Poznajem ljude koji su, nezadovoljni dosadašnjim životom presekli, napustili posao/zemlju/partnera i krenuli nepoznatim stazama

• 

• 

Nisu vođeni željom da samo promene nešto, da budu srećniji, uspešniji… više svoji. Ovde je reč je o spasavanju života, srca ili duše… svejedno.

Verujem da je taj prekid najteži deo celog procesa, jer prosto znaš da nema natrag – baciš se u bujicu, pokušavaš da plivaš i preživiš dok ne stigneš do mirnih voda. Nekada je potrebno samo nekoliko meseci, a nekada se „plovidba“ otegne na godine dok ne uploviš u mirnu luku. Teško je, ali znaš da nema nazad…

Ili ima?

Ima i onih koji posle početne energije, vere u sebe i ispravnost odluke pokleknu… posumnjaju.

Teško je, ali znaš da nema nazad…

Dobro, i to je nekako normalno. Posebno kad se nagutamo previše vode ili su pred nama virovi za koje nismo sigurni kako ćemo preživeti.

Ne mislim na njih, već na one koji požele da se vrate, da plivaju uzvodno…

Pomireni sa sudbinom onoga koji ne može da se menja nikako da shvate da ne možeš doći na staro, ma koliko dobro ili loše nekada bilo. Ako i uspeš da se približiš, zateći ćeš nešto još gore – dosadniji posao, lošije ljude, tužniju zemlju… Ali tada će biti teže da se ponovo otisneš.

Tekst: Sandra Pekić / Foto: Pexels