Sigurno ste bar jednom postavili sebi pitanja kako da se krećete kroz ovaj haotičan svet, da se povežete sa ljudima oko sebe, da iskoristite svoje potencijale i talente i koje su zamke u koje možete da upadnete ako ne živite svoju suštinu. Otprilike da nas ta potreba za otkrićem i vodi da ispitujemo, promišljamo, radimo na sebi. Branka Ćopić je prošla brojne škole i učenja, ali je otkrivši Human design otkrila i odgovore na ova pitanja

Human design je sineteza drevnih i savremenih znanja: astrologije, I Chinga, Drveta života, Čakra Sistema, fizike. RA URU HU, čovek koji je primio znanje pre tridesetak godina, je više puta istakao: jedino je bitno da ga živite, eksperimentišete sa svojom energijom, to što nešto samo znate neće promeniti vaš život! Pre nekoliko godina Branka me je uputila u ovaj čudesni svet znanja, a onda smo se sada ponovo našle, kada je Branka sastavila i objavila svoju knjigu “Pričajuće iskre duše”, ilustrovane fraktalima koje je sama radila. Uz šetnju pored reke, smeh, radost i povezivanje, ušle smo Brankin obojeni svet i prosule malo svetlih nijansi po oblačnom danu.

Nakon svih godina rada na sebi, šta je tvoj najvažniji uvid?

Naš put je put ka sebi. To je naš jedini zadatak, spoznati tajnu skrivenu u nama. Rad na sebi, čitaj kako je napisano, je rad na sebi, jer mi smo tapiserija tkanja: ličnih, transgeneracijskih i donetih računa… Čini se da je lakše raditi na drugima, ali je neisplativo, uzaludno i ne pripisuje se nama. Svi ostali su nam ogledala. Nije to lako prihvatiti, jer o sebi ne mislimo tako, mislimo da smo… (svako nek upiše šta). I koliko god nam bilo lako ili teško, kakvi god da su nam specifični zadaci, posao je isti: čišćenje svega što je zatrpalo vrlinu u nama, svega što je između nas i naše suštine, bića, ili komadića koji je kreator ostavio u nama. Naša suština je iskra, kondenzovana vrlina, zatrpana svakakvim ne-vrlinama. Što je neki zadatak teži, setite se da je pokazatelj snage kapaciteta za rešavanje. Stvarno nema greške, nebo zna bolje od nas o našim kapacitetima. I ja svaki dan sebe na to podsetim. Znam, znam teorija je laka za učenje, ali svi znamo da se polaže praktično u učionici života. Tu smo svi zajedno, u klupama, bez izuzetka.

Što je neki zadatak teži, setite se da je pokazatelj snage kapaciteta za rešavanje

Možeš li nam reći iz svog ugla nešto o usađenim osećajima krivice i srama kod žena.

Pošla bih od naučnih istraživanja na tu temu, fenomenalne i divne Brene Brown. Decenije proučavanja ranjivosti ona sažima na ovaj način: da bismo zaista shvatili ranjivost (koja je hrabrost, a ne slabost) moramo postati svesni srama. Znamo svi, onaj trenutak kad nas spopadne osećaj srama, a ni luk jeli ni mirisali, što kaže naš narod. Samo nas zaskoči. Za razliku od krivice, koja kaže: učinili smo NEŠTO što nije ok, sram nas podriva govoreći da: MI nismo OK!

Prvo nam podriva snagu govoreći: nisi dovoljno dobra. Ako uspemo da se ne okliznemo, na sledećoj stepenici nas čeka: Šta ti misliš (umišljaš) da si? Lek za sram je empatija! Saosećanje sa onima koji hrabro pokazuju da smo ranjivi i da nismo savršeni. Saosećanje sa sobom, koji se nismo predali neistinitoj optužbi. Pokazujući svoju ranjivost, razvijamo vezu s drugima. Ono što je moj ugao, ili iskustvo, posle decenija posmatranja transgeneracijskog prenošenja te muke kroz porodične sisteme, jeste: neverovatno je da, nažalost, ne jenjava, nego se, zbog sve većeg gubljenja vrlina i vrednosti povećava. Zato sam svoju knjigu napisala za čas, doduše u rasponu od tri decenije, a veoma sporo odlučivala da li da je podelim s drugima. Sada, je tu, pred publikom, kada znam, da svima treba isto, hrabrost i vera, da svoje ranjive delove pokažu. Kad ih podelimo oni lakše i brže iscele.

• 

• 

Kako i kada si se susrela sa fraktalima i šta oni za tebe znače?

