Od biblijskog Kaina do eskimskog Kunlangeta i Arankana u Nigeriji, skoro svaka kultura na zemlji zabeležila je postojanje pojedinaca čije antisocijalno ponašanje ugrožava mir zajednice

Inuiti su skovali reč Kunlanget za nekoga ko „uzastopno laže i vara i krade stvari i ne ide u lov i, kada drugi muškarci napuste selo, seksualno iskorišćava mnoge žene“. Narod Joruba u Nigeri opisuje Aranakana kao pojedinca koji „uvek ide svojim putem bez obzira na druge, koji je nekooperativan, pun zlobe i bezobrazan“. Čovečanstvo ko-evoluira sa antagonistom ljudskog mita kroz milenijume, okruženo pojedincima čije antisocijalno ponašanje ugrožava mir zajednice, potkopavajući našu urođenu želju da verujemo jedni drugima. Danas, ti pojedinci su prepoznati kao – psihopate.

Ipak, uz sva dostignuća 21. veka, mi i dalje ne možemo (na vreme) da prepoznamo psihopate, a kada shvatimo da smo emotivne, psihičke, pa i fizičke žrtve – pokušavamo da razumemo zašto rade to što rade i da pronađemo dublje značenje u njihovim postupcima koji će nas umiriti i objasniti kako smo mogli da budemo tako „glupi i naivni“, kako umemo sebe da „počastimo“. Zašto je to tako?

„Zato što sam mogao“

U sopstvenom traganju za odgovorima u ovoj tematici i potrebi da razumem ponašanje nekih nekadašnjih partnera, šefova, CEOs, klijenata, možda mi je najviše pomogla replika iz serije „Mindhunter“ u kojoj dva FBI agenta intervjuišu serijske ubice kako bi pronikli u njihov um i razumeli motive zločina, a time razumeli i psihopatologiju devijantnog ponašanja. U jednom intervjuu, sagovornik je na pitanja zašto je počinio monstruozne stvari ženama odgovorio: „Zato što sam mogao.“

Osoba tipične populacije za koju možemo da kažemo da je zdrava, ili normalna, poštuje život i ima razvijen spektar emocija koje joj pomažu da oseti ljubav, stid, sažaljenje, kajanje i slične emocije. Za razliku od toga, psihopate svet doživljavaju sasvim drugačije.

Mediji često prikazuju psihopate na način koji nije nužno tačan, kao ekstremne i očigledne kriminalce. To može dovesti do pogrešnog uverenja da su psihopate uvek lako prepoznatljive, dok u stvarnosti često nisu

Osoba tipične populacije shvata svet kroz emocije i gotovo je nemoguće zamisliti život bez osećanja – dok ne sretnete psihopatu. Psihopate često prikrivaju svoje nedostatke šarmom, privlačnošću, maskom normalnosti, tako da može potrajati da shvatite sa čime imate posla. Upravo ova takozvana „maska zdravog razuma“ – omela je proučavanje psihopata. Iako su krivi za najnestalnije i neodgovornije ponašanje, ponekad destruktivno i nasilno, oni ne pokazuju nijedan od klasičnih znakova mentalne bolesti. Nemaju halucinacije niti čuju glasove. Nisu zbunjeni, uznemireni, niti imaju tendenciju da budu društveno neugodni. Često su natprosečne inteligencije. Ne izražavaju istinsko kajanje ili želju za promenom. Tako da se posmatranje psihopata svodi na to da su oportunisti, a ne žrtve strašne mentalne nestabilnosti.

Uz to, prepoznavanje psihopata može biti izazovno iz nekoliko razloga:

