Duhovnost nije beg od ljudskog, već dublje uranjanje i istraživanje onoga što nas čini magičnim i božanskim u ljudskom iskustvu života. Monika Karles, autorka knjige “Rana majke” koja je nedavno objavljena u ediciji “momentUm” Finesa izdavaštva, deli sa nama dragocene savete i iskustva od – od rane do celovitosti

Monika Karles je kanadska spisateljica, intuitivna mentorka i autorka bestselera, poznata po svom jedinstvenom pristupu duhovnom isceljenju, kreativnom izražavanju i transformaciji. Njena dela, uključujući trilogiju „The Dark Pool“, istražuju teme prošlih života, neobičnih ljubavi i erotske magije, dok njena knjiga HayHouse izdavača „Transforming the Mother Wound“ – „Rana Majke“ pruža uvid u isceljenje kroz mudrost Božanske ženske energije. U svom radu kombinuje svoje znanje iz oblasti holističke ishrane, reikija i održivog života kako bi pomogla klijentima širom sveta da otkriju i oslobode svoju unutrašnju mudrost i kreativnu snagu

U ovom intimnom i snažnom intervjuu, Monika deli svoja razmišljanja o emocionalnom nasleđu, transformaciji bola, kao i o važnosti povezivanja sa sopstvenim telom, ciklusima i duhovnim korenima. Govoreći o tome kako trauma često ostaje neprepoznata, kako kosa svedoči o našoj unutrašnjoj boli, kako tuga ima pravo da postoji i u isceliteljima – ovaj razgovor nas nežno, ali odlučno poziva da usporimo, oslušnemo i počnemo da gradimo odnos sa sobom koji ne počiva na popravljanju, već na prihvatanju i razumevanju.

Isceljenje „rane majke“ može da nas transformiše na ćelijskom i međugeneracijskom nivou. Možete li nam reći nešto više o tome, posebno za naše čitateljke koje nisu upoznate sa pojmovima poput epigenetike ili isceljenja porodične loze?

Pre nego što sam znala bilo šta o epigenetici, primetila sam na ličnom primeru da moje misli, ponašanja i postupci utiču na moje telo – ali i na ljude oko mene. Počela sam da se pitam: kako je to moguće? Koja je to nevidljiva sila koja stvara promenu u mojim genima, pa čak i u genima drugih ljudi? U sebi sam tada formulisala jedno uverenje – da smo svi mi jedno živo biće, jedno telo, koje se izražava kroz mnogo različitih oblika. Ako je to tačno, onda je nemoguće da ne utičemo jedni na druge.

Na primer, u odnosu sa sopstvenom majkom, kad sam promenila stav prema njoj, kad sam radila na opraštanju i saosećanju, dogodila se neverovatna promena u njoj. Nisam imala drugo objašnjenje osim da je među nama postojala neka nevidljiva, energetska razmena.

To je kao ona metafora sa kamenom koji padne u vodu – talasi se šire u svim pravcima. A još jedan uvid koji mi se javio jeste da se ta energija ne širi linearno, nego spiralno. Ako sebe razumemo kao deo te spirale, onda znamo da naš uticaj ide u sve šire krugove. A ako se širi, onda dopire i do onih pre nas – i onih koji dolaze posle nas.

Takođe imate iskustvo rada sa porodičnom linijom, čak i kroz ličnu priču? Možete li podeliti neki lični trenutak ili simbolično iskustvo koje vas je posebno obeležilo?

Da, naravno. Moja lična priča je dosta specifična. Usvojila me je sestra moje majke od tetke, dakle prvi rođak moje biološke majke. Živela sam u Poljskoj. Moja majka je preminula, a kasnije su se desile komplikacije i sa ocem. Tada me je usvojila njena rođaka. Od samog početka, naš odnos je bio izuzetno težak. Bilo je puno nasilja u mom detinjstvu. I pored svega toga, osećala sam duboku vezu sa njom – jer je, u tom trenutku, bila jedina majka koju sam imala. U sebi sam odlučila: U redu, ti si sad moja majka. Želim da te volim. Ali to je bilo toliko teško da niko ne bi zamerio da sam jednostavno otišla. Ipak, nisam želela da prekinem ciklus. Ako je to bio neki karmički krug, ja sam želela da ga zatvorim.

