Strah od bliskosti često je zid koji nas štiti, ali nas istovremeno i izoluje. Aleksandra Kožul i Marija Stepanović Dinić otkrivaju kako kroz rad na telu, emocijama i veštinama komunikacije možemo bezbedno odložiti štitove i ponovo osetiti bliskost

Ne učimo poverenje tako što o njemu slušamo, već tako što ga vežbamo. Radionica „Od straha do poverenja“ zamišljena je kao celodnevno iskustvo u kome se stres ne potiskuje, već prepoznaje i transformiše, a nesigurnost postaje ulaz u stabilnije i autentičnije odnose. Kroz psihodramu, telesni rad i komunikacione veštine, učesnici uče kroz lično iskustvo — ne kroz teoriju.

Program je kreiran za sve koji žele da osnaže unutrašnji glas, nauče da jasno iskažu svoje potrebe i postave zdrave granice. Ono što ovaj pristup izdvaja jeste njegova trodimenzionalnost: psihodrama omogućava da konflikte „odigramo“, rad na komunikaciji daje alat da uvide pretočimo u reči, dok telesni rad pomaže u oslobađanju napetosti.

Naša svakodnevica je često prožeta stresom i nepoverenjem. Kako radionica „Od straha do poverenja” pomaže učesnicima da naprave taj prvi korak ka unutrašnjem miru?

Marija: Radionicu započinjemo kreativnim upoznavanjem kroz koje učesnici počinju da osvešćuju svoje granice, koliko su otvoreni, a gde se javlja strah. To je siguran prostor gde istražujemo koje promene želimo u svom životu i, što je najvažnije, kako do njih zaista stići.

Aleksandra: Na taj proces se nadovezujemo kroz iskustva iz joge i penjanja, disciplina u kojima je poverenje osnova svakog pokreta. U penjanju, ako ne verujete osobi koja vas osigurava, vaše telo se instinktivno grči, javlja se panika i napredak je nemoguć. Potpuno isto se dešava i u komunikaciji: bez poverenja zauzimamo napadački ili odbrambeni stav i prestajemo da čujemo sagovornika. Kroz radionicu učimo kako da svesno opustimo taj unutrašnji „grč“ kako bismo postali emocionalno dostupni. Tek kada telo i um osete sigurnost, komunikacija prestaje da bude borba i postaje prostor za istinski mir.

Često čujemo za termin „psihodrama“. Zašto je bolje „odglumiti“ problem nego samo pričati o njemu?

Marija: Psihodrama je oblik terapije koji kroz akciju omogućava dublje razumevanje unutrašnjih iskustava. Umesto da se problemi samo opisuju, oni se „postavljaju na scenu“. To učesnicima omogućava da put spoznaje prođu i emotivno, a ne samo racionalno. Ono što se događa na sceni ima težinu stvarnog doživljaja i omogućava, na primer, zaceljivanje starih rana snagom realnog, novog iskustva. U psihodrami je sve moguće: vraćanje u detinjstvo, putovanje u budućnost, pa čak i dijalog sa sopstvenim osećanjima ili snovima. Na ovoj radionici ćemo samo odškrinuti vrata tog „magičnog sveta” i iskoristiti njegove najmoćnije alate. Dugoročne koristi ovakvog rada ogledaju se u dubljem osećaju sigurnosti, kroz živo iskustvo, a ne samo razgovor, ljudi razvijaju istinsko poverenje u sebe i druge.

Kako u ovoj vrsti rada učesnici mogu istražiti svoja uverenja o ljubavi, sebi i drugima?

Marija: Naš um često ima „spremne” odgovore na to šta mislimo o ljubavi, ali radionica nudi bezbedno okruženje gde ta uverenja istražujemo na kreativan i aktivan način. Umesto da samo razmišljamo o bliskosti, mi je na scenu postavljamo kao živ odnos. To je prilika da učesnici ogole svoje stvarne stavove, ne one koje su naučili iz knjiga, već one po kojima zaista žive. Kroz taj proces oni upoznaju sopstvene kapacitete, ali i potisnute želje i težnje. Tek kada racionalno sagledamo svoj dosadašnji odnos prema (ne)poverenju, možemo jasno formulisati željene promene i postaviti ciljeve kojima ćemo u budućnosti težiti.