• Lažno prikazivanje: Psihopate su često izuzetno vešti u prilagođavanju svog ponašanja kako bi ostavili dobar utisak. Koriste svoj šarm i manipulativne tehnike da se prikriju ili stvore pozitivan imidž.
• Nedostatak ekstremnih simptoma: Mnoge psihopate ne pokazuju očigledne ekstremne simptome koji bi ih razlikovali od drugih ljudi. Njihovo ponašanje može biti suptilno i ne razlikuje se uvek od normalnog ponašanja.
• Kognitivne distorzije: Ljudi često imaju tendenciju da veruju u ono što žele da veruju, ili da ignorišu znakove koji im nisu prijatni. To znači da ne primećujemo ili ne priznamo znakove psihopatije ako nam se ne uklapaju u našu sliku o osobi.
• Kultura i stereotipi: Mediji često prikazuju psihopate na način koji nije nužno tačan, kao ekstremne i očigledne kriminalce. To može dovesti do pogrešnog uverenja da su psihopate uvek lako prepoznatljive, dok u stvarnosti često nisu.
• Socijalni signali: Psihopate često koriste sofisticirane društvene veštine kako bi se prilagodili i uklopili u društvo. Mogu da koriste neverbalne signale i manipulaciju kako bi prikrili svoje stvarne namere.
• Maskiranje: Psihopate su često sposobne da maskiraju svoje nedostatke i manipulativne namere u normalnim društvenim situacijama, pa njihovo pravo ponašanje može biti prikriveno.

Ne možemo da razumemo ono što ne doživljavamo

Desetine studija otkrivaju da psihopate doživljavaju svet drugačije od drugih. Imaju problema da donesu odgovarajuće moralne vrednosne sudove i da suzbiju svoje impulse. Oni su takođe sputani u tome kako reaguju na emocije, jezik i držanje pažnje – nepovezanost koja se ponekad vidi već u petoj godini.

Emocije psihopata su plitke: osećaju se iritirano kada nešto ne ide kako žele i okreću se rizičnom ponašanju iz najslabijih razloga. Što se tiče složenih emocija kao što su predanost, krivica ili radost, njihovo razumevanje je na minimalnom nivou.

Suprotno popularnom verovanju, psihopatija nije ograničena samo na serijske ubice i kriminalce. U stvari, mnoge psihopate žive među nama i vode naizgled normalne živote. Psihopatiju odlikuju dijagnostičke karakteristike kao što su: šarm, visoka inteligencija, loše rasuđivanje i neuspeh u učenju iz iskustva, patološka egocentričnost i nesposobnost za ljubav, nedostatak kajanja ili stida, impulsivnost, grandiozni osećaj sopstvene vrednosti, patološko laganje, manipulativno ponašanje, loša samokontrola, promiskuitetno seksualno ponašanje, maloletnička delinkvencija i kriminalna svestranost, između ostalog.

Psihopate su vođene željom za moći, kontrolom i ličnom dobiti. Oni su vešti u korišćenju šarma i harizme da bi manipulisali drugima da im završavaju što žele i što im je potrebno. Grandiozan osećaj sopstvene važnosti im daje čvrsto uverenje da imaju pravo na poseban tretman. Ovaj osećaj u kombinaciji sa nedostatkom empatije, omogućava im da iskorišćavaju i manipulišu drugima bez oklevanja.

Suprotno popularnom verovanju, psihopatija nije ograničena samo na serijske ubice i kriminalce. U stvari, mnoge psihopate žive među nama i vode naizgled normalne živote

Psihopate imaju jasan plan – žele moć, kontrolu i ličnu korist. Potrudiće se da postignu svoje ciljeve, često pribegavajući manipulaciji i prevari. Jedna uobičajena taktika manipulacije koju koriste psihopate je gaslighting. Gaslighting uključuje iskrivljavanje istine i dovođenje žrtve u sumnju u vlastitu percepciju i zdrav razum. Podrivajući žrtvino samopouzdanje i osećaj stvarnosti, psihopata dobija kontrolu nad situacijom.

Van dometa običnog ljudskog iskustva

Razumevanje psihopata može biti teško iz više razloga:

• Nedostatak empatije: Psihopate često imaju ozbiljan deficit u sposobnosti da osećaju ili izraze empatiju. Ovo otežava njihovo razumevanje i predviđanje emocionalnih reakcija drugih ljudi.
• Neobična motivacija: Motivacija psihopata može se drastično razlikovati od motivacija većine ljudi. Oni mogu biti vođeni impulsima, potrebom za moći ili uživanjem u kontrolisanju drugih, što može biti teško za razumevanje nekome ko nije tako motivisan.
• Površnost emocija: Psihopate često prikazuju površan spektar emocija. Iako mogu da izgledaju emocionalno odgovorni, njihova osećanja su često površna ili neautentična, što može da oteža interpretaciju njihovih stvarnih osećanja.
• Pristup razumevanju: Mnogi ljudi jednostavno nisu upoznati sa psihopatijom na dubljem nivou. Što manje znamo o nečemu, to je teže da razumemo kako funkcioniše.

