Imala sam sreće da je moje dete išlo u odeljenje sa sjajnom decom i roditeljima i da smo u školi prepunoj vršnjačkog nasilja – prošli bez problema. I dok kucam ovu rečenicu ježim se od “imali smo sreće” i “prošli” – kao da smo se provukli kroz iglene uši nasilja koje nas okružuje i koje je normalizovano od malih nogu…
Ali mnogi roditelji nisu i nemaju tu sreću. Jer slanje dece u park, vrtić i školu postaje lutrija u kojoj se možeš samo moliti višim silama da sve bude dobro. Moja ćerka se prvi put susrela sa bezrazložnim napadom sa oko dve godine, kada ju je dečak ispred mene i njegove majke iz čista mira pljunuo u lice i otišao. Nas dve smo ostale potpuno zaleđene i zbunjene, a njegova majka nije ni trepnula da bilo šta kaže ili uradi tim povodom. Kada sam joj se obratila, bila je iznenađena što joj uopšte bilo šta govorim i napala mene jer: “Deca se samo igraju.”
I tako to počinje…
Nije toga bilo mnogo, ali se dešavalo. U parku su joj otimali trotinet, gurali je da se popnu na tobogan pre nje, uzimali igračke… Ona je to uglavnom zbunjeno posmatrala i uvek me pitala: “Mama, zašto to rade.” Svaki put kada bih odreagovala, roditelji bi mene napali kako preterujem i kako to nije ništa. A u većini slučajeva, oko te dece nije ni bilo roditelja.
Međutim, već tokom četiri godine osnovnog školovanja, moja sestričina “nije imala sreće” da se provuče kroz iglene uši i “upala” je u školu i odeljenje u kojem su problemi od prvog dana a agresija, bezobrazluk i nevaspitanje te dece normalizovani i od strane roditelja i učiteljice kao “dečiji nestašluci”. Od tuče, udaranja, vređanja pa do donošenja opasnih predmeta u školu, i evo sada – maltretiranja na rekreativnoj nastavi, svaki put se ispadi te dece tumače i prevode kao nemirluk karakteirstičan za njihov uzrast i uz rečenicu “porašće i smiriće se” prelazi se preko njih.
Problem počinje mnogo pre incidenta koji postaje ozbiljan i za sistem i koji poprima široke razmere
Ali mali nasilnici samo rastu u veće i opseg psovki, bezobrazluka i ispada se vremenom povećava a ne smanjuje. Između dečjeg konflikta i sistemskog nasilja postoji ogromna razlika a kada tu razliku ne prepoznamo na vreme, posledice često ostaju mnogo duže od školskih godina.
Prema podacima UNICEF, gotovo svako treće dete u svetu doživi neki oblik vršnjačkog nasilja tokom školovanja, dok istraživanja pokazuju da posledice nisu samo emotivne, već i neurobiološke: dugotrajna izloženost poniženju, isključivanju i strahu utiče na razvoj nervnog sistema, osećaj sigurnosti, samopouzdanja, pa čak i na kasnije odnose u odraslom dobu. Ali problem počinje mnogo pre incidenta koji postaje ozbiljan i za sistem i koji poprima široke razmere. Počinje rečenicama koje zvuče bezazleno a koje izgovaraju i deca i učitelji:
„Ma šalili su se.”
„I nas su zadirkivali pa nam ništa ne fali.”
„Mora da nauči da se brani.”
„Preosetljiv je.”
I upravo tako nasilje dobija dozvolu da raste.
Šta jesu dečje nestašnosti, a šta više nisu
Bio je to rođendan koji je moja sestra rešila da proslavi u porodičnoj kući i bašti i pozvala je decu iz odeljenja. Godinama se bavim psihološkim temama, ličnim razvojem i obrascima ponašanja i ono što je mnogima normalizovano, meni su postali signali da je reakcija neophodna. Ponašanje te dece nije bilo “dečja igra”, to su bili nevaspitani postupci sa predumišljajem. Psovke, vikanje, namerno lomljenje igračaka, namerno maltretiranje animatora, skakanje sa terase, uništavanje dekoracije… A onda je jedno dete namerno ubijalo sitne životinje koje su nalazili u bašti, zbog čega su druga deca plakala.
Iskreno, bila sam šokirana do te mere da sam rekla sestri: “Moraš odmah da je ispišeš!” Čak smo se i sukobile u mišljenjima jer sam ja preplašeno reagovala i izašla iz svoje pristojne zone sugerisanja.
Deca se svađaju. Deca testiraju granice. Deca ponekad impulsivno kažu nešto grubo, posvađaju se oko igre, burno reaguju, povuku nekoga za rukav, zalupnu vratima ili kažu nešto zbog čega se kasnije iskreno pokaju. Konflikt jeste sastavni deo razvoja. Ali nasilje nije običan konflikt.