Još kao dete sam znala da moram da radim na tom odnosu. Pitala sam se: Kako to utiče na mene? Kako ja utičem na nju? Tako sam spontano ušla u rad na sebi i u proces isceljenja.

U suštini, ono što me je vodilo jeste duboka želja za mirom. Želela sam unutrašnji mir. Shvatila sam da mi to niko neće doneti spolja. Moram ga sama stvoriti. To je nešto što ljudi često ne razumeju – čekaju da im mir dođe spolja, da ga neko drugi donese. Ali on uvek počinje iznutra.

Ne možeš dobiti ono što neko jednostavno nema u sebi. Zato je rad uvek – na nama

Takođe sam shvatila da, ako stalno očekujemo da se majka promeni, da kaže ono što želimo da čujemo, da nas zagrli kako mi želimo – to je kao da tražimo 100 dolara od nekoga ko ima samo 5 centi. I uporno pitamo: Možeš li da mi daš 100 dolara? A oni odgovaraju: Ali ja imam samo pet centi. Ne možeš dobiti ono što neko jednostavno nema u sebi. Zato je rad uvek – na nama.

Rekli ste i da je ova vrsta rada, kao i vaša knjiga, ujedno i malo mistična i čudesna. Možete li opisati tu magiju koju nosi?

Godinama već hodam putem mudre žene – putem unutrašnje mudrosti, intuitivne istine i isceljenja koje ne možeš objasniti logikom, ali ga možeš osetiti celim bićem. Oduvek sam bila povezana sa onim što se ne vidi, jer stvari koje sam mogla da vidim – jednostavno nisu imale smisla i često su bile bolne. Zato sam tragala za onim nevidljivim, nadajući se da će mi to pomoći da razumem život.

Kada sam se zaista zapitala šta još postoji, osim ovog mehaničkog, muškog, industrijskog sveta u kojem živim, otvorio mi se duhovni prostor. Počela sam da tragam za mistikom – i pronašla sam je lako u svetu prirode. U načinu na koji se smenjuju godišnja doba, u tome kako se gusenica pretvara u leptira… Sve te stvari su me uvek vraćale misteriji postojanja. I počela sam da se pitam: Da li sam i ja deo te misterije? Da li sam i ja – magična? To su bila jednostavna, ali duboka pitanja koja sam sebi postavljala, pokušavajući da osmislim svoj svet. I tada sam shvatila – u nama i oko nas ima mnogo više nego što možemo da vidimo.

Mislim da sve počinje sa – dozvolom. Moramo sebi dati dozvolu da uđemo u tajne prostore misterije. Jer svet u kojem živimo stalno zahteva rezultate, proizvodnju, praktičnost, merenje.
Ali ja verujem da ta dva sveta mogu da koegzistiraju.

Kada posmatram prirodu, leto je period rasta i produktivnosti – ali zima je vreme odmora, povlačenja u unutrašnjost, vreme misterije. Zato osećam da ta dva aspekta mogu da sarađuju, ali samo ako sebi damo dozvolu da se povežemo sa onim što nije odmah vidljivo golim okom.

U svojim tekstovima često pišete o arhetipskoj Majci – ne samo o našim ličnim majkama, već o univerzalnoj figuri Majke. Kako povezivanje s tim arhetipom može da promeni naš odnos prema sebi i svetu u kojem živimo?

Prvo bih rekla da je arhetip, u osnovi, misaoni obrazac – kolektivna ideja u koju svi, svesno ili nesvesno, verujemo. Arhetip Majke je simbol nege, saosećanja, rađanja. To je Majka Zemlja, ali i Velika Kosmička Majka – sila koja je rodila celokupno postojanje. Kao žene, mi smo fizička manifestacija te energije. Kada smo otuđene od Velike Majke, u stvari smo otuđene od sebe – jer je ona deo nas.
To otuđenje može proisteći iz lične traume, odrastanja u toksičnom okruženju, ili čak iz kolektivnog iskustva života u svetu u kojem je zlostavljanje prirode – postalo normalno.
Navikle smo da gledamo kako Majka Priroda biva iskorišćavana i uništavana, pa počnemo da verujemo da je i naše sopstveno zlostavljanje – normalno i prihvatljivo.