Moja nezasita potreba za odgovorima, od kako sam kao “uvređena” tinejdžerka okrenula leđa psihologiji, pošto mi nije dala SVE odgovore, završila je odlaskom na istoriju umetnosti. Usledile su decenije traganja. Ljubav prema likovnom, od ranog detinjstva, je mudro zaključila, da učenje likovnih tehnika nije opcija, jer sam znala koliko energije treba za (doživotno) rvanje sa se unutrašnjim kritičarem. Tako da je uživanje u bezbednom zagrljaju kreacije duše i duha bila idealna, bezbedna, varijanta. Sve dok se nisam susrela sa idejom da se kroz crtanje zatvorenim očima, kao terapeutskom tehnikom, ne crta prenošenjem naučenih, izvežbanih poteza, nego slobodom, kojom pokret duha oslikava tajnu naše duše. Naša suština zna da izrazi neponovljivu jedinstvenost svakog od nas, da preskoči kontrolu uma i razmaše u slobodi umetničkog izraza. Ideja o crtanju žmureći me o-duše-vila! Ovo je dokazano i studijama, sa ciklusima crteža sa konkretnim zadacima, koje su radile koleginice psiholozi, da je naša prava priroda za um nedostižna dubina. Sem, naravno, kad ja opisujem emocije, hahahah. Šalim se, neophodno nam je u ova pre-izazovna vremena, duhom bojiti ozbiljnost svega što nas okružuje!

Tamo negde iza očiju, iz dubine izvora znanja, pre nekoliko godina, moje unutrašnje dete, skriveno od „procena“ uma, razmahalo se u slobodi umetničkog izraza. Estetika koju crteži nose ima posebnu frekvenciju dečije radosti. Radosti koja tinja u našoj dubini, ali je opasana zidovima okamenjenih uverenja.

Tako mi je ta frekvencija radosti deteta došla kao balans dubini i težini opisanih izazova i refleksija života.

Za razliku od krivice, koja kaže: učinili smo NEŠTO što nije ok, sram nas podriva govoreći da: MI nismo OK!

Zašto nam je nekada teško da osvestimo i živimo svoj puni potencijal?

Zato što smo, odmah po rođenju, upijajući frekvencije iz okoline počeli da se prilagođavamo, utišavajući neke svoje jarke boje, ne bi li se prilagodili u sivom fonu. Čemu? Pa meri intenziteta sjaja kojim sijamo ili za koji smo procenili da je prihvatljiv. Prilagodili veličini prostora za koji smo “zaključili” da nam pripada. Onda te norme lepo učvrstimo kao našu veličinu i rastemo do ivica. Polaskom u školu potvrdimo sopstvene mere. E, onda, ako je čežnja bića jaka, ono nas stalno podseća da ima nešto više, nešto još neprobuđeno, što čezne da izađe i pokaže se svetu u svom svetlu. To je jedino od čega ne smemo odustati!

Šta bi poželela sebi maloj devojčici? A šta svom parniku u paralelnom univerzumu?

Da je vide, ali da joj ne bude presudno da li je vide! Da zadrži svoju detinju radost, kontakt s izvorom i veru da je sve kako treba. Da pije s izvora ljubavi, koliko god pljuštala kiša i činilo se da se izvor muti.

Bliznakinji mojoj, tamo negde izvan ovog sveta, rekla bih: znam i osećam da si tu. Koliko se samo radujem kad se slivaju zlatni snopovi nektara s tvojih krila u moje srce i tada me preplavi neizeciva sreća. Podsećam se da podignute glave nosim ono što mi je dato kao zadatak, da mi ne bude blam kad se sretnemo.

• 

• 

Koji učitelj te je najviše dotakao?

Dva učitelja su mi potpuno promenila način viđenja svega: Bert Helinger, sa Porodičnim konstelacijama, otkrivši mi kako, kroz polje, transgeneracijski čvorovi deluju kroz vreme na potomke. Decenijama sam u čudu koliko sistem pokaže šta je uzrok neke teme i dileme u našem životu… Drugi učitelj je RA URU HU, čovek koji je primio i svetu podario Human design. Sintezu drevnih i savremenih znanja, koje nam otkriva kako su planete u nama ostavile pisani trag. To uputstvo za upotrebu sopstvenog života mi je dalo najviše razumevanja o meni i drugima. Zato sam ga odabrala za ono čime se bavim. Naravno, pored pisanja i crtanja…

Pokazujući svoju ranjivost, razvijamo vezu s drugima

Šta želiš od budućnosti?

Da budem svaki trenutak svesna sebe: da li sam u vrlini ili u ego tripu. (Da podsetimo: osećati se manje vrednim i više vrednim, su lekcije istog prevaranta). Da podelim s drugima darove koje sam pozajmila za ovo putovanje. PS. zdravlje, radost i mir, kako samo zvuči preveliko, nešto što nam je nekad bilo normalno, ili je bar svaka mis to znala da iskaže prilikom dobijanja lente.

Koja je tvoja poruka ženama novog doba?

Empatija je najuzvišenja vrlina. Žene su rođene da osećaju i razumeju. Nekad su, kažu, sve žene čuvale jedna drugu i zajedno svu decu u plemenu. To nas je i osim biološki, I kognitivno učinilo različitim polovima. Zbunili su nas idejom da smo ratničke ratnice koje se bore prsa u prsa, pa smo počele sve da gledamo kroz borbu. To nije naš način. Ili bolje reći to nije NAČIN žene. Mi smo receptivne, topli uviri stvarnosti oko nas, koji menjaju svet širenjem istine i vrline. Snaga, čvrstina i lepota izviru iz tog mesta.

Pročitaj i: (Ne)vidljivi svet porodičnih odnosa

Tekst i foto: Jasmina Stojanović