Umesto da samo razmišljamo o bliskosti, mi je na scenu postavljamo kao živ odnos

Aleksandra: Nadovezala bih se, naša uverenja o ljubavi i nama samima nisu zapisana samo u glavi, ona su zapisana u našem telu. Kada na radionici istražujemo bliskost, mi posmatramo i kako telo reaguje: da li se povlači, da li se steže ili može da ostane otvoreno. To je kao položaj u jogi koji radite sa partnerom, tu odmah vidite gde se javlja otpor i gde prestajete da verujete sebi ili onom drugom. Radionica nam omogućava da ta duboka, često nesvesna uverenja, „izvučemo” na površinu i transformišemo ih kroz pokret i svesnu komunikaciju. Tako menjamo samu osnovu na kojoj gradimo poverenje.

Poverenje i intimnost su danas veliki izazovi. Šta je to što nas najčešće koči da pustimo nekoga blizu?

Marija: Ljudi u odnose često ulaze u dva ekstremna stanja: ili bez ikakvih granica, ili zaklonjeni iza zidova izgrađenih od straha. Kada jednom doživimo izdaju, taj strah može postati toliko parališući da nam potpuno blokira autentičnost. Problem je u tome što, ako nismo autentični, drugi ne mogu zaista da nas upoznaju, pa ostajemo usamljeni čak i kada smo u društvu. Na radionici učimo kako da krutu kontrolu postepeno zamenimo zdravim poverenjem, koje dolazi iz jasnog poznavanja sopstvenih granica.

Kada jednom doživimo izdaju, taj strah može postati toliko parališući da nam potpuno blokira autentičnost

Aleksandra: Suštinski nas koči strah od gubitka kontrole. Lekcija sa stene je jasna: ako nema poverenja, telo se koči i nemoguće je napredovati. Baš kao i u jogi, gde je potrebno svesno opuštanje da bismo ušli u dublji položaj, tako je i u odnosima neophodno da svesno „pustimo” taj unutrašnji grč. Naš strah nas drži u mestu, dok nas poverenje, baš kao uže na steni, oslobađa da se popnemo više i budemo ono što jesmo.

Na koji način radionica konkretno pomaže učesnicima da „puste“ tu preveliku kontrolu i dozvole drugima da im se približe?

Marija: Deo radionice koji je vezan za psihodramu nudi siguran i strukturisan prostor gde učesnici bliskost ne samo analiziraju, već je istinski iskuse. Kroz uloge i pokret, kruta kontrola se postepeno menja poverenjem u sam proces, ali i u sopstvene granice. To iskustvo otvara prostor da druge pustimo bliže, ali ne iz prisile ili nesvesnog obrasca, već kao svestan i slobodan izbor.

Aleksandra: To je onaj prelaz sa „grča“ na „balans“. Baš kao u jogi, kontrola je tu da nas stabilizuje, ali ako postane previše kruta, mi ne možemo da dišemo u asani. Na radionici učimo kako da taj unutrašnji „osigurač“, koji smo postavili da nas štiti, postane fleksibilan. Tek kada osetimo da imamo izbor i da smo sigurni u sebe, možemo da „popustimo uže“ i dopustimo drugima da nas vide onakvima kakvi suštinski jesmo.

VremeZa: Koliko su uvidi sa radionice primenljivi u svakodnevici? Šta čovek zapravo dobija kada osvesti svoje „nevidljive“ granice?

Marija: Najveća dobit je to što prestajete da budete žrtva sopstvenih automatskih reakcija. Često mislimo da smo vrlo otvoreni, a zapravo nesvesno odbijamo ljude. Ili obrnuto, puštamo druge previše duboko u svoj lični prostor, pa se kasnije osećamo iznevereno. Razumevanje tih „nevidljivih“ granica je sam početak rada na poverenju, a to direktno menja način na koji sutradan gradimo odnose na poslu ili u porodici. Mogu ja da budem primer! (smeh).

