Zašto nas biologija tera u sukob pre nego što izgovorimo prvu reč i kako preuzimanjem odgovornosti za sopstveni mir vraćamo kontrolu nad svakim razgovorom

Zamislite ovu scenu, verovatno vam je bolno poznata. Ulazite u prostoriju, i pre nego što kolega kaže „dobar dan“, već osećate napetost u vazduhu. Izraz lica, držanje tela, ta neopisiva energija… i eto vas – „naoružani“. Vilica vam se sama stegne, ramena podignu, a dah postane plitak. Iako ste planirali normalan razgovor, vaše telo se već prijavilo za rat.

Paradoks je očigledan: živimo u svetu gde smo konstantno „na vezi“, a sve ređe stvarno dopiremo jedni do drugih. Svi smo bili tamo. Pokušavate da objasnite nešto važno, ali nailazite na zid. Dok vam srce lupa, a dlanovi postaju vlažni, vaše reči, koje su u glavi zvučale sasvim logično, izlaze kao napad. A vi samo želite da vas čuju. Poruka se izgubi u prevodu, a u glavi odzvanja: „Zašto opet ne razume?“.

Evo tajne: ovaj začarani krug ne nastaje zbog loših reči. On nastaje u našem telu, milisekundama pre nego što uopšte progovorimo. Naš nervni sistem skenira situaciju brzinom svetlosti i, ako oseti i trunku pretnje, gurne nas u režim „bori se ili beži“. U tom stanju, naša biologija preuzima kormilo. Mi više ne komuniciramo, mi preživljavamo. I tu gubimo vezu.

U razgovoru sa Aleksandrom Kožul, autorkom radionice „Nesporazumi: koliko je do nas?“, otvoreno je ključno pitanje: kako izaći iz kruga ponavljajućih nesporazuma.
Odgovor ne polazi od reči, već od tela i daha.

Kažete da nesporazum nastaje mnogo pre prve reči. Gde se tačno skriva ta „bomba“ koja eksplodira u razgovoru?

U našoj fiziologiji. Ona je mnogo brža od naše svesne namere. Zamislite da ulazite u sobu, vidite izraz lica sagovornika i, pre nego što je iko išta rekao, vaša vilica se stegne. Vaš nervni sistem je već skenirao situaciju za svega 40 do 70 milisekundi. Brže nego što možete da trepnete. Ako je mozak osetio pretnju, gurnuo vas je u režim preživljavanja. U tom stanju, mi se ne sporazumevamo. Mi se branimo.

Znači, naša biologija nas uvek pretekne?

Apsolutno. Istraživanja su potvrdila: samo 7% naše poruke prenose same reči. Čak 38% je ton, tempo i ritam, a neverbalna komunikacija (stav, pokret, energija) čini čitavih 55%. Ljudi nas nesvesno „čitaju” pre nego što progovorimo. Ako je naš dah uskomešan ili telo ukočeno, čak i najljubaznije reči mogu zvučati lažno.

Ako je reakcija tako automatska, postoji li neka „prva pomoć“ koju možemo primeniti dok sve u nama vri?

Prvi, najpraktičniji korak koji uvek savetujem su vaša stopala. Kad osetite da vas preplavljuje napetost, preusmerite svu pažnju na osećaj stopala na podu. To nas trenutno „spušta“ iz glave u telo. Iz te osnove možete svesno da udahnete. Dah je naš jedini vitalni proces koji je i automatski, i pod našom svesnom kontrolom. Dubok udah šalje signal nervnom sistemu: „Smiri se.“ To je naš most između reakcije i svesnog odgovora.

Postoji li neka „kočnica“ koju možemo da povučemo u žaru borbe?

Aleksandra: Da. To je STOP metod. Naše unutrašnje osiguranje:

• S – STOP (Zaustavi se): Ova pauza prekida impuls.
• T – THINK (Razmisli): Tek kad staneš, mozak dobija kiseonik da razmisli: „Gde sam? Imam li resursa za ovaj razgovor?“
• O – OBSERVE (Posmatraj): Postani posmatrač svog tela. Disanje, ramena, reakcije drugog.
• P – PREVENT (Preduhitri): Postavi granicu pre nego što eskalira. Kao u jogi – izađeš iz pokreta pre nego što osetiš bol.

Zvuči kao da nas STOP metod uči kako da budemo sopstveni telohranitelji u razgovoru?

Upravo to. On nam omogućava da ne „padnemo“ pod uticaj sopstvenog afekta. Kada primenimo STOP, mi više nismo žrtve situacije, već svesni učesnici koji čuvaju svoj mir i dostojanstvo sagovornika.

A vaša SMER metoda? Kako to izgleda u realnoj situaciji?

Zamislite da dobijete oštru kritiku. SMER je tada vaša sigurnosna mreža. Prvo ide S (Svesnost tela) – primetite taj čvor ispod rebara. Zatim M (Mirno disanje) – namerno produžite izdah. Usmeravate energiju iz reakcije u svesnost. Sledi E (Emocionalna inteligencija) – pitate se: „Šta se u meni zaista dodirnulo? Strah? Nepravda?“ I tek na kraju dolazi R (Rešavanje prepreka) – sada možete da odgovorite iz mesta koje traži rešenje, a ne pobedu.

Zašto nam je, ipak, toliko lakše da krivimo druge nego da pogledamo u sebe?

Zato što je prebacivanje krivice trenutno olakšanje. Rečenica „Ti me nerviraš“ skida teret sa nas, ali to je i najveća krađa sopstvene moći. Ako ste vi krivi za moj bes, onda ja moram da čekam da se vi promenite da bi meni bilo bolje. Lična odgovornost nije teret. To je vrhunska sloboda: Ja biram svoj odgovor.

Zanimljivo je da pominjete penjanje i jogu. Kakve veze one imaju sa komunikacijom?

Kada smo prisutni i povezani sa sobom, naše reči ne izleću tek tako, one dolaze iz centra našeg bića. Upravo nas joga i penjanje uče tehnikama kako da taj centar pronađemo. Penjanje me je naučilo poverenju i stabilnosti. Na steni, svaki pokret zahteva hrabrost i smiren dah. Sećam se dana kada mi je srce kucalo u grlu, a ruke drhtale. Tek kada sam stala, udahnula i svesno odlučila da verujem svom telu, mogla sam da krenem dalje. U razgovoru je isto. Stabilnost znači biti čvrsto u svom telu, čak i kad je tema teška. Poverenje u sebe nam daje dozvolu da jasno kažemo: „Ne“ ili „Treba mi pomoć“ bez drhtanja glasa.

Stabilnost znači biti čvrsto u svom telu, čak i kad je tema teška

Joga je majstorstvo daha. Kada smo prisutni u dahu, čak i najzahtevnija rečenica može da se izgovori sa lakoćom. Dah je most koji spaja našu unutrašnju istinu sa spoljnim svetom.

Kako to izgleda na vašoj radionici? Da li je u pitanju još jedno predavanje?

Ne. Mi ne pričamo o miru, mi ga vežbamo kroz dah. Ne pričamo o granicama, mi ih postavljamo u bezbednom prostoru kroz rad u parovima i simulacije. Cilj je da stvorimo „telesno pamćenje“. Da se vaše telo, sutra u stresnom razgovoru, ne vrati starom šablonu, već da se „seti“ osećaja stabilnosti iz naše vežbe.

Mi ne pričamo o miru, mi ga vežbamo kroz dah

Šta je vaša glavna poruka za kraj?

Svesna komunikacija ne znači da ćemo se odjednom prestati svađati; poenta nije u tome da izbegnemo svaki konflikt, već da u njemu ne izgubimo sebe. To znači da ćemo, dok sve oko nas puca, ostati dovoljno prisutni unutar sopstvene kože da ne izgovorimo stvari zbog kojih sutra nećemo moći da se pogledamo u ogledalu. Tek kada taj unutrašnji rat prestane, postajemo sposobni da zaista čujemo osobu koja stoji preko puta nas.

O autorki: Aleksandra Kožul je autorka i voditeljka radionica ličnog razvoja fokusiranih na svesnu komunikaciju. Kroz integraciju tehnika disanja, rada sa telom i iskustava iz penjanja i joge, Aleksandra pomaže ljudima da razviju unutrašnju stabilnost i autentičnost u odnosima. Njen rad se temelji na SMER metodi, holističkom pristupu koji spaja emocionalnu inteligenciju sa fiziološkom regulacijom stresa.

O radionici: Radionica „Nesporazumi – Svesna komunikacija i lična odgovornost“

Kada: 21. februar (13h – 16h)

Gde: Prostor „Naše…“ (Gundulićev venac 15, Dorćol, Beograd)

Prijave: smer@smermetod.rs, redakcija@vremeza.com

Pročitaj i: Kako da „odigrate“ sopstvenu promenu i unapredite komunikaciju

Tekst: VremeZa / Foto: Jasmina Stojanović