Primetila sam da prečesto uzimamo dnevnu vremensku prognozu za diktatora unutrašnjih (ne)prilika

Biće lep i sunčan dan, o da! Sjajno za moje šarene planove, nestrpljenjce u meni već maše repom da ga pustim napolje. Biće oblaka sa sunčanim intervalima, hm hm, okeeej, neće mi par oblačka zakloniti vedrinu osmeha, idem na planirani dejt! Kiša celog dana. Oooooh. I ooooh. Bez komentara. Jedno malo, potom malo veće a onda i prilično veliko razočarenje u meni pada kao senka na moj osmeh koga više nema, pojeli ga moji oblaci.

A padaće i sutra, kažu i prekosutra.

A ako se samo setim da je jesen trenutna gospodarica. A s njom, budimo realni, nikada nismo načisto.

I šta ćemo sad?

Najbolje da se zaledimo u vremenu i čekamo prolećni zrak da nas raskravi i sa medvedima izvede iz zimske hipnoze.

Tako nekako…

Nemamo mi taj unutrašnji ‘weather to umbrella’ pa da sami štelujemo temperaturne razlike i atmosferske prilike u nama koje potom sinhronizujemo sa spoljnim. To bi bilo sjajno.

Ne ide mi se na posao, energetsko ceđenje, pozivam mećavu u pomoć, neka zaveje puteve da niko normalan ne pomisli na izlazak iz kuće. Ostaje mi se u krevetu, mogla bi jedna celodnevna kiša. Dugme za kišu, tu je. E lepo.

Danas mi je venčanje, ljudiii! Kako je danas lep i sunčan dan! Malo sam se zaigrala, priznajem.

Nije uopšte loš osecaj imati kontrolu u svojim rukama i uticati na vreme. Pusta mašta!

Ali heeej, stani malo pesmo, što bi se reklo, jesmo li živeli, jesmo. Pitam ja vas, jesmo li živeli? Ili čekali!

Zašto ne poverujemo da mašinu za kontrolu volje, raspoloženja i atmosfere zaista imamo u svojim rukama. U nama se mogu dešavati i sunčane oluje, eklipse, konjunkcije svetova, kiše jesenje i buđenja ranog proleća, i znate šta,  to uopšte ne mora i neće imati veze sa onim spolja!

To je fora, smisliti neko svoje vreme, nacrtati neko svoje proleće, zaliti neko svoje cveće, ogrejati se na svom malom suncu.

Zato te pitam ponovo, kakvo je vreme u tebi?

Evo u meni se upravo pojavila duga, biće da se razvedrilo. 😆

A kakvo je vreme u tebi? 

Zamišljam kako bi bilo da kad se sretnemo i vodimo neobavezne razgovore o vremenu pitamo jedni druge kakvo je vreme u nama?

I slušamo se.

I ćutimo se ako treba.

I zagrlimo se i kažemo da će I to proći.

Zamišljam kako je samo lepo kad nečije sunce ogreje tvoje promrzline pa poteku suze radosnice. Ili kad od sunca u tebi nečija duša poteče.

Zamišljam kako je to kad se sretnu dve kiše. Jedna drugu nekako nasmeje i od tog slučajnog osmeha kao zraka sunca pojavi se duga. Pojave se boje.

Zamišljam kako je oblacima dok gledaju naša lica, možda i oni traže poznate obrise u našim osmesima i tugama. I onda svoje oblike menjaju u odnosu na nas.

Jedan oblak mi je juče izmamio osmeh.

Zamišljam kako je suncu kad neko okreće glavu i sakriva se od njegove svetlosti. Mora da ga boli. Mesec to bolje razume svojom tamnom stranom.

Zamišljam kako je zvezdama koje sijaju i kad je nebo oblačno i mračno. A mi ih ne vidimo. Da li ih boli naš zaborav? A boli i nas.

Znam samo da smo svi od iste zvezdane prašine i da jedino bez čega ne možemo jeste sunce. Možda je baš zato tu svakog dana. Osvesti to.

Pročitaj i: Zlatovez ženske duše

Tekst: Irena Rangelov / Foto: Unsplash, Pexels