Za našu sagovornicu, umetnicu i dizajnerku Jelenu Lugonja, koja trenutno živi u Vašingtonu i radi za svetski poznatu medijsku kuću Semafor, dizajn je spoj estetike, psihologije i duboke pažnje prema svetu

Od saradnje sa vodećim kulturnim institucijama u Beogradu, preko međunarodnih izložbi u Londonu, do globalnih konferencija koje oblikuju budućnost, priča Jelene Lugonja svedoči o tome kako dizajn komunicira ono što reči često ne mogu – precizno, tiho i smisleno.

Šta te je inicijalno privuklo vizuelnim komunikacijama i dizajnu?

Dizajn je obgrlio sve što volim. Ima estetiku kao bazu, ali ide mnogo dalje. On komunicira, sažima, objašnjava. U njemu ima i psihologije i empatije. Uvek razmišljaš – s kim razgovaraš, šta želiš da preneseš. Taj spoj estetike, razumevanja i značenja me je potpuno kupio.

Trenutno živiš u Vašingtonu i radiš za Semafor – kako je došlo do te saradnje?

Vrlo organski. Art direktor Semafora, brazilski dizajner Al Luca, naišao je na moje radove onlajn. Dopala mu se moja estetika, ali i način razmišljanja, kao i to što imam međunarodno iskustvo.

Dizajn je obgrlio sve što volim. Ima estetiku kao bazu, ali ide mnogo dalje

Kako bi opisala iskustvo rada u Semaforu, koji kombinuje novinarstvo i dizajn?

Semafor zaista promišljeno spaja novinarstvo i dizajn. Svaki događaj ima temu, i naš zadatak je da tu temu ne samo vizualno predstavimo, već i živimo kroz sam proces dizajna. Ako je tema veštačka inteligencija – koristimo AI alate. Na primer, za Semafor Tech događaj u San Francisku, dizajn je delimično rađen u HTML jeziku. To je ravnopravan dijalog sadržaja i forme.

Radila si na događajima poput Svetskog ekonomskog samita i Next 3 Billion. Kako izgleda proces dizajna za takve projekte?

Uvek krećem iz više uglova. Svetski ekonomski samit je zahtevao suzdržanost i jasnoću – osmislili smo sistem cikličnih krugova, koji simbolizuju i Vašington kao centar, i društvene i ekonomske tokove. Boja – duboka plava – dala je celini jednostavnu uzvišenost. S druge strane, Next 3 Billion, rađen sa UN-om, tražio je zemljane tonove i simbole povezanosti – piksele koji ukazuju na digitalizaciju i društvenu inkluziju.

Dugo si sarađivala sa kulturnim institucijama u Beogradu. Kako se taj rad razlikuje od korporativnog dizajna?

U umetničkim projektima ima više slobode. Danas mi je čak žao što je nisam više iskoristila. Projekti poput Oktobarskog salona i rada za Kulturni centar Beograda su mi dozvolili da pomeram granice i eksperimentišem. U korporativnom okruženju, čak i kada je progresivno kao Semafor, postoji više ograničenja i formi koje se moraju ispoštovati.

Kako te je iskustvo na Oktobarskom salonu oblikovalo kao dizajnerku?

Svako izdanje salona ima svoj identitet i temu, a kroz godine sam radila uz ili paralelno sa velikim imenima – od Mirka Ilića do Barnbrook studija. Ta saradnja me je ne samo inspirisala, već suštinski promenila. Rasla sam kroz svaki taj projekat.

Dizajn je ogledalo društva

Radila si i na velikim izložbama poput „Pink Floyd“ i „California Designing Freedom“ u Londonu – kako je izgledao taj rad?

Sve je bilo pod art direkcijom Barnbrook studija – svaki detalj doveden do perfekcije. Kod Pink Floyda, katalog je imao skrivene reference, Swiss style tipografiju iz 60-ih, a od slova „A“ smo formirali prizmu. Za California Designing Freedom, ceo vizuelni identitet je bio omaž američkoj kulturi – s postavkama koje liče na bilborde, podeljene bojama, sve pod znakom stilizovanog pikselizovanog Sunca. To je bio pravi dizajnerski užitak.

Kako vidiš ulogu dizajna danas?

Dizajn je ogledalo društva. On ne samo da prati svet – on ga tumači. Pomaže da bolje razumemo, da osetimo, da pojednostavimo. Kreativnost vidim kao alat za rešavanje problema, a dizajn kao sredstvo da to učinimo sa stilom, empatijom i jasnoćom.

Pročitj i: Crtanje svog unutrašnjeg sna

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Privatna arhiva, Barnbrook Studio