Kažu da, kada prolaziš u četrdesetim kroz promene i transformacije – to je kriza srednjih godina. Kriza? Zašto kriza?! Ja tu ne vidim i ne osećam nikakvu krizu…
Ono što, pak, najjače osećam je jasnoća. Konačno mi se izbistrilo sve što je bilo mutno i nejasno. Znate onaj osećaj kad vam je zamagljeno pred očima, onako nejasnih linija je to što gledate, mutna slika, i onda se samo odjednom posle svih godina traganja, postavljanja pitanja, promišljanja, kad dođete u četrdesete, samo odjednom izbistri i to tako precizno da više nema nazad. You can not unsee it.
To je jasnoća poput one kao kad na moru ulazite u vodu, bistru slanu, prozirno čistu i vidite jasno svaki kamenčić, svako zrno peska i detalj na dnu mora. Ulazite i prolazite kroz tu čistinu u dubinu da se otisnete i zaplovite u novo, pustolovno, tako široko polje mogućnosti, ali sa takvom jasnoćom da je to put kojim treba da idete dalje da nema nazad, nema preispitivanja, nema analiziranja, samo istina da je promena tu i dolazi. I da ste vi spremni. Ne čak ni da treba, nego znate i osećate. Jasno vam je šta volite, šta ne volite, šta želite, šta ne želite i jasno vam je da nemate više vremena za poigravanje sa samom sobom kroz kompromise koji vam samo remete mir. Istina je došla da ostane i da zapolovite u drugo poglavlje vašeg života, opremljeni tom jasnoćom koja vam daje snagu i samopouzdanje da budete ono što jeste, što ste oduvek bili ali niste videli.
Kada znate ko ste, sve ostalo se posloži jer ste iskreni prema sebi, a samim tim i prema drugima
Nakon što ste u dvadesetim bili zbunjeni, u tridesetim u potrazi i na tragu te jasnoće, četrdesete je donose bespovratno. I hvala im na tome. U svojoj 45-oj osećam se tako snažno u onome što jesam i konačno mi je to postalo najvažnije. Nema više pitanja ko šta misli. Ne zato što drugi nisu važni, nego zato što njihovo mišljenje više nije važnije od onoga što mislim i osećam. Ta spoznaja je zapravo najvažnija za usklađen i ispunjen život. Kada znate ko ste, sve ostalo se posloži jer ste iskreni prema sebi, a samim tim i prema drugima i život tada postaje jedna lakoća postojanja i prepuštanja.
Upravo s takvom jasnoćom su se u četrdesetim u meni brojne stvari posložile. Kao da je neko zamenio sijalicu u sobi i odjednom mogu jasno da vidim sve što je do tad u toj mračnoj sobi bilo skriveno. To je taj sledeći korak, ta sledeća faza rasta i transformacije kada smo u kretanju ka drugoj polovini života. Kao na nekom novom početku, kao da sam prošla obuku i spremna sam. There is no place I’d rather be.
Stoga, mislim da društvo greši kada ove promene i transformacije naziva „krizom“ kao da je to nešto loše za nas i one oko nas, a zapravo je korak koji nas osnažuje, navodi nas da budemo iskrene prema sebi i životu i udahnemo život punim plućima, jer smo svesne da smo tek na pola puta.
Pročitaj i: Sazrevanje u kulturi patološke adolescencije
Tekst: Tanja Nježić / Foto: Pexels