Psiholozi uglavnom ukazuju na tri važna elementa po kojima se nasilje razlikuje od uobičajene dečje svađe:
- postoji namera da se povredi, ponizi ili isključi drugo dete
- ponašanje se ponavlja ili traje kroz vreme
- postoji neravnoteža moći — fizičke, socijalne, psihološke ili grupne
Najopasnija stvar nije uvek samo nasilje već reakcija okoline
Došli smo do rekreativne nastave, na koju šaljemo decu da im bude lepo i da se lepo provedu. Međutim, moja sestričina se javila u suzama i plačući se požalila da ih grupa dečaka maltretira, verbalno vređa (“psovali su nam familiju”), upada u sobu i uzima stvari, preti i šta sve još ne. I tu počinje haos koji nam je dobro poznat još od onog trenutka kada prvi put čujemo “deca se samo igraju.”
Mnoge odrasle osobe i dalje podsvesno nose ideju da je trpljenje neka vrsta „škole života”. Kao da će dete postati jače ako nauči da ćuti dok ga povređuju. Ali istraživanja iz oblasti razvojne psihologije i traume danas pokazuju nešto potpuno drugačije: dete ne razvija otpornost kroz hronični strah i poniženje. Razvija hipervigilnost. Povlačenje. Anksioznost. Ili kasnije i samo nosi nasilne obrasce. Posebno je važno razumeti da deca gotovo nikada ne procenjuju situaciju samo po tome šta im se dogodilo već po tome da li ih je neko zaštitio kada su tražila pomoć. Kada odrasli relativizuju nasilje, dete često ne dobija poruku „bićeš jači”, već: „Tvoja bol nije dovoljno važna.” I zato mnoga deca prestanu da govore.
Deca gotovo nikada ne procenjuju situaciju samo po tome šta im se dogodilo već po tome da li ih je neko zaštitio kada su tražila pomoć
Najveći šok ne bude ponašanje dece već ponašanje odraslih ljudi koji nasilje brane, opravdavaju ili čak agresivno napadaju roditelje deteta koje je povređeno. Roditelji koji odmah kreću u napad, omalovažavanje ili gaslighting često nesvesno pokušavaju da zaštite sopstveni identitet „dobrog roditelja”, pa svaku kritiku ponašanja svog deteta doživljavaju kao lični napad. Problem je što u tom procesu potpuno nestane prostor za empatiju prema detetu koje trpi nasilje.
Deca uče iz onoga što normalizujemo
Možda je upravo to pitanje koje bi svako društvo danas trebalo sebi da postavi: Šta deca vide kada gledaju odrasle?
Vide li ljude koji štite slabije? Ili ljude koji relativizuju nasilje dok ne postane tragedija?
Vide li roditelje koji uče decu odgovornosti? Ili roditelje koji agresivno brane svako ponašanje „svog” deteta po cenu tuđe boli?
Jer deca veoma rano nauče jednu važnu stvar: šta je u grupi dozvoljeno. A granice dozvoljenog ne postavljaju deca sama – postavljamo ih mi.
Posebno zabrinjava način na koji su pojedini roditelji reagovali kada je nasilje na rekreativnoj u slučaju koji sam opisala prijavljeno, jer se u njihovim porukama ne vidi pokušaj da se razume kako se oseća dete koje je bilo uplašeno, poniženo ili uznemireno, već gotovo trenutna potreba da se zaštiti sopstveno dete, umanji ozbiljnost situacije i odgovornost prebaci na roditelja koji je reagovao. Iskoristiću priliku da ovde predstavim šta NIJE dobra i adekvatna reakcija kojom se sprečava nasilje kroz reakcije roditelja i poruke koje je moja sestra primila:
- NORMALIZACIJA NASILJA KAO „IGRE“
Ovo je možda najčešći obrazac.
Poruke:
- „Očigledno neka deca nisu navikla na igru.“
- „To je bila igra.“
- „Svi su učestvovali.“
- „Koškanje.“
- „Deca su se igrala na neki svoj način.“
Ovde se vidi klasično umanjivanje ozbiljnosti ponašanja. Psovke, vređanje, upadanje u sobu, zastrašivanje i grupno ponašanje predstavljaju se kao „dečja igra“, čime se briše granica između konflikta i nasilja. To je posebno opasno jer dete koje trpi nasilje tada dobija poruku: „Problem nije ponašanje druge dece, nego tvoja reakcija na njega.“
- PREBACIVANJE KRIVICE NA ŽRTVU
Vrlo jasan obrazac u porukama:
- „Neka deca nisu navikla na igru.“
- „Nezrelost njenog deteta.“
- „Ti si kao pojedinac napravila sve ovo danas.“
- „Jedna majka je napravila problem.“
- „Da li je potreban javni linč jer su se deca koškala?“
Ovde se fokus pomera sa ponašanja dece na reakciju roditelja koji pokušava da zaštiti dete. To je jedan od najčešćih mehanizama u nasilnim sistemima: umesto da grupa pita „šta se dogodilo detetu“, počinje da pita: „Zašto majka pravi problem?“ Tako osoba koja prijavi nasilje postaje problem sistema.
- KOLEKTIVNO RAZVODNJAVANJE ODGOVORNOSTI
Veoma važan obrazac:
- „Svi su učestvovali.“
- „Zašto drugi dečak nije pomenut?“
- „Od 22 ili 23 druga.“
- „Drugi su ostali nepomenuti.“
Ovo je tipičan pokušaj da se odgovornost razvodni do tačke u kojoj više niko nije odgovoran. Jer ako su „svi učestvovali“, onda:
- nema nasilja,
- nema odgovornosti,
- nema posledica.
U psihologiji grupa ovo se naziva difuzija odgovornosti.
- ZAŠTITA IDENTITETA SOPSTVENOG DETETA PO SVAKU CENU
Vrlo vidljivo u porukama:
- „Ja verujem svom detetu kao što ti veruješ svom.“
- „Meni ??? ništa nije rekao.“
- „Nije mesto da se svi opterećuju.“
- „Ne mogu da verujem da su samo pomenuta deca…“
Roditelji često ne brane samo dete — već i sopstvenu sliku o sebi kao roditelju. Jer prihvatiti da je dete možda nekoga povredilo za mnoge roditelje izaziva ogromnu unutrašnju neprijatnost, pa nesvesno:
- minimizuju,
- relativizuju,
- napadaju,
- racionalizuju.
- NAPAD NA RODITELJA KOJI POSTAVLJA GRANICU
Veoma jasni primeri:
- „Ti si napravila problem.“
- „Javni linč.“
- „Odrasla osoba preti deci.“
- „Mafijanje u grupi.“
- „Trebalo je nas da zoveš.“
- „Znala sam da će biti ovako shvaćeno.“
Ovo je veoma važan društveni fenomen: u mnogim grupama roditelj koji jasno kaže: „Ovo nije u redu“ postaje agresor u očima sistema. Zašto? Jer narušava grupni mir i tera druge roditelje da se suoče sa nečim neprijatnim. Tada grupa često instinktivno pokušava da vrati ravnotežu tako što diskredituje osobu koja je progovorila.
- EMOCIONALNO NIPODAŠTAVANJE
Veoma važan element.
Poruke poput:
- „To je samo igra.“
- „Koškanje.“
- „Preteruješ.“
- „Napravila si problem.“
- „Deca su se pomirila.“
mogu dovesti roditelja žrtve do toga da počne da sumnja u sopstvenu percepciju. I upravo to je razlog zašto mnogi roditelji kasnije kažu: „Žao mi je što ranije nisam reagovala.“ Jer nasilje retko počinje dramatično. Mnogo češće počinje postepenim normalizovanjem. I najveći problem vršnjačkog nasilja danas nije samo nasilje među decom nego kultura odraslih koja:
- nasilje naziva igrom,
- empatiju naziva dramatizacijom,
- granice naziva „linčom“,
- a roditelja koji reaguje proglašava problemom.
I zato mnoga deca ne odrastaju samo uz nasilje vršnjaka, nego uz poruku odraslih da je važnije zaštititi grupni mir i imidž nego dete koje pati.
Kada treba reagovati
Odmah. Ne kada „eskalira”.
Ne kada dete više ne želi u školu.
Ne kada počnu panični napadi ili samopovređivanje.
Ne kada nasilje postane viralni snimak.
Već onda kada dete prvi put pokazuje da se oseća uplašeno, poniženo, izolovano ili stalno napeto zbog druge dece.
Znakovi često nisu dramatični na početku:
- nagla promena raspoloženja
- bolovi u stomaku pred školu
- povlačenje
- problemi sa spavanjem
- odbijanje aktivnosti koje je dete ranije volelo
- opsesivno proveravanje telefona ili strah od poruka
- promene u ishrani
- pad koncentracije i samopouzdanja
Mayo Clinic upozorava da dugotrajno vršnjačko nasilje povećava rizik od depresije, anksioznosti, samopovređivanja i suicidalnih misli kod dece i adolescenata.
Odgovori nisu u čekanju
Istina je mnogo neprijatnija: deca vrlo često samo reprodukuju emocionalnu klimu odraslih oko sebe. Ako odrasli relativizuju nasilje, deca uče da je nasilje dozvoljeno. Ako odrasli izvrću priču tako da žrtva postane problem, deca uče da je moć važnija od istine. Ako grupa napadne roditelja koji je zaštitio dete umesto da se zapita šta se tom detetu dogodilo, deca uče da je pripadanje grupi važnije od empatije.
Kultura nasilja ne nastaje onda kada nema dobrih ljudi, već kada previše ljudi ćuti, relativizuje ili pokušava da „ne pravi problem“. Možda je zato danas važnije nego ikada da prestanemo da od dece tražimo da „očvrsnu“, a da od odraslih konačno počnemo da tražimo emocionalnu odgovornost. U praksi, deca gotovo nikada ne prijave sve odmah. Prvo testiraju da li ćete ih slušati, da li ćete ih minimizovati, da li ćete ih osuditi, da li ćete napraviti još veći problem.
Deca vrlo često samo reprodukuju emocionalnu klimu odraslih oko sebe
Kada dođe do prijave, roditeljske grupe se veoma brzo pretvore u prostor kolektivne odbrane, relativizacije, grupnog pritiska i emocionalnog haosa u kome fokus više nije na detetu koje pati, već na tome kako „smiriti situaciju“ i zaštititi grupu od neprijatnosti. U takvoj dinamici gotovo po pravilu roditelj koji prvi progovori postaje „problematičan roditelj“, dok se samo nasilje postepeno umanjuje rečenicama poput „deca se samo igraju“, „svi su učestvovali“ ili „nije to baš tako bilo“.
Upravo zato stručnjaci savetuju da roditelji, koliko god bili emotivno pogođeni, pokušaju da ostanu što institucionalniji: da komuniciraju direktno sa školom, traže razgovore, vode beleške, insistiraju na zapisnicima i procedurama, jer što druga strana postaje glasnija, agresivnija i haotičnija, to je važnije da reakcija roditelja ostane smirena, precizna i usmerena na zaštitu deteta.
Emocionalna nepismenost odraslih
Posle Ribnikara više nemamo pravo da relativizujemo nasilje.
Posle Ribnikara Srbija je danima govorila istim jezikom bola. Govorili smo da moramo da se promenimo. Da moramo ozbiljnije da shvatimo nasilje. Da moramo više da slušamo decu. Da moramo da prestanemo da normalizujemo agresiju, ruganje, isključivanje i poniženje koje se godinama predstavljalo kao „normalan deo odrastanja“. I onda se, gotovo neprimetno, desilo ono što se u ovom društvu često dešava nakon velikih tragedija: vratili smo se starim obrascima.
Znamo kako izgleda grupno ponižavanje koje odrasli često nazivaju „šalom“
Istraživanja sprovedena nakon Ribnikara pokazuju koliko su deca i roditelji izgubili osećaj sigurnosti i poverenja u škole, ali i u odrasle oko sebe. Mnogi roditelji prijavljivali su pojačan strah dece od škole, povećanu anksioznost, nesigurnost i osećaj da sistem reaguje tek kada bude prekasno. Stručnjaci su posebno upozoravali da dugoročna posledica nije samo trauma jednog događaja, već atmosfera hronične napetosti i nepoverenja koja ostaje nakon njega. Ali možda najveća lekcija Ribnikara nije samo pitanje fizičke bezbednosti u školama, pitanje emocionalne nepismenosti odraslih.
Više nemamo pravo da govorimo kako nismo znali. Znamo.
Znamo kako izgleda kada dete postepeno počne da ćuti.
Znamo kako izgleda grupno ponižavanje koje odrasli često nazivaju „šalom“.
Znamo i koliko dugo dete može pokušavati da objasni da mu nije dobro, dok mu odrasli savetuju da ignoriše, da se uklopi, da očvrsne, da ne bude „slabo“.
A možda najviše od svega znamo koliko brzo društvo stane u odbranu komfora odraslih, umesto u zaštitu deteta koje pati.
Znamo koliko brzo društvo stane u odbranu komfora odraslih, umesto u zaštitu deteta koje pati
Zato je danas najteži deo posla naučiti odrasle šta znači odgovornost. Šta znači ostati uznemiren pred tuđim bolom umesto ga odmah relativizovati. Šta znači postaviti granicu i kada je neprijatno. Šta znači priznati da je dete pogrešilo bez potrebe da ga branimo po svaku cenu. Šta znači zaštititi dete čak i onda kada to remeti mir grupe, školskog četa ili sliku „normalne porodice“.
Jer nijedno društvo se ne menja onda kada nauči decu da ćute i izdrže. Menja se onda kada odrasli konačno prestanu da nasilje nazivaju normalnim delom odrastanja.
Pročitaj i: Kako jezički obrasci odraslog oblikuju unutrašnji svet deteta?
Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels
