„Da li ste nekada videli raznobojnu gomilu ostataka zamršene vunice? To je česta pojava u kućama vrednih domaćica veštih ruku. Kao dete sam ponekad imala zadatak da te gomile raspetljavam. I svako ko je imao isti zadatak, zna koliko nemoguće deluje na početku. Naročito što, često, te gomile kao da nemaju ni početak ni kraj…“

Marija Trkulja je po struci modni dizajner a po zanimanju fotograf, u poslednje vreme. Pored toga, ima bogato iskustvo u edukaciji. „Desetak godina sam držala dečije likovne radionice a poslednjih pet godina radim kao asistent-predavač u „Fabrici Fotografa“. Sva ova moja znanja i iskustva pomogla su mi da osmislim program introspektivne art terapije koji sam na predlog jedne moje prijateljice nazvala „Imaš petlju“.

Marija nam priča o ovom zanimljivom i inspirativnom konceptu, upoređujući ga sa klupkom koje treba odrmrsiti sa početka našeg teksta.

Šta je petlja?

„Petlja je neki zamršeni deo u nama, neki nerešivi problem„, kaže Marija. „Može biti u sistemu vrednosti, načinu razmišljana, razumevanju osećanja, odnosu prema sebi i drugima. To je deo koji nas drži tu gde jesmo, ne dozvoljava nam da idemo dalje. O njega se saplićemo i vraća nas u ona ista loša stanja. Ne možemo mu naći ni početak ni kraj. Može se manifestovati kao problem u poslovanju, problem sa detetom, partnerom ili majkom, zdravstveni problem ili bilo šta što nas dovodi u stanje zaglavljenosti, bespomoćnosti i očaja.„

Bojenje delova petlje čini važan proces prilikom kog raščlanjujemo našu petlju i sagledavamo je iznutra

Petlja je, u stvari, blokirana energija koja se nalazi u našem telu. „Na papiru ili platnu ona je jedna kontinuirana linija bez kraja i početka. Bojenje delova petlje čini važan proces prilikom kog raščlanjujemo našu petlju i sagledavamo je iznutra.“

Kako je nastala petlja?

„Pre nekih šest meseci, sedela sam u kući i crtala, kada me je pozvala moja prijateljica, koja je tada držala art centar i jazz klub i krenula da mi priča svoje probleme vezane za poslovanje„, otkriva nam Marija. „Ja sam vec bila upućena u sve i primetila sam da se priča ponavlja i vrti u krug, da se ona oseća potpuno zarobljeno i da nema rešenja. Ona je dobar deo svog života utkala u taj posao i to za nju nije sam posao već i njena kuća, s obzirom na to da iznad tog lokala i živi.

Sticajem okolnosti, iz ličnog iskustva, znam kako je to kada ti posao postane identitet, koliko je bolno kad stvari ne idu kako zamišljamo i koliko osećamo to kao lični poraz. Nisam mogla da joj ponudim neko razumno i realno rešenje, ali sam stvarno želela da joj pomognem i rekla sam joj: „Slušaj, to je sve mnogo zapetljano, hajde ja tebi to da nacrtam“. I tako je nastala prva petlja!“

Šta dalje?

„Prirodno se postavilo pitanje – šta sad sa petljom? Intuitivno sam predložila da se ona urami i stavi na vidno mesto i ostavi da deluje. Logika mi je bila da, kada je problem otelotvoren i kada možemo da ga vidimo svojim očima, možemo mnogo lakše da pristupimo rešavanju istog. Nekad čak i potpuno nesvesno dođemo do rešenja a nekad se ispostavi da taj problem uošte i nije tako strašan i nerešev„.

Od tog trenutka, za Marijinu prijateljicu prilike su se drastično promenile. Lokal je izdala pravim osobama koje su na neki način zadržele duh njenog mesta, a ona se sad bavi organizacijom događaja i svira, što je veoma ispunjava.

Zašto svako (treba da) ima petlju?

„Pa, svi je ustvari imamo!“, kaže Marija. „Negde u nama, rasutu i zamršenu, sa mnogo raznih čvorova, većih i manjih. Neke je lako raspetljati a neke kao da je nemoguće. Petlje u našem unutrašnjem sistemu doživljavam kao raznobojne umršene niti koje čine jednu naizgled neraskidivu celinu a svaka je za sebe. Ali za razliku od vunice, mi njih ne možemo dovoljno dobro da sagledamo da bismo mogli da ih raspletemo. I zato je bitno da ih otelotvorimo, da ih prebacimo u ovu dimenziju, da ih vidimo.

Naše telo dobro zna te čvorove. Verujmo mu i pustimo naše ruke da urade posao za nas. Mi cemo petlji kasnije dati oblik, bojiti je, ponovi iscrtavati, mozda i menjati. Možemo ceo proces da ponavljamo nebrojeno puta, dok sva anksioznost iz nas ne izađe, dok problem ne prestane da bude nerešiv.“

Kolika je naša petlja?

„Veličina i zamršenost petlje je individualna i zavisi od tipa i težine nekog problema, ali i od toka naših misli i energije. Nekada možemo da nacrtamo veliku i zamršenu petlju u kojoj ćemo uvideti mnoštvo manjih delova i čvorova koje kasnije možemo crtati pojedinačno i postepeno raščlanjivati i raspetljavati. A nekad će se pred nama stvoriti dosta jednostavna petlja ali ona može biti samo jedan deo mnogo veće celine.

Podrška i povezanost unutar grupe je neprocenljivo iskustvo i vetar u leđa

U suštini, prepuštanje i ponavljanje procesa u oba slučaja nas vodi dalje u razrešenje. A naša intuicija je nepogrešiva. Ali ako ste u početku nesigurni, grupa će vas najbolje podržati. Zato volim rad u grupi. Podrška i povezanost unutar grupe je neprocenljivo iskustvo i vetar u leđa, što nam omogućava da se suočimo i sagledamo i najzapetljanije petlje.„

Pročitaj i: Igra svesti – samorazvojna igra na marami

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Marija Trkulja, Jasmina Stojanović