Tokom karijere od 20 godina radila sam sa mnogim ljudima koji su imali različite poslove i neki su uspeli, neki nisu, neki su ostali u limbu proseka i nikada nisu uspeli da „prebace“ do svog željenog miliona. Šta je bilo ključno kod osoba koje su se istakle, „probile“ kako bismo rekli žargonski i ostvarili prozapadno kapitalistički san o milionima – pitam se danas intezivniije nego ikad. Ako to nisu kriterijumi poput obrazovanja, kreativnosti, sposobnosti, veština, jer su ih svi imali. Da li to može biti…

Arogancija. Da li je izvesna doza – ili možda i prekomerna doza arogancije – bila ključna da se napravi skok u uspehu i ostvarenju sna o milionima? I gde je ta granica između samopouzdanja i arogancije?

Poriv za istraživanjem ove teme javio se i u radu i pre svega druženju sa preduzetnicama koje su sve imale veoma dobre vizije, poslovne planove, obrazovanje, diplome i sertifikate, znanje, veru, ljubav prema poslu, upornost, motivaciju, radne navike, izgled i mnoge druge faktore koji su se poklapali i preklapali. Ipak, neke su se izdvojile i „odskočile“, a neke nisu.

Imala sam sjajne kolege i koleginice, prijatelje i prijateljice, veoma bistre, sposobne, kreativne, obrazovane… Od njih neki i danas traže posao i svoju karijeru, uprkos talentima i kvalitetima koji ih odlikuju, a neki vrlo uspešno grade svoje pozicije u top menadžmentima svetskih kompanija sa jednakim, ako ne i manjim, referencama.

Drugi su se to (za)pitali, posebno neki psiholozi i biznis koučevi, tako da se izdvojilo pitanje samo: da li je arogancija tajni ili ključni sastojak uspeha?

Odlučila sam da u tom mom (mentalnom) istraživanju, isključim faktore sudbine i sreće (u koje lično verujem, bez dalje potrebe da o tome polemišemo), i baziram se na crtama ličnosti ili ponašanjima koja u korporativnom, pa i ovom svakodnevnom svetu, mogu da naprave razliku.

I gle zanimljivosti – i drugi su se to (za)pitali, posebno neki psiholozi i biznis koučevi, tako da se izdvojilo pitanje samo: da li je arogancija tajni ili ključni sastojak uspeha?

Koliko si gladan, preduzetniče?

Kada su 1953. godine zemljotresi devastirali Zakintos i Kefaloniju, sa Kefalonije su u istom momentu otišli svi muškarci. Ostali su samo deca, žene i stari ljudi. Ostrvo je opustelo maltene u danu. Muškarci su otišli „trbuhom za kruhom“, jer je Kefalonija stenovita, brdovita, bez obradivih površina, u tom trenutku već osiromašena građanskim ratovima, sukobima i na kraju – zemljotresom, te se nalazila se na ivici egzistencije. U „belom svetu“, stanovnici ovog ostrva tokom godina, postali su uspešni biznismeni, bankari, neslućeno bogati i verovatno nikada dovoljno siti jer glad koju su nosili u kostima bila je jača od svega. Danas te porodice pomažu Kefaloniju, grade bolnice, ulažu u njen razvoj, a njihovi potomci se vraćaju i otvaraju barove, hotele, podižu standard ostrva i pomažu svojim precima.

Kada je Verica, vodič agencije sa kojom sam bila na Zakintosu, pitala svoju svekrvu zašto se to nije desilo sa Zakintosom, jer niko nije otišao ni u tim g(l)adnim godinama, odgovorila joj je: „Zato što nismo isti.“

„Kako niste isti, ostrvo jedno do drugog?“, pitala je Verica.

Svekrva je kratko odgovorila: „Zato što mi nikad nismo bili gladni.“

Ta priča me je posebno podsetila na film Hunger (Glad) iz 2022. godine, režisera Sitisiri Mongkolsiri, u kojem mlada talentovana kuvarica uči od poznatog šefa kuhinje elitnog restorana za kojim cela javnost ludi. U jednoj sceni joj on se otvara, iako je do tada surov, diktatorski nastrojen prema svima, perfekcionista koji ne prihvata slabosti. Priča joj kako je postao tako uspešan i poznat, uvodeći upravo pojam GLADI kao najvećeg pokretača. „Siromašni jedu da utole glad. Ali onda kada imaš i više od onoga što možeš da pojedeš, glad ne prestaje“, kaže joj. „Pobednici su uvek oni koji su najviše gladni.“

I otuda pitanje: čega ste gladni? Jer možda u tome leži ključ vašeg (ne)uspeha.