Zato je ovaj proces u suštini povratak. Možda je to čak i sećanje, ili odučavanje od svega što nije istina i vraćanje unutrašnjem znanju – da smo deo velike misterije i deo Velike Majke.

Kada smo otuđene od Velike Majke, u stvari smo otuđene od sebe – jer je ona deo nas

Ako nas naša biološka majka nije umela voleti ili negovati, tada je naša odgovornost da mi same naučimo da volimo i negujemo sebe. A u tome nam arhetip Velike Majke može pomoći – kao izvor nežnosti i saosećanja koje nam je uvek bilo potrebno.

Putovanje kroz koje nas vodite u svojoj knjizi „Rana majke“ dotiče tugu, traumu i ponovno rađanje. Kako neko može da prepozna da je spreman za takav rad na duši? I šta biste rekli nekome ko oseća strah ili oklevanje da zakorači na taj put?

Obožavam ovo pitanje! Dok sam razmišljala o njemu, setila sam se kako je to kada razmišljamo o tome da li je pravo vreme da imamo dete. Istina je – savršen trenutak ne postoji. Jednostavno osetimo poriv, postavimo nameru i krenemo na put.

Mislim da oklevanje može da nam bude saveznik. Jer čim osetimo oklevanje, to znači da već postavljamo važno pitanje: Da li sam spremna za ovo? I već samim tim što to pitaš – ti si već na tom putu. Ti si već počela.

Zato volim oklevanje. I volim sporost. Jedan od razloga zašto sam napisala ovu knjigu jeste da ljudima ponudim nežan put ka isceljenju. Nisam želela da iko mora da uleti u haotičan proces, pokušavajući da se seti svih bolnih sećanja i oseti sve odjednom. Da, i to je važno, ali mislim da to ne funkcioniše za svakoga. Mnogima je potrebna blaga, nežna staza. I zato – oklevaj slobodno. Jer možda je to tvoj prvi korak.

Mislim da žene često ni ne prepoznaju traumu kao traumu, često ne znaju šta trauma zaista jeste i još češće ne žele da priznaju da je ono što su doživeli zapravo trauma.

Naravno, jedan deo toga je šok. Kada se nešto dogodi, nismo spremni da to identifikujemo. Ali čak i kada postanemo svesni, postoji unutrašnji mehanizam preživljavanja koji nam govori:
„Nemaš traumu. Sve je u redu. Moraš da nastaviš.“ Jer svet to i očekuje. Ne možeš da odeš u šumu, vrištiš, čupaš kosu i ostaneš tamo tri meseca dok procesuiraš bol. I dalje moraš na posao. Imaš decu. Imaš obaveze. Zato kažemo sebi da je sve u redu – ali to će, pre ili kasnije, isplivati. Nekad nežno, a nekad veoma dramatično.

Pomenuli ste kosu i šumu – šta je to sa ženskom tugom i kosom? Odmah je skratimo. Niko nam to ne mora reći – jednostavno znamo. Kad nas nešto boli, kad prolazimo kroz gubitak ili unutrašnju buru – prva stvar koja trpi jeste odnos sa sopstvenom kosom.

Da, potpuno tačno. Iz ličnog iskustva mogu reći, imala sam vrlo težak odnos sa svekrvom. Zapravo, mnoge žene koje su mi u životu bile figura majke – bile su vrlo teške.
I nakon jedne posebno bolne situacije, obrijala sam glavu. To mi je bio način da kažem: „Ovo više nije moje. Oslobađam se.“ I krenula sam iz početka.

A čak i kada sam pod stresom – odmah mi se vidi na kosi. Postane krta, prestane da se uvija, počne da opada. Telo žene je uvek u dijalogu sa njenim emocijama. Ono odmah šalje poruku:
„Pogledaj. Nešto se dešava.“

Govorite o poštovanju misterije, magije i nevidljivog u svetu koji je opsednut logikom i produktivnošću. Kako da povratimo prostor za suptilne, nežne dimenzije isceljenja?

