nama nema života. Čitav svoj život tragamo za vatrom koja će nas upaliti da bismo se osećali živim. Vatra u srcu je ključ svega. Pitanje je: koja vatra gori u nama?
Mnoge vatre gore u nama – vatre požude, ljubomore, mržnje, klevete, straha i religije. Sve ove vatre su darovi sa „drveta spoznaje dobra i zla” , naizgled privlačni, dobri , životni… Ove vatre u nama dolaze odozdo. Neke od ovih vatri ne zahvataju samo pojedince nego i narode, nacije, regije… Pa, svedoci smo sami posledica tih vatri. Ove vatre tinjaju u svakom čoveku i čekaju priliku da se pretvore u požar i unište ga. „A tako je lepo grejala na početku.” U ovoj vatri gorimo MI sami i na kraju ostanu prah, pepeo i smrt. Jedna vatra nije u nama. Ona mora da dođe i jedina dolazi od GORE. Ta vatra dolazi od Gospoda. Ona je Njegov dar nama. Da imamo životnost po njoj. Ta vatra je Duh sveti.
Dovoljna je jedna naša iskra – želja u srcu za ovom vatrom i ona počinje lagano da bukti u nama. U ovoj vatri gorimo, a ne izgaramo. Delujemo, a ne umaramo se. Umesto da se s vremenom gasimo, mi se rasplamsavamo… U ovoj vatri sagorevamo sve svoje bolesti, krivice, grehove, nezadovoljstva, razočaranja i, što je najinteresantnije, ovom vatrom gasimo vatre koje su se upalile odozdo. Ovo je vatra koja obnavlja, izgrađuje, čak i ono što je naizgled bilo već prah i pepeo u našem životu. U ovoj vatri gori BOG u nama, ovo je vatra koja USKRSAVA – večna vatra života. Koja vatra plamti u Vašem srcu?
Jedna vatra nije u nama. Ona mora da dođe i jedina dolazi od GORE. Ta vatra dolazi od Gospoda
„Ne boj se!” je kažu najviše puta ponavljana rečenica u Bibliji. A opet, živimo život ispunjen strahom. Poslednja godina je donela dodatne neizvesnosti i okolnosti u kojima se mnogi ne snalaze. Povećan je broj samoubistava, nasilja u porodici, anksioznosti i depresije, pogotovo među tinejdžerima. U tako krhkom dobu psihološki, sociološki, kada ni porodica više nije stub sigurnosti, kako pronaći put ljubavi i krenuti njime, hodajući u veri?
„Ne boj se!” se 365 puta ponavlja. To je naredba – zapovest, a ne utešujuća poruka Boga čoveku. Ako vam je život ispunjen strahom, vi sigurno ne živite, samo ste na održavanju života. Svi problemi koje ste naveli su posledica raznih vrsta strahova. Strah je duhovna struktura. Strah se oslobađa putem greha, osude, krivice, prokletstva… Strah je plod drveta spoznaje dobra i zla. Strah je moć koja prouzrokuje nemoć. Strah vam sve vreme govori da ste nemoćni ako… Na kraju počnemo i da verujemo toj moći, trudimo se da druge učinimo slabim, nevažnim, nesposobnim i po toj njihovoj nemoći učinimo sebe moćnim. Vera u tuđu nemoć i sopstvenu moć jeste put moći. Put moći je put uzimanja, i što više uzimate, više vam nedostaje, bilo da je u pitanju novac, priznanje, emocija pa i sam život… Strah je uvek u vezi sa JA – nedostatak i uzimanje. Ako ste i izgubili poneku bitku, niste izgubili rat. Da biste dobili ovaj rat, morate posegnuti za najmoćnijim oružjem, a to je ljubav.
Ljubav je sok drveta života. Ljubav tvori život jer je i potekla od života. „Da imate život i da ga imate u izobilju”, piše u Svetom pismu. To je sasvim „drugo drvo”. Ljubav je moć koja stvara još veću moć. Ljubav govori da sve možete ako… Po ljubavi druge činimo jakim, važnim, sposobnim, jedinstvenim. Ljubav je moć preobraženja i transformacije iz smrti u život. MOĆ uskrsnuća. To je put ljubavi. Put ljubavi je put davanja… I što više dajete više dobijate. Ljubav se jedina množi deljenjem. Ljubav je uvek usmerena prema TI – jedinstvo, celovitost i davanje.
Tekst: Jasmina Stojanović / Izvor: Original / Foto: Dalibor Danilović za Original
