Rad rukama me je „izvukao“ iz svih životnih kriza, kaže Katarina Ilić, profesorka francuskog, coach, slikarka, jednom rečju – multipotencijalista
Pre podne mi je bilo ispunjeno poslovnim sastancima, razgovorima o profitu i prodaji, brojkama. Dan je lagano odmicao, smenjivale su se priče, a vreli julski dan se protegao pred nama poput lenje mačke. Sa Katarinom Ilić sam se našla popodne, sa idejom da se spusti temperatura i da napravimo priču o njenim slikama, ručno rađenim haljinama, rukotvorinama koje nastaju iz duše. Sa vrelog asfalta, ušetala sam u malu Kubu, Katarinin stan. Obojeni zidovi, slike kubanskih svirača, crvena koja u detaljima dominira i sangrija sa ledom. Sve je bilo tu da kreacija poteče i da zavirimo u svet inspirativne Katarine.
„Rođena sam 1967. u Beogradu, moj otac je bio profesor univerziteta i zahvaljujući njegovom poslu smo mnogo putovali, najčešće u Francusku, majka je bila umetnica – otuda su valjda nastala moja različita interesovanja. S jedne strane za lingvistiku i psihologiju, s druge strane za umetnost“, priča Katarina. „Kao mala, najviše sam se radovala praznicima. Pošto je moja baka Čehinja, uvek smo slavili dva Božića, dva Uskrsa a baka je na nas umela da prenese svoju vedrinu u svim situacijama. Ako bi bilo ružno vreme i padala kiša, govorila nam je da je to predivno jer ćemo se sutradan više radovati Suncu… Mislim da mi je ona usadila nepopravljivi optimizam i naviku da uvek gledam lepšu stranu svega.“
Katarina dvadeset godina uživa u uspešnom pedagoškom radu u Francuskom institutu u Beogradu, na Univerzitetu Singidunum, Fakultetu Bezbednosti i Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je obuku za posrednike-medijatore i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je nastavila da proučava načine kako da svojim učenicima olakša i učini efikasnijim učenje stranog jezika. Tako je upoznala neurolingvističko programiranje i neverovatne tehnike sa kojima život postaje lepši, lakši i harmoničniji. Počela je da ih primenjuje u svom pedagoškom radu i da postižem još bolje rezultate sa studentima. Član je Evropske NLP asocijacije, Srpske Asocijacije Neurolingvističkog Programiranja, Hrvatske Asocijacijacije za NLP i Centra za krizni menadžment i pregovaranje. Majka je jednog tinejdžera, slikarka, kreatorka unikatnih haljina i još toliko toga što ne može da stane u nekoliko rečenica o njoj. „Kad god se ne osećam dobro uzmem četkicu, konac, perlice ili boje u ruke i nešto napravim, makar to bilo ukrašavanje saksije ili bojenje starih merdevina. Kao studentkinja sam zarađivala džeparac praveći nakit. Rad rukama me je „izvukao“ iz svih životnih kriza“, priča nam Katarina.
Koliko je važna strast za kreaciju i kreacija za strast?
Strast prema životu je osnovni sastojak svake kreacije, konačno i sam život je kreacija. Za mene su strast i ljubav najvažniji sastojci svake umetnosti, posebno muzike. Naravno i poezije, slikarstva, zapravo – svega što čovek napravi, čak i kada probaš neki kolač možeš da osetiš sa koliko je strasti i ljubavi napravljen. S druge strane, kreativni rad pokreće strast za životom, za doživljavanjem čarolije svakog trenutka, za uživanjem u svemu što je lepo.
Šta je za tebe sloboda i da li je kreacija možda ultimativna sloboda ljudskog duha?
Sloboda je najpre stanje duha i neizostavni je sastojak kreativnosti. Najveličanstvenija umetnička dela nisu nastala u vreme fašizma nego u vremenima kada je sloboda bila u usponu, dobar primer za to je italijanska renesansa.
Krizne situacije u životu nam služe kao raskrsnice na kojima biramo novi put kroz život
Šta ti je važno u kreacijama?
Važne su mi boje, nemam ništa protiv crno belog pogotovo u fotografiji ali ja život doživljavam kroz boje, ljubav i strast su crvene, radost je žuta ili narandžasta, tuga i seta su najčešće plave… Pored toga, važno mi je da sve moje kreacije „imaju priču“, zato su moji motivi muzičari i instrumenti, životinjske mandale ili leptiri.
Da li slikari slikaju ono što im nedostaje ili ono čega imaju previše?