Sve ovo deluje da psihopate budu izvan dometa uobičajenog ljudskog iskustva, što nam otežava razumevanje i predviđanje njihovog ponašanja.

Prema studiji iz 2017. koju je vodio Univerzitet Wisconsin-Madison, psihopate imaju smanjene veze u oblastima mozga koje kontrolišu strah, anksioznost, empatiju i sentimentalnost. Anatomija mozga, genetika i okolina osobe mogu doprineti razvoju psihopatskih osobina. Prema studiji, psihopate imaju smanjene veze u mozgu između ventromedijalnog prefrontalnog korteksa (vmPFC) i amigdale. Ovo je važno znati zbog funkcija oba dela u igri – vmPFC je odgovoran za sentimentalnost, empatiju i krivicu, a amigdala posreduje u strahu i anksioznosti. Ne samo da je ovo istraživanje pokazalo da postoje razlike u tome kako ovi delovi psihopatskog mozga funkcionišu, već je ovo bila prva studija takve vrste koja pokazuje fizičke (strukturalne) razlike u mozgu psihopata.

Jedna uobičajena taktika manipulacije koju koriste psihopate je gaslighting

Životne istorije psihopata često karakterišu haotičan porodični život, nedostatak roditeljske pažnje i vođstva, zloupotreba supstanci i antisocijalno ponašanje, loši odnosi, razvod i odrastanje u lošem kraju. Ove osobe smatraju da su zatvorenici sopstvene etiološke predodređenosti i veruju da su imali, u poređenju sa normalnim ljudima, manje mogućnosti ili prednosti u životu.

Neke psihopate su na površini prilagođene svom okruženju i čak su popularne, ali osećaju da moraju pažljivo da sakriju svoju pravu prirodu jer to drugima neće biti prihvatljivo. Ovo ostavlja psihopate pred teškim izborom: da se prilagode i učestvuju u praznom, nestvarnom životu, ili da se ne prilagode i žive usamljenim životom izolovanim od društvene zajednice. Oni vide ljubav i prijateljstvo koje drugi dele i osećaju se potišteno znajući da nikada neće biti deo toga na dubok način koji obeležava pozitivno ljudsko iskustvo.

Motivacija psihopata može se drastično razlikovati od motivacija većine ljudi. Oni mogu biti vođeni impulsima, potrebom za moći ili uživanjem u kontrolisanju drugih, što može biti teško razumeti nekome ko nije tako motivisan.

Sopstveni sadistički univerzum

Psihopate veruju da je ceo svet protiv njih i na kraju postaju uvereni da zaslužuju posebne privilegije ili prava da zadovolje svoje želje. Tako stvaraju svoj sadistički univerzum da osvete svoja iskustva odbacivanja, zlostavljanja, poniženja, zanemarivanja i emocionalne patnje. Jedna od najupečatljivijih posebnosti psihopata je da im nedostaje empatija; oni su u stanju da otresu sa sebe najuniverzalnije društvene obaveze kao da su običan prah. Lažu i manipulišu, ali ne osećaju žaljenje ili kajanje – u stvari, ne osećaju posebnu dubinu ni u čemu.

Harizmatični vođa ili skriveni psihopata

Forbes je objavio sledeći opis: „On je harizmatični vođa koji inspiriše ljude da ga slede. Strateški mislilac koji može da savlada detalje. Neumorni radnik sa neverovatnim fokusom i veštinama rešavanja problema. Njegovi zaposleni ga vole, ali je u stanju da donosi i izvršava nepopularne odluke. Iznad svega, on je izuzetan komunikator koji može da prenese viziju bilo kojoj publici, od Volstrit eksperta do najmlađeg zaposlenog.”

Ovaj citat bi mogao da opiše idealnog CEO, navodi Forbes, ali je to zapravo portret korporativnog psihopate, koji je dao službenik za sprovođenje zakona koji je odbio da bude identifikovan jer nisu bili ovlašćeni da javno komentarišu. Ljudi sa psihopatijom žude za moći i dominantnim pozicijama, kažu stručnjaci. Ali oni su takođe kameleoni, u stanju da prikriju svoju nemilosrdnost i antisocijalno ponašanje pod plaštom šarma i elokvencije. U najekstremnijim, kliničkim slučajevima, te osobine su omogućile serijskim ubicama da izbegnu hapšenje.

Mnogi ljudi jednostavno nisu upoznati sa psihopatijom na dubljem nivou. Što manje znamo o nečemu, to je teže razumeti kako funkcioniše

U nastavku ovog članka, Forbes navodi da otprilike 4% do čak 12% izvršnih direktora ispoljava psihopatske osobine, prema nekim stručnim procenama, mnogo više od stope od 1% u opštoj populaciji i više u skladu sa stopom od 15% u zatvorima.

„Rekla bih da psihopate ili ljudi sa psihopatskim osobinama napreduju u haosu i znaju da drugi to ne mogu, pa će zbog toga često stvarati haos na poslu“, kaže Tara Svart, neuronaučnik i član fakulteta na MIT Sloan School of Management. „Oni su obično veoma šarmantni na površini, smeli su i ne plaše se“, kaže Karen Lendej, droktorka i kandidat za poslovno upravljanje na Univerzitetu u Alabami. „Njih nije briga što vas povređuju. Oni će uraditi ono što moraju.”

Prema britanskom psihologu Kevinu Datonu, četiri izbora karijere za psihopate su CEO, advokat, medijska ličnost i prodavac.

Studije pokazuju da su skoro sve psihopate narcisi i manipulatori. Neki se brzo naljute, mada je veća verovatnoća da će, kada se uspinju na korporativnoj lestvici, koristiti šarm i laskanje nadređenima kako bi unapredili svoju karijeru. Sve dok ne utiče na radni učinak, psihopatija sama po sebi nije osnov za prekid radnog odnosa. Oni sa lakoćom lažu i dovoljno su pametni da daju željeni odgovor na bilo koji test ličnosti. U tom smislu, psihopata ima prednost u odnosu na drugog rukovodioca sa sličnim sposobnostima i dostignućima koji neće lagati za napredovanje u karijeri.

„Ne postoji način da izađete na kraj sa korporativnim psihopatom“, kaže dr Lendej. „Morate da se sklonite od njih.“ Nekoliko finansijskih direktora koji u američkim korporacijama imaju moć da se suprotstave CEO je savetovalo da se sa psihopatama ne treba šaliti jer su obično nemilosrdniji, bolji u spletkama i daleko manipulativniji od svojih kolega. Kakva god da je taktika, pažljivo dokumentovanje svih devijantnih ponašanja može se pokazati korisnim u budućnosti.

Sve dok ne utiče na radni učinak, psihopatija sama po sebi nije osnov za prekid radnog odnosa

Forbes takođe navodi da mnoge psihopate pre unapređenja deluju kao harizmatični, uverljivi i kreativni, ističu se na svojim pozicijama i da dovode svoje kompanije do velikog profita, ali kada dobiju unapređenje – zlonamerne osobine korporativnih psihopata nadmašuju njihove pozitivne. Često maltretiraju druge, stvaraju sukobe, obeshrabruju ideje podređenih, ponašaju se neetički, pa čak i podstiču druge da učine isto. Njihove radnje mogu dovesti do stvaranja neprijateljskog okruženja na radnom mestu, sve veće konkurencije, stresa, odsustva, bolesti, pa čak i krađe.

„Ne postoji način da izađete na kraj sa korporativnim psihopatom“, kaže dr Lendej. „Morate da se sklonite od njih.“

„Devijantno ponašanje na radnom mestu uzrokuje gubitke od milijardi dolara u svim poslovnim organizacijama, a veliki deo ovog ponašanja potiče od korporativnih psihopata na pozicijama lidera“, napisali su istraživači 2015. godine.

„Kako sam mogla da budem tako glupa“

Mnogo puta sam sebi rekla, kada bih se probudila iz odnosa koji je u sebi imao elemente psihotičnog ponašanja, bilo privatno ili na poslu. Mnogo puta čujem svoje prijateljice da to sebi govore. Mnogo puta čujemo žrtve nasilja koje su se ohrabrile da o tome govore.

