„Za razliku od besa koji je destruktivan, kivnost nosi energiju nezadovoljstva koja pokreće na promene“, poručuje Sandra Pekić, književnica i novinarka, koja kroz svoji novi roman predstavlja dramsku priču o gubitku i nalaženju nade. „Samim tim, bez obzira na težinu problema ili situacije, kivnost donosi dozu optimizma da je bolje uvek moguće“
Sandra Pekić je dugo radila kao novinar, najduže na radiju, a sada je u vodama PR-a i marketinga. Kao spoj mora, planina i (Beo)grada i veruje u snagu reči i razigranost uma. Objavila je dva romana – neobični triler „Iz senke“ i satiru „Oltar otadžbine“ i sada je u javnost izašao i „Kivan“, o usamljenosti u svetu punom ljudi u pokretu, saosećajnosti, naknadnom sazrevanju, trnovitom traganju za smislom vlastitog postojanja, o gubitku i nalaženju nade.
Zato su bordo martinke tu – da bih istakla jednu specifičnu energiju i urođenu spremnost na akciju
„Zamislila sam ga kao triler koji bi u osnovi imao uvek aktuelne migracije i identitet, ali je tokom pisanja prerastao u roman o smislu, prihvatanju i sazrevanju“, kaže Sandra. „Ta pitanja su se nekako sama nametnula i odlučila sam da ih postavim glavnom junaku koji je sve ono što ja nisam – muškarac, bivši panker, odrastao u Nemačkoj… Dopadaju mi se njegovi odgovori jer ulivaju nadu da kivnost može da bude put samoostvarenja i smirenja.“
Ceo roman je prožet detaljima koji govore o Sandri i njenom unutrašnjem svetu i porivu koji je iznutra nagoni na promene. Na naslovnoj strani se nalaze bordo martinke, na koji je možda neko ne bi ni obratio pažnju, a možda bi nekog pažljivog čitaoca podstaklo na razmišljanje – zašto? „Martinke su se u mojim romanima do sada pojavljivale kao dežurni sporedni predmet, a sada su konačno dobile glavnu ulogu. Šalim se. Kao „metalka“, imala sam to čudno uverenje da svi mogu da nose crne martinke – sa 12 ili 24 kopče, vidljivim ili skrivenim bruksnama, ukrasima… ali da na one u bordo boji imaju pravo samo pankeri. Zato su bordo martinke tu – da bih istakla jednu specifičnu energiju i urođenu spremnost na akciju.“
Pišem fikciju, ali sam svesna da ne možemo izbeći da se tokom stvaranja reflektuje i unutrašnje stanje autora, njegov način posmatranja stvari u datom trenutku i dotadašnja iskustva
Sandra piše fikciiju ali je svesna da ne može izbeći da se tokom stvaranja reflektuje i unutrašnje stanje autora, njegov način posmatranja stvari u datom trenutku i dotadašnja iskustva. „Iako su likovi i radnja ono o čemu promišljam, način na koji se to realizuje bude prilično nesvestan. Verujem da je to osnova naše kreativnosti„, kaže.
Za Sandru je vreme trenutak koji nam je dat da „budemo“. „Iako je trajanje ono čemu težimo, retko šta i retko ko ga i ostvari. Zato sam svakim minutom i danom srećnija što i dalje imam „vreme“, čak i kada ga uludo trošim.“ Za VremeZa nam otkriva šta je za nju još vreme i kako ga kretaivno kreira.
Vreme za… porodicu
Bila i ostala najvažnije utočište i snaga svakog od nas. Ipak, u ovoj eri pandemije um mi često luta ka misliocima koji su porodicom zvali celo čovečanstvo, prirodu, svemir… I pitam se kakav bi ovaj svet bio da ga malo više gledamo njihovim očima.
Vreme za… kreativnost
Nisam srela čoveka koji bar jednom nije imao taj trenutak kada „kreativno zablista“ – dok kuva, piše, slika, pegla, šeta, pleše… diše. Šteta što ima onih koji nisu svesni te „moći“ ličnog pečata u stvaranju, jer bi tada bili srećniji… a i mi sa njima.
Vreme za… sport
Dugo sam verovala da mogu da odredim osnovne karakterne osobine čoveka, samo ako mi kaže kojim se sportom bavi. Ubeđivali su me da to nije moguće, ali i dalje prilično dobro procenjujem… I sve češće želim da se okušam u streličarstvu.
Vreme za… zdravlje
Da, ne cenim ga dovoljno, dok ga imam. I mogu sve dok sam dobro. Kada nisam, shvatim koliko je telo krhko, ali i da nema ničeg jačeg od naše volje. I zdravo telo i zdrav duh… kako to savršeno zvuči!
Vreme za… knjigu
Čitati, čitati i samo čitati – sve, ali ne svakoga. To je najbolji savet koji sam davno dobila i rado ga delim dalje. U poslednje vreme vraćam se klasicima koje sam nekako propustila.
Vreme za… film
Doživljavam svet oko sebe u pokretnim slikama, pa i pišem poglavlja poput niza epizoda nekog serijala… Ali, više ne mogu da gledam bilo šta na ekranu. Posle nekoliko godina hladnog evropskog severa, sve više mi prija povratak mediteranskoj kinematografiji.
Vreme za… muziku
Žao mi je što za muziku nemam dara, niti mogu da se dičim posebnim poznavanjem te umetnosti. Muzika je za mene uvek bila samo pratnja teksta koji razumem. Bliske su mi reči „metalnih“ bendova, pa je tako i moja muzika uvek bučna i jasna.
Vreme za… pozorište
Jednostavno volim škripu scene, razmenu energije, sreće i tuge, dok se razlivaju salom… I to je to!
Vreme za… motivaciju
Motivišu me ljudi, njihove ideje i (ne)dela, motivišu me otvorenost i (večita) deca… Divim se plemenitim srcima i uzvišenim dušama i slavim privilegiju što mogu da ih prepoznam tu oko nas. Sve to pokreće moje misli da pogledam u sebe… i probam da izvučem najbolje u tom trenutku.
Tekst i foto: Jasmina Stojanović / Prostor: Valentina i karanfil