Tek kada osetimo da imamo izbor i da smo sigurni u sebe, možemo da „popustimo uže“ i dopustimo drugima da nas vide onakvima kakvi suštinski jesmo

Kroz svoju psihoterapeutsku obuku prošla sam dugogodišnji lični rad, a teme granica i intimnosti bile su kruna tog procesa. Vremenom sam shvatila da je to tema koja ostaje zauvek aktuelna; poverenje preispitujemo i redefinišemo u svakom novom odnosu ili neočekivanoj životnoj okolnosti. Ipak, kada čovek dobro upozna sebe i svoje mehanizme odbrane, svaki sledeći korak je značajno lakši. Nekada sam lutala u izborima prijatelja, bivala razočarana, pa čak i zabrinuta za svoje poslovno okruženje. Danas mi je vrlo brzo jasno ko su ljudi koje vredi pustiti bliže, a ko su oni sa kojima je važno održavati „zdravu distancu“. Poznavanje sopstvenih granica nam daje slobodu da se više ne „čuvamo” od svih, već da pametno biramo kome otvaramo vrata.

Aleksandra: Potpuno se slažem sa Marijom. Iz ugla joge i penjanja, granica nije statična linija, već živa tačka u kojoj se susrećemo sa sobom. U jogi, ako ne poštujete granicu svog tela i „forsirate“ određeni položaj preko granice bola, vi gubite dah i stabilnost. Isto je u komunikaciji, ako ne poznajete svoje granice, vi ili dopuštate da vas drugi preplave, ili se agresivno branite. Kroz radionicu učimo da „osetimo“ te nevidljive granice u telu pre nego što postanu konflikt u rečima. Kada na steni znate tačno gde vam je oslonac i koliko možete da se protegnete, vi se osećate sigurno da se krećete ka vrhu. Tako je i u životu. Tek kada jasno odredite gde završavate vi, a gde počinje drugi, dobijate slobodu da budete autentični. Poverenje tada prestaje da bude kocka, a postaje svestan izbor. Dobijate mir, jer više ne morate stalno da budete „na straži“, vaše granice sada čuvaju vas, umesto da vas izoluju.

Vi spajate discipline koje na prvi pogled deluju potpuno različito – mir joge i adrenalin penjanja. Kako te dve krajnosti pomažu u izgradnji unutrašnjeg poverenja i boljoj komunikaciji sa drugima?

Aleksandra: Iako deluju suprotno, obe discipline me uče istoj stvari: prisutnosti i osloncu. U jogi učimo kako da ostanemo mirni i svesni. To je direktna priprema za teške razgovore u životu, kako da ne pobegnemo iz neprijatne situacije, već da ostanemo prisutni i komuniciramo iz mira, a ne iz straha. S druge strane, penjanje je ultimativni test poverenja. Na steni ne možete da „folirate“. Tamo učite da uže nije tu samo da vas zadrži ako padnete, već da vam pruži slobodu da se popnete više. Ta ista logika važi i za poverenje u odnosima: ono nije tu da nas ograniči, već da bude naše „osiguranje“ koje nam dozvoljava da se u komunikaciji sa drugima vinemo u visine autentičnosti, bez straha da ćemo biti povređeni. Kroz radionicu, mi upravo to radimo, učimo učesnike da pronađu taj unutrašnji oslonac, kako bi njihova komunikacija postala stabilna, a odnosi ispunjeni poverenjem.

 Šta vas lično motiviše da se bavite upravo temama intimnosti i poverenja?

Marija: Intimnost i poverenje su tačke naše najveće ranjivosti, ali istovremeno i mesta najvećeg potencijala za isceljenje. Mene lično fascinira ta transformacija, kada vidim kako osoba koja je godinama živela iza „odbrambenih zidova” polako počinje da se otvara i ponovo veruje sebi i drugima. Rad na ovim temama me stalno podseća na to koliko smo društvena bića; mi se kroz odnos sa drugom osobom najdublje menjamo i spoznajemo. Videti taj trenutak kada strah zameni autentičnost je neprocenjivo.

Aleksandra: Za mene je motivacija sadržana u slobodi koju poverenje donosi. Kroz svoj rad u jogi i penjanju, ali i kroz lične odnose, shvatila sa da bez poverenja živimo u stalnom „grču“, trošimo ogromnu energiju na stražu i odbranu. Motiviše me želja da ljudima pokažem da ranjivost nije slabost, već hrabrost koja nas oslobađa. Kada naučimo da verujemo, mi zapravo dobijamo dozvolu da živimo punim plućima, da se „popnemo više“ i u komunikaciji i u ljubavi. To je put od preživljavanja do istinskog življenja, i to je ono što me pokreće svaki dan.

Koji je vaš najvažniji savet za one koji žele da rade na svojoj bliskosti sa drugima?

Marija: Najvažnije je krenuti od odnosa sa sobom. Nemojte preskakati svoje strahove, naučite da ih prepoznate i razumete. Bliskost se gradi postepeno, kroz male, autentične korake. Poverenje nije odluka koju donesete preko noći; to je proces koji se razvija tamo gde postoji sigurnost, doslednost i vaša spremnost da budete emocionalno dostupni, prvo sebi, a onda i drugima.

Aleksandra: Moj savet je da ne čekate da strah potpuno nestane da biste krenuli u susret drugima, jer strah se najbolje isceljuje kroz akciju. Baš kao u jogi, gde svaki dan pomalo pomerate granicu kod položaja kada vežbate, ili u penjanju, gde se poverenje u partnera gradi na svakom metru uspona, tako se i u komunikaciji snaga stiče vežbom. Dopustite sebi da budete „nesavršeni“ i ranjivi, jer je to jedini put do prave snage. Ne zaboravite da je poverenje poput mišića, ono “raste” kada ga koristimo. Počnite od malih istina, od jasno izgovorenih potreba, i videćete kako se zidovi polako pretvaraju u mostove.

Vaša priča o spajanju psihodrame, joge i komunikacije zvuči kao celovito putovanje. Gde čitaoci koji žele da pređu put od straha do poverenja mogu to da iskuse sa vama?

Aleksandra i Marija: Upravo tome služi naša radionica „Od straha do poverenja“. To je siguran prostor koji smo kreirale za sve koji osećaju da ih unutrašnji „grč“ koči u odnosima ili karijeri. Kroz jedan intenzivan dan, učesnici dobijaju priliku da svoje zidove pretvore u granice, a svoje strahove u svesno poverenje. Pozivamo sve koji žele da osnaže svoj unutrašnji glas i osete slobodu autentičnog izražavanja da nam se pridruže.

Radionica će se održati 7. marta, u prostoru “naše..”, Gundulićev venac 15, u Beogradu. Broj mesta je ograničen, jer nam je važno da zadržimo intimnu i bezbednu atmosferu za svakog učesnika. Svi zainteresovani mogu se informisati i prijaviti putem mejla smer@smermetod. Dođite da zajedno odškrinemo vrata tog magičnog sveta gde je promena moguća.

O autorkama:

Marija Stepanović Dinić je diplomirani pedagog i sertifikovani psihodramski psihoterapeut sa više od deset godina iskustva u vođenju individualne i grupne psihoterapije za odrasle i mlade. U svom radu koristi psihodramske tehnike i duboko razumevanje ljudske prirode kako bi podržala klijente u istraživanju unutrašnjih svetova, zaceljivanju starih rana i postizanju lične slobode kroz autentične odnose.

Aleksandra Kožul je savetnica za komunikaciju sa dugogodišnjim iskustvom u korporativnom i javnom sektoru. Svoje ekspertsko znanje u komunikaciji spaja sa ulogama instruktorke joge i strastvene penjačice, kreirajući jedinstven pristup koji integriše veštine jasnog izražavanja, telesnu inteligenciju i tehnike prisutnosti u svakodnevnom životu i radu.

Pročitaj i: Prostor lične psihološke bezbednosti: tri praktična koraka za lakšu 2026. godinu

Tekst: VremeZa / Foto: Unsplash, Pexels