Vraćam se na davanje dozvole sebi. Dozvolu da istražimo nešto novo, ali i dozvolu da ostanemo zdrave u ovom svetu. Jer, ako hoćemo da sačuvamo razum, moramo prihvatiti da ispod površine svega uvek postoji mnogo više nego što se vidi golim okom.

Želela bih da pomenem i misteriju krvarenja kod žena – čudesnu činjenicu da žene krvare, ali ne umiru. To je drevna, moćna misterija. I verujem da muškarci, nesvesno ili svesno, pokušavaju da joj priđu. Ali ne mogu. Njihov jedini način da dosegnu tu „misteriju krvi“ jeste kroz nasilje, kroz ubijanje. Ali to nije ista stvar. Jer žena ne umire dok krvari – ona stvara život.

Zato verujem da se istinska moć žene nalazi upravo u toj unutrašnjoj misteriji. I vreme je da je prepoznamo, poštujemo i vratimo joj mesto u našim životima.

I tako se uvek vraćam na ovo:
Dajem sebi dozvolu da osećam.
Dajem sebi dozvolu da poverujem da postoji više od onoga što mogu da vidim.

To je prvi korak ka tome da uđemo u ispravan odnos sa sobom, a zatim i u ispravan odnos sa svetom.

Neposredno pre intervjua dobila sam sledeće pitanje u vezi sa dosta emotivnom temom: „Kako je moguće da je neko napravio takvu prazninu u meni, takvu rupu u mom srcu, da ništa i niko ne može da je ispuni, bez obzira na to šta radim?“ To je pitanje koje duboko odjekuje. Koliko često se ženama dešava ovo? Taj slom srca koji ih ostavi praznima, tupima, kao da su obamrle. Bez alata, bez pravog načina da se pomere iz tog mesta. Ja radim u ovom polju godinama i imam alate i trudim se da funkcionišem bez obzira na sve što mi se dešava u životu. Ali žene koje ne rade sa tim alatima – često ostanu zaglavljene u tom stanju, sa tim pitanjem: „Kako je moguće da nas nešto toliko rastrgne, da ne možemo da pronađemo put nazad?“

To možda i nije pravo pitanje, nego više poziv za osmatranje. Pa ipak, postoji put napolje. Apsolutno. Prvo, božansko žensko funkcioniše pre svega kroz srce.
Mi nismo toliko umno usmerene – mi volimo da otvaramo srce, iznova i iznova. Spremne smo da primimo razne energije, jer mi smo alhemičarke. Mi transformišemo energiju. Primimo je, preoblikujemo i iz nje stvorimo nešto novo. To je naš dar.

Ali ono što često zaboravimo – i govorim to pre svega iz svog ličnog iskustva – jeste da mi moramo naučiti kako da same sebe ispunimo. Druga osoba to ne može uraditi umesto nas. Možda privremeno. Možda se pojavi neko, vidiš božansko u toj osobi, vidiš i sebe u njoj i poželiš da to iskusiš. Ali rad je uvek naš. Uvek se vraća na to: kako da se same sebi vratimo i same sebi budemo izvor.

Božansko žensko funkcioniše pre svega kroz srce

To može biti nešto vrlo jednostavno – čitanje nečega što nas duboko dotakne ili probudi. Može biti odnos sa Velikom Majkom, ili odnos sa prirodom. Za mene lično, priroda je uvek bila krajnji iscelitelj. Ali najdublje verujem: Ovde smo da bismo naučile da budemo majke same sebi. I da budemo u odnosu sa sobom. Jer, na kraju krajeva, bilo šta i bilo ko nas može razočarati ili povrediti. Zato se rad uvek vraća ovamo – unutra.

Ova knjiga deluje kao lični dar, ali i kao kolektivna mapa. I to mi je veoma zanimljivo. Ta mešavina koju ste napravili napravila kroz knjigu – način na koji govorite o sebi i svojoj priči na vrlo diskretan i nežan način, bez nametanja, bez toga da nas uvlačite u sopstveni narativ – nego je koristite kao primer… A onda govorite o toj kolektivnoj mapi, kolektivnom isceljenju i kolektivnoj rani koju svi nosimo. Pa me zanima: Šta je vaša nada za svakog čitaoca koji krene na ovo putovanje isceljenja rane majke?

Pa, prvo bih želela da kažem da sam namerno izostavila celu svoju ličnu priču jer sam bila vrlo pažljiva da ne pokrenem potencijalne retraumatizacije kod ljudi koji bi čitali knjigu.
Ako neko zaista želi da zna šta se sve dogodilo, uvek može da mi se obrati i pita. Ali ja sam veoma svesna granica i ne želim da ih prelazim.

Ono čemu sam se zaista nadala dok sam pisala ovu knjigu jeste da će ljudi zaista upoznati sebe.

Meni se to desilo kroz astrologiju, numerologiju, razna čitanja i traganja – kroz pitanja poput: Ko sam ja? Koja je bila moja namera kada sam došla na ovu planetu? Šta sam ovde došla da naučim? Šta sam došla da prenesem?

Verujem da kada ljudi zaista počnu da upoznaju sebe – ne samo kao ličnost, već i kao deo velike misterije – tada počinje isceljenje. Mi nismo samo naše ljudsko ja. Ali iako to kažem, želim da naglasim: naše fizičko, ljudsko iskustvo jeste naše duhovno iskustvo. Ne moramo da bežimo iz tela, niti da pokušavamo da pobegnemo iz ove realnosti. Naš zadatak je da budemo prisutni ovde.

Ali mislim da je ključ u tome da kažemo sebi: „Hej, vidi ti mene! Ja sam baš zanimljiva.“ I da zavirimo, recimo, u svoj natalni horoskop i vidimo šta zvezde govore o nama. Tu ima tragova koji mogu pomoći da shvatimo zašto smo ovde. Put samoistraživanja – to je ono pravo.

Povratak duhu, božanskom ženskom principu i Sebi može biti vrlo intiman i ranjiv proces. Koje prakse ili unutrašnji stavovi mogu stvoriti osećaj sigurnosti u tom procesu ponovnog povezivanja? Znam da ste u knjizi opisali mnogo različitih tehnika i pristupa koji svi, na svoj način, vode ka istoj istini. Ali ako bi sada, u ovom kratkom razgovoru, mogli da preporučite nešto nekome ko je tek na početku – šta bi to bilo?

Pa, najpre – da, to jeste ranjiv put. Nema sumnje. Ulaziš u duboke slojeve. Možda ćeš se setiti stvari koje uopšte nisu prijatne.

Ali, važno je da zapamtiš:
Ti si arhitekta svog života.
Ne moraš to da radiš ali imaš priliku, imaš izbor.

A čim biraš da kreneš ovim putem – već si u snazi. Već si donela važnu odluku.

Kao što sam već rekla: oklevanje je dobro.
Oklevanje postavlja pitanja.
Pomaže ti da osetiš: Kako se moje telo sada oseća? Da li sam spremna?

I možeš ići jako polako.
Ovo nije trka.
Možeš da kažeš:
„U redu, sada sam spremna za ovaj deo.“
Pa onda:
„Ovo mi ne prija. Zašto? Šta mi to neprijatno osećanje poručuje?“

Da, mislim da se svi osećamo ranjivo kada ulazimo u ovaj proces. Čak i ja, iako sam napisala ovu knjigu i prošla čitavo to putovanje, i dalje imam delove sebe koji će uvek osećati tugu zbog onoga što se dogodilo, i delove koji će poželeti da plaču iznova i iznova.

Ali pokušavam da se setim da je to samo jedan deo mene. Postoji i drugi deo mene – otporan, hrabar, snažan – koji ume da uđe u tu tugu. I postoje delovi mene koji su već završili ogroman ciklus isceljenja. Zato mislim da je važno poštovati taj deo sebe koji je uplašen i ranjiv – i reći: „U redu je. U redu je da budem ranjiva. U redu je da se bojim.“

To je tako lepo, jer često zaboravimo… Zaboravimo i prisiljavamo sebe da verujemo da smo potpuno isceljeni, da nas ništa više ne može dotaći. I onda više ne dozvoljavamo sebi da budemo tužni ili ranjivi. Zato mi je divno što priznajete da neki delovi nas i dalje mogu da tuguju, a da su u nama istovremeno nastali i novi delovi – otporniji, snažniji.

Da, upravo to. I uvek ćemo osećati. Uvek ćem o imati emocije, uvek će postojati nešto što nas plaši ili boli. Ne dolazimo do nekog „konačnog stanja“, pa tu ostanemo zauvek. To nije priroda života. Tako ne funkcionišemo.

Ponekad kada moj partner dođe kući i pita me: „Kako ti je prošao dan? Kako se osećaš?“
Ja mu kažem: „Znaš šta? Danas se osećam jako tužno. I nemam pojma zašto. Samo osećam da ništa nije kako treba.“ A on me samo zagrli. Ne pokušava da me popravi. Samo bude uz mene.

Baš mi je drago što ste to pomenuli, jer ovde kod nas u Srbiji imamo čitavu novu „nju ejdž“ i duhovnu scenu – ljudi su „poludeli“ pokušavajući da popravljaju jedni druge. Na društvenim mrežama, svakog dana neko novi postaje „učitelj“ ili „iscelitelj“. Nakon jednog meseca kursa, već spremaju svoje „klijente“. Moramo da naučimo da poštujemo svoja osećanja – baš u trenutku kad ih osećamo. Možda mi samo treba svedok tog osećanja. Ne treba mi neko da me popravlja u ovom trenutku. Samo želim da budem sa sobom u tom osećanju.

I to je deo prijateljstva sa sobom. Kada postaneš prijatelj sa sobom, tada si u redu sa svim što se dešava unutar tebe. Ne pokušavaš da odbaciš nijedan deo sebe, da kažeš: „Taj deo mi se ne sviđa, poslaću ga u podrum, tamo negde.“

Već prihvataš da si celovito biće, puno različitih emocija i unutrašnjih doživljaja – i da ćeš uvek prolaziti kroz sve te cikluse: dobre, loše, i sve između.

Obožavam knjigu „Rana majke“ jer je tako nežna i praktična, dozvoljava ti da biraš svoj ritam. Možeš je pročitati u jednom dahu, a imamo čitateljke koje su baš tako i uradile. Ali imamo i žene koje je čitaju polako, deo po deo, ritual po ritual. Zato je volim — zbog tog toplog, nežnog i majčinskog pristupa.

Hvala ti od srca. Zaista mi mnogo znači. I nadam se da će energija knjige dopreti do što više mesta i žena.

Jedan od razloga zašto mi je prevođenje važno jeste to što želim da i žene koje ne govore engleski mogu da joj pristupe. To mi je zaista važno. Nekada sam ovu temu predavala kao kurs, ali mi je to bilo ograničeno – samo određen broj ljudi je mogao da prođe kroz proces. A ja sam želela da to dopre do više ljudi.

Želela bih da kažem nešto i za sve one koji su možda razočarani u svoju duhovnost – ili u duhovni sistem u kojem su odrasli, a sada su u potrazi za svojim autentičnim duhovnim putem.

Nešto što je meni duboko pomoglo bilo je da se vratim duhovnosti svojih drevnih predaka. Dakle, pre nego što su nas kolonizovale crkvene strukture, ljudi širom Evrope praktikovali su magične, mistične puteve povezivanja sa svetim.

Često, kada tragamo za duhovnošću, okrećemo se istočnim religijama ili praksama. Ali istina je da i Evropa poseduje duboko ukorenjenu, svoju sopstvenu duhovnost – koja još uvek postoji i kojoj možemo da se vratimo i iz nje crpimo snagu.

Pročitaj i: Probudite se, zaustavite opiranje egzistenciji: dr Dipak Čopra u Beogradu

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Privatna arhiva