Veruješ li da (ne) možeš

Autorka Megan I. Lim je u svom članku „Arogancija: ključ uspeha koji previđamo“ napisala kako je u razgovoru sa svojim bratom ovako definisala aroganciju: „Tvoja najveća snaga je tvoja arogancija jer te ona uverava da si sposoban da uradiš ono što većina ljudi misli da ne može.“

Ali opet, to je tako slično samopouzdanju, koje nam je neophodno u životu, zar ne? Debata koliko su različite ili slične arogancija i samopouzdanje će uvek trajati, ali složila bih se sa Megan I. Lin da se arogancija smatra opasnim konceptom jer zasenjuje poniznost i vrlinu, za koje mnogi biznis savetnici savetuju da su čak i važnije od arogancije. Ali to ćemo ostaviti za neki drugi članak. Na ovom brdovitom Balkanu, od poniznosti i vrline u biznisu jedino čemu sam svedočila je da ljudi dobijaju čir na želucu, Hašimoto, autoimuna oboljenja i razne tumore.

Ekstremno samopouzdanje podiže osobu na drugi nivo jer sumnja u sebe više nije lanac koji je sputava, te tako oslobođena svoje nesigurnosti – napreduje, navodi Megan. Kada smo kod osećaja superiornosti, dr Glen Gerer u članku koji rezimira niz interigantnih studija, autora Džonsona, Silvermana, Šijamsundera, Svija, Rodopmana, Čoa i Bauera (2010) navodi da se arogancija definiše kao „stabilno uverenje u superiornost i preterana samovažnost koji se manifestuju neumerenim i drskim tvrdnjama.“

Složila bih se sa Megan I. Lin da se arogancija smatra opasnim konceptom jer zasenjuje poniznost i vrlinu

Da bi preduzetnici rizikovali i postigli ambiciozne ciljeve, jasno je da moraju da imaju određenu dozu samopouzdanja i smelosti. Iz mog iskustva, svako ko želi da napreduje, bilo u okviru korporacije ili sopstvenom biznisu ili sportu – to ima u sebi. Ipak, nekako, ne bude dovoljno.  

„Na početku svoje karijere morao sam da biram između iskrene arogancije i hiperkritične poniznosti. Namerno sam izabrao iskrenu aroganciju i nikada nisam zbog toga zažalio“, napisao je Frenk Lojd Rajt, američki arhitekta i pisac.

Paradoksna arogancija i liderstvo

U kratkom razgovoru za Entrepreneur Media, Villson Kuaka, suosnivač i generalni direktor kompanije East Ventures, odgovorio je kada su ga pitali: „Šta firma traži od preduzetnika?“ (Izvor: entrepreneur.com): integritet, samosvest i paradoks kvaliteta. „Uvek tražimo nekoga ko zaista ima visok nivo samosvesti. Veoma je važno da je preduzetnik arogantan u određenim aspektima; da zna svoju viziju i šta želi da radi. Istovremeno je važno i da je skroman i zna da je tek počeo i ne zna još ništa i da treba da nauči što više. Ljudi koji imaju tu skromnost i znaju svoj položaj u društvu mogu vrlo brzo da uče“, dodao je.

Team Working International je autorizovani partner Harrison Assessments Paradoxical Leadership Technology koji je ponudio je spisak preferencija u ponašanju koji pomaže timovima i pojedincima da postanu empatičniji, a koji broji 12 paradoksalnih kvaliteta, u koje spadaju:

• Iskrenost sa poštovanjem
• Sigurna prijemčivost
• Saosećajno sprovođenje
• Korisna asertivnost

U svojoj knjizi „Nemilosrdno brižan i drugi paradoksalni način razmišljanja“, istraživačica psihologije Ejmi Volters Koen, tvrdi da je pet paradoksalnih načina razmišljanja ključ za visoke performanse i efikasno donošenje odluka:

• Nemilosrdno brižan
• Ambiciozno zahvalan
• Politički vrla osoba
• Samouvereno skroman
• Odgovorno smeo

U najnovijim istraživanjima neuronauke u biznisu, ističe se paradoks kvaliteta: lideri treba da se udalje od jednostavnog ili-ili razmišljanja i da imaju složeniji pristup upravljanju. Liderstvo nije jednosmerno – paradoksalno je. Bler Šepard iz PwC-a razmatra izazove sa kojima se suočavaju globalni lideri i primetio je šest paradoksa koje lideri treba da prihvate, navodi TWI – nauronauka za biznis. Poznata su tri od njegovih šest paradoksa: skromni heroj; tradicionalni inovator (odgovorno odvažan) i političar visokog integriteta. Ali njegova druga tri su u velikoj meri kontradiktorna sadašnjoj eri:

• Tehnološki stručan humanista
• Globalno nastrojeni lokalista
• Strateški izvršilac.

Liderstvo nije jednosmerno – paradoksalno je

Šepard veruje da će sposobnost ispunjavanja oba elementa svakog paradoksa biti ključna za uspeh liderstva. Jednostavnije rečeno, svaka osobina može biti snaga ili slabost, u zavisnosti od toga da li je ta osobina uravnotežena drugom naizgled suprotnom (paradoksalnom) osobinom i uspevaće oni koji mogu da spoje te ekstreme.

Da li se zapošljavaju patuljci ili divovi?

Paradoks arogancije u liderstvu se ogleda u pristupu čuvenog citata osnivača Ogilvy agencije: „Ako bi svako od nas zapošljavao ljude koji su manji od nas, postaćemo društvo patuljaka. Ali ako svako od nas angažuje ljude koji su veći od nas, postaćemo kompanija divova.“ Kako je to objasnio Dejvid Mejle u svom članku „Paradoks arogancije“: ako je osnivač i lider najpametnija osoba u prostoriji, ili samo veruje da to jeste, onda će kompanija uvek biti ograničena jedinim potencijalom te osobe. Veliki lider sluša, donosi odluke, uči i iznad toga veruje da i sam uvek može da nauči.

Stiv Džobs je slično rekao na drugačiji način: „Nema smisla zapošljavati pametne ljude i onda im govoriti šta da rade; zapošljavamo pametne ljude da nama kažu šta mi da radimo.“ To je paradoks arogancije: istovremeno imati uverenje da ste nezaustavljivi i da ćete uspeti – i osećati poniznost da znate da vam je potrebna pomoć i da imate još mnogo toga da naučite.

Ali, kada smo već kod Stiva, toliko obožavanog i citiranog, vredi istaći da je bio poznat po tome što je psovao zaposlene u svojoj kompaniji, javno ih ponižavao i vređao, bio najglasniji u donošenju odluka i sprovođenju ideja, što je iz njegovog ugla izgledalo kao prednost. Opisivan je kao hladna i bezosećajna osoba, pohlepan i zaokupljen poslom, što je ostavilo neizbrisivog traga na njegovu ćerku i ostale bližnje. O njegovoj oštroj poslovnoj taktici i slabim etičkim standardima se nadugačko raspravljalo među njegovim rivalima i dobavljačima. Ozloglašen je i po tome što je prisvajao ideje drugih kompanija i pripisivao ih izumima koji mu ne pripadaju. Internetom kruži verzija njegovih poslednjih reči, za koje se kaže i da nisu prave, ali nekako verujem da mu ipak, na kraju, lečeći se od raka pankreasa, jeste barem nešto slično prošlo kroz glavu. Da ga skratimo i sumiramo: „Možete unajmiti nekoga da vozi auto umesto vas, da zarađuje za vas, ali ne možete iznajmiti nekoga da nosi bolest umesto vas.“

Arogancija je ideja da, ne samo da nikada ne možete promašiti metu, već da je niko drugi nikada ne može pogoditi

Još jedan primer arogancije pripisuje se Travisu Kalaniku, prethodnom izvršnom direktoru kompanije Uber, koji je bio je poznat po svom snažnom stilu rukovođenja i konfliktima. Bio je čuven po sparingu sa vlastima i rivalskim preduzećima, pa čak i sa svojim radnicima. Dok su Kalanikova smelost i preuzimanje rizika doprineli uspehu Ubera kao glavnog igrača na tržištu usluga vožnje, njegova arogancija je stvorila toksičnu kulturu unutar kompanije koja je na kraju dovela do njegovog svrgavanja.

Elizabet Holms je 2003. godine stvorila firmu za medicinsku tehnologiju Theranos, kojaje izumela novi test krvi koji je mogao da izvrši stotine testova sa samo jednom kapi. Holmsova je odbila da prizna bilo kakve nedostatke u njenoj tehnologiji ili da uzme u obzir kritike drugih, uprkos značajnom skepticizmu stručnjaka iz iste industrije. Na kraju se pokazalo da su tvrdnje kompanije lažne, a Holmsova je zbog toga optužena za mnoge prevare. Ove primere navodi u svom tekstu „Arogancija nasuprot poniznosti: Šta preduzetnici treba da znaju za uspeh i lični rast“, Čirodip Basu Roj, LinkedIn Top Voice, strateg za brendiranje i marketing sa više od 25 godina iskustva koji pomaže preduzećima da rastu kroz digitalno poslovanje.

Godine 1991, izvršni direktor Pepsi, Vejn D. Kolovej, izjavio je da je arogancija jedini najveći razlog zašto ljudi nisu uspeli u toj kompaniji, kako navodi Leri Lajt u svom tekstu „Arogancija i previsoke cene: problemi koji brendovi sami sebi nametnu“. „Nema ničeg lošeg u samopouzdanju, ali arogancija je nešto drugo“, izjavio je. „Arogancija je vanbračno dete samopouzdanja i ponosa. Arogancija je ideja da, ne samo da nikada ne možete promašiti metu, već da je niko drugi nikada ne može pogoditi. Arogancija je nepremostiva prepreka na putu ka uspehu u poslu gde je „tim“ ono što se računa.“

Moda nas uči da je luksuz = arogancija

Luksuzni brendovi rade bolje sa primesama arogancije, primećuju analitičari modnih brendova. Ako pogledamo kampanje GUCCI, Burberry, Prada, Luis Vitton, Ralph Lauren primetićemo da se izbegava smejanje na fotografijama. Pored toga, primećeno je i da luksuzni brendovi ignorišu komentare na društvenim mrežama, izbegavaju emotikone i uzvičnike.

Naučnici su, takođe, utvrdili da se hladniji tonovi dovode u vezu sa luksuzom i u modi i u enterijeru. Ronda Hadi, vanredni profesor marketinga na Univerzitetu Oksford i njen kolega istraživač sa Univerziteta Musaši u Japanu odlučili da ispitaju kakvu ulogu temperatura može da igra u prodaji luksuza. „Za razliku od toplih tonova, koji se povezuju sa zajednicom, hladni tonovi podrazumevaju odvojenost. Tragači za statusom, na kraju krajeva, ne teže zajedništvu. Distanca se doživljava kao dobra stvar, kao u luksuzu koji vas distancira od mase.” Često se kampanje za luksuzne predmete fotografišu na ledu ili sa ledom ili u vrlo hladnoj atmosferi.

„Kada razmišljate o statusu, to zaista podrazumeva udaljenosti – psihološku i fizičku distancu – što je suprotno od topline koja se povezuje sa blizinom. Osećati nešto hladnim je ekskluzivno, izdvojeno i nekonformističko“, izjavila je Ronda Hadi za FastCompany. Cartier često satove postavlja na led na svojim reklamama, iako ne postoji nikakva direktna veza između satova i zamrznute vode.

Tragači za statusom su često oni koji zauzimaju više pozicije u hijerarhiji i žele da se razlikuju i distanciraju se od onih koji zauzimaju niže položaje, navodi Silvija Beleza u svom radu „Distanca i alternativni signali statusa: Objedinjujući okvir“. „Razlikovanje se odnosi na „želju ljudi da budu isključivi; budu drugačiji; da se odvoje od zajedničkog stada” (Lajbenštajn, 1950, 189).

Tragači za statusom, na kraju krajeva, ne teže zajedništvu. Distanca se doživljava kao dobra stvar, kao u luksuzu koji vas distancira od mase

„Arogantni potrošači svoj društveni status i superiornost odražavaju kroz potrošnju i spremni su da kupuju luksuzne proizvode“, navodi se u studiji „Uticaj arogancije potrošača na nameru kupovine luksuznih modnih proizvoda“, april 2022. godine, Journal of Society Research 19(47).

Dobri momci isto pobeđuju

Arogancija u sportu je često tas koji prevagne i donese pobedu. Obučena u ambiciju, sposobnost ili motivaciju, nije laka za prepoznavanje, ali je prisutna i vidljiva onima koji to žele. Švajcarski teniser Rodžer Federer izjavio je da arogancija nije uvek potrebna za uspeh, kao i da su fudbaler Lajonel Mesi i on primer da „dobri momci“ ne moraju uvek da budu poslednji (izvor: sportal.blic.rs).

„Znaš ti ko sam ja?“ je mantra novog doba narcisoidnosti“, napisala je Ramani Durvasula o knjizi „Znaš ti ko sam ja?“. “To su ljudi koji idu kroz život sa naduvanim osećajem važnosti, toliko bitni sami sebi da veruju da ne samo da svako treba da zna ko su, već da se prema njima posebno odnosite. Da mogu da uzmu sve što požele od nas jer su „toliko posebni“. Svi moramo da obratimo pažnju na ovu mantru novog doba jer se sa njom srećemo svuda i čak i kad mislimo da nemaju nikakve veze sa nama, takvi ljudi unose toksičnost u naše bliže ili dalje okruženje.“

„Znaš ti ko sam ja?“ je mantra novog doba narcisoidnosti

Još jedna knjiga se bavi ovim fenomenom sa sličnim nazivom: „Zar ne znaš tko sam ja?“, autora Arija Turunena. Od Napoleona do Van Halena, naučni novinar Ari Turunen napisao je istoriju arogancije, prikupljajući anegdote o kraljevima, vladarima, bankarskim menadžerima, pop zvezdama i drugim uspešnim ličnostima. Ari Turunen u ovoj knjizi iznosi argumente zašto je arogantno i potcenjivačko ponašanje uobičajeno i ispituje da li se može nešto učiniti u vezi sa tim. Ali i sam ističe da se i njegovo delo može smatrati arogantnim i dodaje: „Ko sam ja da naknadno osuđujem tuđe pokušaje i promašaje?“

Ko sam ja da pitam ko si ti?

Holistički posmatrano, arogancija se može vezati za rad sa senkom, bilo da je ispoljena ili ne. Deluje mi da je čak opasnije kada nije ispoljena, jer umesto da ide ka spolja i postane konstruktivna, potiskujemo je unutra i postaje destruktivna. „Mnogi radnici svetlosti suzdržavaju se od potpunog izražavanja jer se plašimo da nas ne percipiraju kao arogantne“, izjavila je Žozet Leblank, mentor, učitelj energetskih tretmana i praktičarka Genskih ključeva. „Zadržavamo svoje vizije, mudrost i istine jer nam se umom vrti stara priča da ćemo, ako slobodno i samouvereno govorimo o onome što volimo i znamo, biti označeni kao „prepuni sebe“ ili još gore, kao narcisoidne kučke.“

Da bi se istražila arogancija kao rad sa senkom, Leblankova savetuje da se pogleda Genski ključ 31, „Čuti sopstvenu istinu“, jer nosi Senku arogancije, ali je sa druge strane te senke Dar vođstva. Pravi vođa, iz perspektive Genskih ključeva, je onaj koji je vođen svojim glasom/intuicijom srca/duše/duše. Zato je veoma važno promeniti vibraciju – od arogancije do vođstva. „Najveći poklon koji možete sebi dati, dok sanjate da delite sa svetom svoju viziju, jeste da razmišljate o frekvenciji Senke arogancije kako biste mogli da je prebacite u višu frekvenciju Dara“, savetuje Žozet Leblank.

Istina je da svi mi nosimo Senku arogancije i Dar arogancije u sebi i da ne moramo da dozvolimo da Senka diktira našim putem. Gledajući direktno u Senku i osvetljavajući je, ističemo njen Dar.

Najveći poklon koji možete sebi dati, dok sanjate da delite sa svetom svoju viziju, jeste da razmišljate o frekvenciji Senke arogancije kako biste mogli da je prebacite u višu frekvenciju Dara

Iako bih rekla da se rađamo sa određenim crtama ličnosti koje u korenu nose potencijal za aroganciju i/ili narcisoidnost, naučnici su dokazali da se te početne osobine vremenom mogu pojačavati ili smanjivati u određenom (porodičnom) okruženju, posebno u najranijem dobu. „Zdravo, uravnoteženo samopoštovanje jedna je od najvrednijih osobina koje dete može imati“, ističe dr Tali Šenfild. „Podsticanjem samopouzdanja kod vašeg deteta i ograničavanjem njegove arogancije, smanjićete rizik od problema u ponašanju, depresije i društvene izolacije. Na kraju krajeva, srećna budućnost uvek počinje iznutra“, poručuje.

Ako se vratimo na početno pitanje, da li je arogancija tajni ili ključni začin uspeha, mogla bih da odgovorim potvrdno. S obzirom na to da poznajem mnoge osobe koje ne mogu da stave sebi za rever značku ovog reda, možda rešenje leži u paradoksnoj aroganciji koju navode neuronaučnici kao novi vid liderstva. Možda i strategiju poslovanja treba usmeriti u tom pravcu – od ulaganja u dizajn, marketing, PR, biznis planove – uložiti najpre u najveći resurs koji će vam doneti najveći uspeh – izrazito jaku samosvest, veru u svoje potencijale, samouverenost u javnim nastupima i pregovorima, i dozu arogancije da ste vi najpametniji u prostoriji – ako time nikoga ne štetite i poštujete druge kroz saosećanje i vrednovanje. Prstohvat arogancije može da napravi veliku razliku. Svakako, nijedno jelo nije dobro kada se pretera sa začinima, ma koliko ih voleli.

Pročitaj i: Zašto ne možemo da razumemo psihopate i zašto i dalje pokušavamo

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels