Ponekad ne postoji jasno vidljiva prepreka. Ni spoljašnji zid, ni zabrana iz okoline. Ipak, ostajemo da cupkamo u mestu. Telo se napne kad poželimo da se izrazimo, da se obradujemo, da tražimo ili primimo. Kao da iznutra odzvanja tihi, naučeni glas koji kaže: Možda ipak ne. Možda nije sigurno. Možda to nije za tebe

Mehanizam zabrana i dozvola koji osećamo u sadašnjem trenutku kao odrasle individue ima korene duboko u prošlosti: u trenucima kada je ljubav bila uslovljena, kada je izražavanje sebe bilo opasno, kada smo bili ograničeni tuđim strahovima ili morali da se smanjimo da bismo preživeli. Da budemo baš onakvi kakvi smo potrebni drugima. Ali cena toga je visoka: u nama ostane život koji nikada nije dobio dozvolu da se izrazi.

Iako često mislimo da nas spoljne okolnosti sputavaju, veliki deo naših ograničenja dolazi iz tih nevidljivih zabrana koje nosimo kao unutrašnje zakone. One su rezultat ranih psiholoških uvida, kulturnih narativa i ličnih trauma. U savremenoj psihologiji i nauronauci sve je više dokaza da nesvesni obrasci zabrana i dozvola utiču na ponašanje, identitet, pa i telesno zdravlje (Siegel, 2012; van der Kolk, 2014).

Psihodinamski i razvojni aspekti

Koncept „unutrašnjih zabrana“ potiče iz transakcione analize Erika Berna (Berne, 1964), gde se opisuje kako dete u ranoj fazi razvoja usvaja roditeljske poruke koje formiraju unutrašnjeg „roditelja“. Te poruke mogu da sadrže zabrane tipa: ne osećaj, ne budi uspešan, ne ističi se, ne veruj sebi.

Dete ne zna da roditelj zabranama reguliše svoje strahove ali i ponašanje u skladu sa svojim uverenjima i vrednostima. Prođu godine, i mi nastavimo da živimo sa tim istim mehanizmima. Dajemo drugima, a ne sebi. Pomažemo svima, a ne znamo kako da budemo nežni prema sopstvenom telu. Sanjamo velike snove, ali ih nikada ne realizujemo jer negde duboko čujemo: Ko si ti da to tražiš?

Klod Štajner je razvio koncept tzv. „skriptnih zabrana“ koje vode ka životnim skriptama koje sabotiraju potencijal (Steiner, 1971). Ove zabrane često funkcionišu kao samosabotažni programi koji u odraslom dobu postaju „normalni“ način reagovanja.

Iako često mislimo da nas spoljne okolnosti sputavaju, veliki deo naših ograničenja dolazi iz tih nevidljivih zabrana koje nosimo kao unutrašnje zakone

U teoriji vezanosti (Bowlby, 1969; Ainsworth, 1978), pokazano je da emocionalna deprivacija i neusaglašenost u ranom odnosu sa primarnim negovateljima dovode do internalizacije poruka da nismo dovoljno vredni ljubavi, izraza ili uspeha – što rezultira ograničavanjem sopstvenih mogućnosti.

Neurobiologija samosabotaže

Moderna istraživanja iz oblasti interpersonalne neurobiologije (Siegel, 2012) i trauma-studija (Van der Kolk, 2014) pokazuju da naši obrasci razmišljanja i ponašanja nisu samo psihološki već i neurološki utemeljeni. Mozak je neuroplastičan, ali podložan „automatizmima“ – neuronauka potvrđuje da se obrasci samokritike i samosankcionisanja urezuju u neuralne mreže, često podržani aktivacijom amigdale i limbičkog sistema koji signalizira opasnost čak i kad ona ne postoji.

Kada osoba veruje da „ne sme“ nešto da uradi, iako spoljašnji rizik ne postoji, telo i mozak reaguju kao da je pretnja stvarna. Time se aktivira autonomni nervni sistem – posebno simpatički deo koji dovodi do borbe, bega ili zamrzavanja. Ovaj proces može trajno ograničiti kreativnost, kapacitet za bliskost, kao i životnu energiju.

Dopuštanje kao čin poverenja

Mnoge duhovne tradicije govore o oslobađanju od unutrašnjih ograničenja kroz praksu dopuštanja i prihvatanja. Budistička praksa mette (dobrodušnosti prema sebi) i rad Kristin Nef na polju samosaosećanja pokazali su u brojnim istraživanjima pozitivne efekte na psihološko zdravlje, redukciju stresa i povećanje otpornosti (Neff & Germer, 2009).

U šamanskim učenjima, ali i u misticizmu različitih religija, postoji ideja da su zabrane posledica iluzije ega, dok dozvole dolaze iz dubljeg osećaja povezanosti sa božanskim ili celinom. Duhovne prakse (meditacija, molitva, rituali) mogu pomoći u „ponovnom podešavanju“ unutrašnjeg odnosa prema sopstvenom potencijalu.

Psihologija to zove životne skripte, neurobiologija govori o neuralnim obrascima, a duhovnost o ranama duše. I svi se slažu: ono što nas sputava nije istina o nama, već iskustvo koje je ostavilo trag.

Dozvola je unutrašnja revolucija

Dozvola sebi je hrabrost, izbor da prekinemo generacijski lanac uskraćivanja. Da postanemo roditelj sebi kakvog nismo imali. Da postanemo svoje sigurno mesto.

Uprkos tome što ti možda ni danas relevantne osobe u tvom životu neće dati dozvolu ili podršku, tvoja je odgovornost prema ličnom razvoju da napraviš taj korak za sebe i podigneš tu unutrašnju revoluciju – dozvolom. Da smeš da budeš baš takva kakva jesi. Da si dovoljna i kada ne daješ. Da su tvoja osećanja dobrodošla. Da tvoj glas ima pravo na prostor. Da tvoje odluke mogu da se realizuju. Da nisi na ovom svetu da neprestano ugađaš drugima.

Kada osoba veruje da „ne sme“ nešto da uradi, iako spoljašnji rizik ne postoji, telo i mozak reaguju kao da je pretnja stvarna

Svaka tvoja nova dozvola ne otvara samo tvoj put – već i put onima koji te gledaju i uče kroz tvoju hrabrost da postojiš. Tvoje „dozvoljavam sebi“ je više od reči – to je početak slobode.

I to ne dolazi lako. Jer telo pamti, nervni sistem pamti ali ume i da se isceli. Da oseti šta znači osećati sigurnost, prisustvo, celovitost.

Pročitaj i: „Tvoja ljubav me čini stvarnim“

Tekst: Jasmina Stojanović / Foto: Pexels