Ali ne shvatamo u tom trenutku da ono što se desilo, zaista, zaista nema veze sa našom inteligencijom ili osećajem ili rasuđivanjem. Žrtvama psihopata može biti teško da priznaju sebi da su u vezi s psihopatom iz nekoliko razloga:

• Gaslighting: Psihopate često koriste taktike poput gaslighting-a, gde manipulišu žrtvom navodeći je da sumnja u svoje percepcije i osećanja. Ovo može dovesti do smanjenja samopouzdanja i osećaja nesigurnosti kod žrtava, što otežava priznavanje stvarnosti.
• Sram i krivica: Žrtve mogu da osećaju sram ili krivicu zbog toga što nisu prepoznale ili uspele da se izbore s manipulacijama. Ovo osećanje može dovesti do toga da se osećaju krivima za svoje okolnosti ili da ne žele da priznaju da su prevarene.
• Mentalna i emocionalna manipulacija: Psihopate često koriste emocionalnu manipulaciju kako bi kontrolisali žrtve. Ovo može uključivati taktike poput igranja na simpatije, uverenja da su oni sami krivi za problem, ili čak pružanje lažnih obećanja o promenama. Žrtve mogu biti zbunjene i teže razaznaju istinu.
• Idealizacija: U početku veze, psihopate često idealizuju svoje žrtve, čineći ih da se osećaju posebnim i voljenim. Kada se veza pogorša, žrtve mogu teško da priznaju sebi da je osoba koju su idealizovali zapravo manipulativna i štetna po njih.
• Strah od posledica: Žrtve mogu biti zabrinute zbog mogućih posledica priznanja istine. Ovo može uključivati strah od reakcije psihopate, gubitka socijalne podrške, ili posledica po njihov profesionalni ili lični život.
• Socijalni pritisak: Često postoji socijalni pritisak da se održe odnosi i slike koje su predstavljene svetu. Žrtve mogu osećati potrebu da održe određeni imidž ili izgled da bi izbegle društvenu sramotu ili osudu.
• Postepeno razotkrivanje: Psihopatsko ponašanje može da se razotkriva postepeno i sveobuhvatno, što znači da žrtve možda ne prepoznaju odmah sve aspekte manipulacije. Ova postepena promena može da oteža pravovremeno prepoznavanje problema.

Razumevanje i priznanje da je neko psihopata, posebno neko koga smo prihvatili kao prijatelja ili partnera, ili nekoga ko nam je nadređen i od koga nam zavisi ekzistencija, zahteva mnogo introspekcije, emocionalne snage i podrške. Profesionalna pomoć, kao što je savetovanje ili terapija, ključna u pomaganju žrtvama da prepoznaju i obrade svoja iskustva.

Čak i ako ne razumemo – moramo dalje

Kada se srećom, božijom milošću, buđenjem božanskog jezgra u nama ili stručnom pomoći, žrtve manipulatora, narcisa, sadista, izvuku iz kandži toksičnih odnosa, ostaje gorak ukus kajanja, samoosuđivanja, krivice, srama, tuge, besa – i potreba da se razume zašto.

Nema tu zašto. Zato što mogu, jednostavno je. Da li će nam to doneti oslobođenje? Možda i hoće, kada shvatimo da ne moramo više da preturamo po gestovima, rečima, obećanjima, osećanjima i kada shvatimo da su naše percepcije toliko različite, udaljene, nespojive. Da su mehanizmi, biološki i sociološki, potpuno drugačiji i za nas neuhvatljivi. Da li imamo posla sa iskonskim zlom? Demonima? Da li se psihopate rađaju ili postaju? Odgovor je verovatno i jedno i drugo. Ako, kako veruju istraživači, geni čine 50 odsto varijabilnosti među onima koji pokazuju antisocijalne osobine u odrasloj dobi, to znači da su životne okolnosti jednako važne kao i biološko nasleđe.

Profesionalna pomoć, kao što je savetovanje ili terapija, ključna u pomaganju žrtvama da prepoznaju i obrade svoja iskustva.

Neke psihopate imaju ožiljke od teškog detinjstva, drugi su „crne ovce“ stabilnih porodica. Bez obzira na to da li geni ili okruženje imaju veći uticaj, rana intervencija—možda čak i u predškolskoj ustanovi—može da bude ključna. Baš kao što postoji trenutak u detinjstvu kada je mozak pripremljen za učenje jezika, što je zadatak koji kasnije postaje mnogo teže za savladati, naučnici pretpostavljaju da može da postoji rani „prozor“ za razvoj društvenih i kognitivnih veština koje su u osnovi onoga što nazivamo „savest“.

Treba imati na umu da preboljavanje veze s psihopatom može da bude posebno izazovno zbog intenziteta manipulacije i emocionalne štete koju oni izazivaju. Ali je moguće.

• Budite strpljivi sa sobom i prihvatite da su osećaji poput tuge, ljutnje, i konfuzije normalni.
• Prekinite sa svakom komunikacijom: Dalje kontaktiranje otežava oporavak i potencijalno vas ponovno uvlači u manipulativne obrasce.
• Radite na samopouzdanju: Psihopate često snižavaju samopouzdanje svojih žrtava. Obnavljanje samopouzdanja može vam pomoći da se ponovo oslobodite osećanja nesigurnosti koje su možda ostavili.
• Tražite stručnu podršku: Podrška će vam pomoći da procesuirate svoje osećaje i pronađete izlaz iz situacije.
• Prepoznajte da niste krivi za ponašanje psihopate. Postavljanje granica i zaštita svog emocionalnog prostora su važni za vaš oporavak.
• Kada budete spremni, okružite se ljudima koji vas podržavaju i koji pokazuju zdravu emocionalnu dinamiku. Ali imajte na umu da oporavak nakon ovakve veze traje duže i posledice su mnogo dublje. Dajte sebi vremena.

Ako vam ništa ne pomaže u ovom momentu, evo jedne informacije koja je i naučno dokazana: da biste potpuno zaboravili osobu potrebno vam je sedam godina. To je zato što sve ćelije u vašem telu nakon sedam godina bivaju potpuno zamenjene novim, tako da stare ćelije koje se drže sećanja na vezu i odnos nestaju. Kada prekinemo odnos, ma koliko da je bio za nas štetan, prekidaju se i navike koje smo kreirali i prestaju da budu zadovoljene i one pozitivne potrebe koje je odnos ispunjavao. Onda dolazi do „naučene bespomoćnosti“.

Da biste potpuno zaboravili osobu potrebno vam je sedam godina

Ovaj fenomen pomogao je istraživačima da odgovore na pitanja zašto oni koji su zlostavljani ne govore drugima, ne pokušavaju da dobiju pomoć ili ne napuštaju odnose. „Često u nasilnim vezama zlostavljači podvrgavaju svoje žrtve stalnom zlostavljanju kako bi ih aklimatizovali na zlostavljanje i naučili ih da nemaju kontrolu nad situacijom. Nasilnici, kao rezultat, zadržavaju potpunu kontrolu, a žrtve „nauče“ da su bespomoćne u tim okolnostima i zaista veruju da je njihov život van njihove kontrole“, navodi Dr Tatjana Milošević u svom tekstu o ovom fenomenu.

“Naučena nada, umesto naučene bespomoćnosti, sugeriše da osnažujuća iskustva – ona koja pružaju prilike za učenje veština i razviju osećaj kontrole – mogu pomoći pojedincima da ograniče iscrpljujuće i naučene efekte bespomoćnosti barijera u svom svakodnevnom životu”, nastavlja Dr Milošević. “Ljudi se mogu suprotstaviti naučenoj bespomoćnosti tako što će praktikovati nezavisnost od malih nogu i negovanjem otpornosti, samopoštovanja i samosaosećanja.”

Mislim da je ovo dobar kraj za ovu malu, individalnu, istraživačku studiju koja je pokušaj da vam kaže: „Ne, niste ludi. Ne, niste sami. Ne, nije do vas!“ i da vas ohrabri da prepoznate obrasce psihotičnog ponašanja, što pre smognete snage da iz tog odnosa izađete i uz stručni pomoć, blagost i razumevanje situacije u kojoj ste se našli, ponovo izgradite svoju ličnost, svoj život i vratite sebi svoju svetlost. „Meni moje, tebi tvoje“, recite i zatvorite vrata za sobom.

Pročitaj i: Susret sa Zlom

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels