Jeste li spremni da promenite cipele? Ja jesam.
U aprilu ove godine su mi se raspale (bukvalno) jedne divne cokule.
Ja kupujem skupe cipele, imam ludu zaljubljenost u iste, razne stvari mogu da kupim jeftine ili skupe, ali cipele nikada ne kupujem jeftine. Često ih preplaćujem, pa plaćam i kvalitet i brend i ne znam ni sama – ali mi nikad nije žao, svako ima svoju zaljubljenost. Ovo kažem, jer se moje cipele uglavnom ne raspadaju. Nekad ih poklonim ili bacim jer mi ih je dosta i jer bih nešto novo ili nekad promašim pa stoje tako nove u ormaru vekovima, dok ne shvatim da treba da odu, ali se ne raspadaju. No, ove su se, kvalitetne, lepe i relativno nove – potpuno raspale.
Naprosto su se polomile na pola. A onda, dve nedelje kasnije su mi se raspale i druge cokule. Na isti način, bukvalno su se polomile na pola. Kako razumem da živimo u magičnoj realnosti, razumela sam da bi to bilo malo previše slučajnosti i krenula sam da se pitam šta ovo znači. U tom trenutku sam takođe, odjednom, morala da izađem iz stana i preselim se. I zamena cipela i stana bi možda bila kul, da između nije bio jedan period kada NISAM imala nijedne cipele (stare su se polomile, nove još nisam našla/imala iz mnogo razloga) i NISAM imala nijedan stan jer je novi stan koji se renovirao probio sve rokove, a ja sam čekala na privremenim kaučima.
Kako razumem da živimo u magičnoj realnosti, razumela sam da bi to bilo malo previše slučajnosti i krenula sam da se pitam šta ovo znači
E, baš ti meseci su oni koji prave razliku da li živimo sa svojim Višim ja/Snovima ili ne. Dakle, opcija staro je prošlo, idemo u nešto novo, kolikogod novo nekad zahtevalo prilagođavanje i učenje je ono što možemo SVI ili gotovo svi. Živeti mesecima BEZ cipela i stana i verovati da je odluka dobra, držati samog sebe u naručju kad se probudiš plačući i ne možeš da staneš, disati i pustiti da te pregaze divlje mračne misli (ja sam niko, ovo je ludo, zaboga šta radim) i opet centrirati srce i reći ok, ovo radim zbog toga, ovo ima smisla, ostani, preživi je ono što može samo mali broj ljudi.
Često samo ostaneš ne jer želiš da budeš heroj (niko nikad nije to poželeo), već jer misliš da moraš da budeš heroj i da bukvalno nemaš drugog izbora, a tek kasnije shvatiš da to već jeste mindset i heartset koji te razlikuje od većine, jer uvek postoji drugi izbor samo ga ipak ne uzimaš u obzir jer znači odustajanje od sebe.
Sada KONAČNO opet imam stan, a imam i nove cipele i mislim, oh, vredelo je. Lepo je, moje je, dobro je. Ovih par meseci, pak, nisam nijedne sekunde pomislila vredi ovo mučenje, samo sam htela da stane i završi se. Ali ipak sam ostala. Tako izgleda skok na naredni nivo, u ma čemu.
Kako vi stojite sa fazom između?
Radim sa našim KREATIVNIM SELFOM, našim magičnim ja. Ništa ne popravljam, nikog ničeg ne oslobađam, ne radim terapiju, isceljenja i ne radim rešavanje problema. Radim na BEYOND nivou, radim sa selfom svih nas koje jeste LJUBAV, koje je već savršeno, celo, slobodno, koje već vidi, već jeste, već ume. Svi ga imamo, a ja umem da izvučem taj self na scenu (i pozorišnu i životnu). Razumem kako funkcioniše i kako se razlikuje od drugih delova nas, razumem šta ga raduje i šta ga tera u zbeg, držim polje tako da svi naši drugi karakteri moraju u tom momentu preda mnom (a i pred vama) da se povuku.
Kada iskusite taj stepen magije i tog/tu sebe, nema šanse da to zaboravite i to nosi promenu, neizbežnu. Nema linearne veze, ali nelinearna, energetska veza sa nizom kasnijih životnih događaja je uvek tu i to odgovorno tvrdim. Ja sam divljina, rekla sam svom drugu. Senzualnost. Kao Havaji, seks i vodopadi. To treba da ti bude tagline, rekao je on.
Život teče kroz nas kao iskra. Svaki san koji postoji tu je da dobije svoju realnost.
Pozorište je moje polje, a Ljubav i Lepota su moj zavet. Život teče kroz nas kao iskra. Svaki san koji postoji tu je da dobije svoju realnost. Nekad uspemo, nekad ne ili ne još uvek. Ali u pozorištu uvek uspemo. Ne postoji bolja vežba za kreaciju svetova.
Pročitaj i: Koju priču pričate?
Tekst: Marija Farmer / Foto: Pexels