Dobro pitanje. Mislim da slikaju ono što imaju u sebi. Ja se trudim da naslikam radost, verovatno je to zbog radosti koju imam u sebi a i zbog želje da tu radost zračim i podelim sa drugima, da im ukažem da postoji lepša i vedrija strana života. Verovatno je radost ono što me pokreće. Krizne situacije u životu nam služe kao raskrsnice na kojima biramo novi put kroz život. Izbor je naš i što je teži to nam je veća radost povrataka u nekadašnje tokove stvaranja. Posle jedne jako teške situacije koja me je zadesila prošle godine, donela sam odluku da joj ne dozvolim da me proguta, nego da se postepeno vratim svojoj radosti življenja.
Uz koje pesme se pleše gledajući tvoje slike?
Svaka moja slika inspirisana je nekom melodijom, nekim ritmom. Tako je svaka od njih nazvana po nekoj pesmi: Cantinero de Cuba, Demasiado corazon, Tres palabras, Sway, Fly me to the moon… Ako publika može da čuje muziku i oseti ritam dok gleda moju sliku onda mislim da je uspela. Zbog toga je i moja prva samostalna izložba nosila naziv Song book. Uglavnom sam inspirisana džezom ili latino ritmovima, od salse i mamba preko tanga do mog omiljenog plesa, senzualne rumbe. Mada me u poslednje vreme sve više privlači bossa nova.
Ono što me fascinira kod kubanske revolucije i Če Gevare je ta strast prema slobodi
Zašto Kuba?
Najpre zbog plesa, trenirala sam 15 godina latino plesove i to je ostala moja najveća ljubav. Kada se u Beogradu prvi put davao Vendersov film „Buena vista social club“ gledala sam ga dva puta za redom, posle prve projekcije ostala sam kao omađijana u sali i čekala sledeću da ga odmah ponovo pogledam. Ono što me fascinira kod kubanske revolucije i Če Gevare je ta strast prema slobodi. Nakon moje prve izložbe dobila sam poziv da napravim izložbu u Havani, nažalost sve je odloženo zbog nepredviđenih okolnost, ali ja verujem da me Kuba i dalje čeka.
Da li planiraš slike ili su one ekspresija i nastaju same od sebe?
Polazna tačka je uvek neka melodija koju ne mogu da izbacim iz glave. Ali nikada ne znam šta će na kraju ispasti. Borhes je govorio da umetničko delo nema neku veliku vrednost ukoliko na kraju ispadne isto onako kako smo ga prvobitno zamislili. Tako mi se desi nekada da pred sam kraj potpuno promenim kolorit.
Kakva je žena koja nosi tvoje haljine i kreacije? Kako je zamišljaš?
Odeća koju kreiram namenjena je ženama koje pre svega žele da budu originalne. Kada pogledam omladinu, čini mi se da je nekako svugde previše istog, svi nose istu frizuru, istu boju laka za nokte, isti brend garderobe… U naše vreme poenta je bila upravo da budeš drugačiji, ja sam uvek šila sebi odeću, pravila nakit ili bar dodavala neki detalj da budem drugačija. Čini mi se da se mladi danas ponovo plaše individualnosti, to je From lepo opisao u „Bekstvu od slobode“, u strahu od neizvesnosti koju nosi individualnost čovek beži u uniformisanost jer se tako oseća sigurno, ne shvatajući da se time odriču slobode.
Leptir nas podseća da u životu sve može i treba da bude lako
Zašto leptiri i kako biraš krojeve?
Haljine kreiram tako da istaknu ono najlepše na svakoj ženi, njenu nežnost, ženstvenu figuru, a da joj pri tome ostave dovoljno slobode, da je ne sputaju. Idealna haljina je za mene ona u kojoj žena može slobodno da pleše i da bude ono što jeste. Ne volim kada vidim odeću u kojoj ženska figura gubi formu kao što su, na primer, velike naramenice, preširoke suknje ili nekakve krute forme.
Leptir je simbol lakoće, lepote i istinske slobode. Leptir nas podseća da u životu sve može i treba da bude lako. Zabrinem se kada čujem izjave kako je život borba ili „dolina suza“. Prema meni je život poklon i naš najvažniji zadatak je da uživamo u njemu da ga učinimo što lepšim i nama i onima koje volimo. Ako smo već dobili život na poklon, ne smemo da se ogrešimo o taj dar, treba da uživamo u svakom danu, u svakom trenutku, svakom plesu, svakom susretu, svakoj čaši vina, svakom zagrljaju. Duboko verujem da je život ono što mi od njega napravimo.
Tekst i foto: Jasmina Stojanović
