Težinu života merimo u odnosu na količinu – čega?

Da li je ta mera direktno zavisna od broja nesrećnih događaja u našim životima na koje nismo mogli da utičemo, koje nismo mogli da kontrolišemo – gubitak dragih ljudi, veliki poslovni i lični neuspesi, siromaštvo, glad, bolest, uskraćenost ili nedostatak na koji nismo sami uticali. Postoji li mera oko koje ćemo se svi složiti, i zašto je to važno? Smatram da je težina života, kao, uostalom, i vrednosna procena bilo čega, kontekstualna. Kao što je lepota u očima posmatrača, tako je i težina nečijih okolnosti u kojima ili uprkos kojima živi, takođe stvar posmatrača i njegove percepcije. Ono što je za nekoga lep život, nekome je život nedostojan čoveka, ili, obrnuto, ono nad čime neko kuka i jadikuje, drugome to može biti cilj i  ostvarenje životnog sna.

Postoje takvi životi ljudi koji u dobroj meri jesu imali osnova da se tako definišu do kraja, odnosno “ispunjavali sve uslove” da se opišu sintagmom težak život, ali je ipak došlo do transformacije, promene. Čijom zaslugom, pitamo se? Da li je tu po sredi odabir – odluka da okolnosti posmatramo i živimo ih na jedan ili na drugi način? Možda težina svega zavisi od naše odluke da je podnesemo ili da u suprotnom od nje puknemo?

Uvek me je fasciniralo kako ljudi pucaju i lome se pod potpuno različitom težinom koju život spusti na njih. Ljudi se kidaju, odumiru iznutra, odlaze u depresiju jer osećaju neizdrživi teret pod kojim ne mogu da dišu, misle, stoje uspravno.

Uvek me je fasciniralo kako ljudi pucaju i lome se pod potpuno različitom težinom koju život spusti na njih

Pod tom težinom ili usled sopstvene slabosti, beže u zaborav, čine sve kako bi zaboravili sopstveno biće, život koji žive, sagorevaju na poslu, odlaze u alkoholizam, svet droge, kocke, promiskuiteta, odaju se porocima imajući utisak da su zaboravili sebe. Ima takvih ljudi koji žive da bi sebe zaboravljali, onog sebe koji nije imao petlje da odluči, preseče, prepozna vreme za odluku i donese je. Zapravo, sve je manje ili više jednostavno – o svemu se odlučuje, na dnevnoj pa i na životnoj osnovi. Skup dnevnih odluka određuje život. Ono sa čime pristanemo da se suočimo i pretvorimo to u neku vrstu rešenja, neće nas proganjati, neće se preobraziti u najgoru moru i neće nam otežavati život.

Da li znate da je depresija zapravo posledica toga što ne donosimo odluke, ne suočavamo se sa izborima.

Okamenjene i odluke koje nismo doneli postaju zaključana rešenja problema. S njima nema daljeg posla i dijaloga osim depresivne jadikovke da je moglo drugačije. U njima je zarobljeno pravo na sreću, lepotu, ljubav, cvetanje, igru…

Skup dnevnih odluka određuje život.

Odluke koje ne donesemo kada je adekvatno vreme narastaju u ozbiljne izazove i probleme. To su odluke o prekidu loše navike, toksičnog odnosa, štetnog načina života i razmišljanja. S druge strane, kao što postoje odluke o prekidu tako postoje odluke o prihvatnaju! Tu leži jednostavnost i mudrost života i jednačina za izbegavanje nepotrebne težine.

“Neka mi Gospod podari smirenost da prihvatim stvari koje ne mogu promeniti, hrabrost da promenim stvari koje mogu promeniti i mudrost da ih razlikujem.”

Odluke kroje sudbinu

Kerolova Alisa sreće Gusenicu koja puši lulu i daje joj gljivu sa dva kraja. Kada pojede jedan kraj smanji se, ukoliko pojede drugi poveća se. Svaka odluka ima dva kraja. I uvek nas taj jedan kraj razdvaja od potpuno drugačijeg života, onog gde rastemo ili takvog koji nas smanjuje.

Jedna od odluka koje teško donosimo jeste ona o prihvatanju promena. U životu je sve neizvesno osim promena, mi u stvari postojimo kroz promenu i njeno smo otelotvorenje. Možda i jesmo stvoreni sa idejom da budemo svedoci i objekti promena, jer one se čitaju i vide i na našem telu, licu, i svuda oko nas. Pa zašto nemamo snage da ih prihvatimo? Svaka odluka nosi rizik promene, da li se zato plašimo odluke – jer neminovno vodi u promenu. Verujemo u privid i mogućnost mirovanja, stagnacije, a svaka stagnacija je korak unazad, jer dok mi stojimo, sve se ostalo kreće, gazi nas i preskače, ostajemo taoci nedonesenih odluka gde je svaka u stvari cigla više u zidinama teške tamnice.

Živeti znači donositi odluke, one sa kojima smo u saglasju, jer ukoliko nismo – nema nam izlaza iz sopstvenog lavirinta promašaja. Cena da se ne suočimo sa njima je previsoka, jer jedna neodlučnost vodi u drugu, stvara se privid balansiranja i mira, dok je sve to u stvari slaganje kule od karata, koja samo deluje solidno, a onda jedan potez, jedan trenutak i ruši se sve.

Pročitaj i: Opozit poznatog

Tekst. Irena Rangelov /Foto: Freepik